Пређи на садржај

Трговински споразум

С Википедије, слободне енциклопедије
Чланови Светске трговинске организације

Трговински споразум (познат и као трговински пакт) представља широк распон договора који укључују порезе, царине и међународну размену, а често и инвестиционе гаранције. Најчешћи трговински споразуми су трговинске олакшице и слободна трговина, који се успостављају у циљу смањивања (или укидања) царина, увозних квота и осталих трговинских ограничења којима подлежу предмети међународне размене.

Логика[уреди | уреди извор]

Логика формалних трговинских споразума је таква да се у кратким цртама показује шта је договорено и које су казне за одступање од правила која су постављена у споразуму.[1] Дакле, трговински споразуми спречавају неразумевања и дају до знања обема странама да ће варање бити кажњено; овим је повећана вероватноћа за дугорочну сарадњу.[1] Интернационална организација, као што је ИМФ, може дубље да подстиче сарадњу контролишући сагласност са уговорима и пријављујући кршење правила треће земље.[1] Надгледање од стране интернационалних агенција би било потребно и за детектовање нетарифних баријера, које су скривени ствараоци трговинских баријера.[1]

Класификација трговинских споразума[уреди | уреди извор]

По броју и типу потписника[уреди | уреди извор]

Постоје три различита типа трговинских споразума. Први је унилатерални трговински споразум[2], који представља ситуацију када једна држава жели да умањи нека трговинска ограничења, али ниједна друга држава не жели да ступи у споразум. Ово такође дозвољава државама да смање количину трговинских ограничења. Ова врста договора се не догађа често и може знатно да оштети неку државу.

Други се класификује као билатерални споразум, који се потписује између две стране, где свака страна може да буде држава(или друга царинска територија), трговински блок или неформална група држава(или друга царинска територија). Смањивањем трговинских баријера двеју држава, како би се обезбедио бољи напредак домаћих компанија, постиже се смањивање пореза и побољшање трговинског статуса двеју држава. Ова ситуација се углавном дешава када су у питању мање развијене домаће индустрије, које су најчешће: аутомобилска, нафтна и прехрамбена индустрија.[3]

Трговински споразум потписан између више страна(које су најчешће суседне или из истог региона) се класификује као мултилатерални, који представљају најкомплекснији облик споразума. Како су у споразуму три или више страна, веома је тешко успешно преговарати. Такође, компликовани су јер свака страна у споразуму има свој скуп циљева који жели да оствари. Када се ова врста споразума усталожи, постаје веома јак споразум, који се простире на веома великим подручјима. Највећи мултилатерални трговински споразум је Северноамерички споразум о слободној трговини(НАФТА)[4] између САД-а, Канаде и Мексика.[5]

По нивоу повезаности[уреди | уреди извор]

Постоји велики број различитих трговинских споразума, почевши од мање комплексних (Северноамерички споразум о слободној трговини)[6] , па све до комплекснијих (Европска унија). Ниво економске повезаности зависи од специфичног типа трговинских договора и политика усвојених у оквиру трговинског блока:

  1. Издвојени
    • Споразум о трговини и инвестицијама (ТИФА)
    • Билатерални споразуми о инвестирању (БИТ)
    • Повлашћени трговински аранжмани (ПТА)-ограничени распон и висина царинских умањења између царинских територија
      • Споразум о слободној трговини успоставља зоне слободне трговине(ФТА)-велико смањење или укидање пореза којима подлеже размена робе и тако омогућавајући слободно кретање добара, а у напреднијим споразумима и смањење инвестиционих ограничења које омогућава слободно кретање капитала и услуга
        • Заједничко тржиште-слободне трговинске зоне са значајно смањеним или уклоњеним ограничењима омогућавају слободно кретање свих производних фактора, укључујући слободно кретање радне снаге и предузећа, као и координацију економске политике
    • Валутне уније-са заједничком валутом
  2. Комбиновани
    • Царинска унија-слободне трговинске зоне са заједничким царинским стопама према свим земљама које нису у унији
      • Царинска и монетарна унија-спој царинске и валутне уније
      • Економска унија-спој царинске уније са заједничким тржиштем
        • Економска и монетарна унија(ЕМУ)-спој економске и валутне уније
          • Фискална унија-заједничка координација значајних одељака фискалне политике(предложен корак између ЕМУ и потпуне економске повезаности)

Посебне врсте договора[уреди | уреди извор]

  • Споразум Светске трговинске организације (СТО)
    • договори у оквиру СТО-е (текстилни договор и остали)
  • сада запостављени Мултилатерални инвестициони споразум (у оквиру Организације за економску сарадњу и развој)

Од стране Светске трговинске организације[уреди | уреди извор]

Обично се користи и обавезе трговинских споразума примењују само на њихове потписиваче.

У оквиру Светске трговинске организације, закључени су различити типови споразума (претежно током приступања новог члана), чији се услови примењују на све чланове СТО на, такозваном, најпожељнијем нивоу, што значи да ће корисни услови, који су билатерално уговорени са једним трговинским партнером, бити, такође, примењени на остатак чланова СТО.

СТО све споразуме који су уговорени изван њених оквира (и додељивање додатних повластица изнад нивоа најпожељнијих према СТО, али применљивих само између потписивача и не на остале чланове СТО), називају повлашћенима. Према правилима СТО, ови споразуми су предмети одређених захтева, као што је пријава СТО и опште узајамно дејство (предности треба да важе подједнако за сваког од потписивача споразума), где су једностране предности (неки од потписивача добијају повлашћени приступ тржишту, без смањења сопствених тарифа), дозвољене у посебним околностима и као привремене мере.[7]

Трговински споразуми, који су повлашћени од стране СТО, су такође познати као регионални(РТС), упркос непотребе склапања између земаља унутар одређеног региона. Тренутно је на снази 205 споразума од Јула 2007. Преко 300 је пријављено у СТО.[8] Број слободних трговинских зона је значајно порастао током последње деценије. Између 1948. и 1994. Општи споразум о тарифама и трговини, претходник СТО, је примио 124 пријаве. Од 1995. је донето преко 300 трговинских споразума.[9]

СТО даље класификује ове споразуме на следеће типове:

  • Роба која обухвата следеће:
    • основни повлашћени трговински споразум (познат као закључни оквирни споразум)
    • споразум о слободној трговини
    • царинска унија
  • Услуге које обухватају следеће:
    • Споразум економске интеграције - било који споразум, укључујући и повлашћени трговински споразум, који, такође, покрива услуге

Резултат[уреди | уреди извор]

Трговински уговори су често политички спорни од када могу да мењају економску традицију и да продубе међузависност трговинских партнера. Заједнички циљ је ефикасно развијање кроз "слободну трговину". Већином, владе су подршка даљим трговинским споразумима.

Постојале су, међутим, неке бриге које је изнела СТО. Према Паскал Лемију, генералном директору СТО, продуктивност регионалних споразума "...је узнемиравајућа брига - бриге некохерентности(неповезаности), недоумица, експоненцијалног раста цена у послу, непредвидивост и чак неправедност у трговинским односима."[10] Позиција СТО је таква да док су општи трговински споразуми (од стране СТО названи повлашћени или регионални) корисни за развој, од много већег значаја су глобални споразуми у оквиру СТО, као што су преговарања о тренутној Доха рунди.

Анти-глобализацијски покрет се противи тако дефинисаним споразумима, али су се неке групе усагласиле са тим покретом, на пример зелене партије, тражећи провизије сигурне размене које, по њиховом мишљењу, умањују лоше утицаје глобализације.

Види још[уреди | уреди извор]

Листе:

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Гроссман, Гене M. (март 2016). „Тхе Пурпосе оф Траде Агреементс”. НБЕР Wоркинг Папер Но. 22070. дои:10.3386/w22070. 
  2. ^ „Сее Wхy Афгхан Ругс Цост Yоу Море Тодаy Тхан а Yеар Аго”. Тхе Баланце (на језику: енглески). Приступљено 26. 3. 2018. 
  3. ^ „Топ 12 У.С. Билатерал Траде Агреементс”. Тхе Баланце (на језику: енглески). Приступљено 26. 3. 2018. 
  4. ^ „Фаст Фацтс Абоут тхе Wорлд'с Ларгест Траде Агреемент”. Тхе Баланце (на језику: енглески). Приступљено 26. 3. 2018. 
  5. ^ „5 Прос анд 4 Цонс то тхе Wорлд'с Ларгест Траде Агреементс”. Тхе Баланце (на језику: енглески). Приступљено 26. 3. 2018. 
  6. ^ Гонзалез, Еддие (1998). Wхy до цоунтриес сеек Регионал Траде Агреементс. Тхе Регионализатион оф тхе Wорлд Ецономy. стр. 64. ИСБН 978-0-226-25995-6. 
  7. ^ Тхе ЕУ гот а WТО wаивер то грант фавоурабле аццесс то итс маркет фор тхе АЦП статес, wитхоут реqуиринг тхат ин ретурн тхеy опен тхеир маркетс то цомпетитион фром тхе ЕУ. Тхе WТО wаивер алреадy еxпиред анд цуррентлy тхе ЕУ анд тхе АЦП статес аре неготиатинг WТО цомплиант реципроциал агреементс).
  8. ^ „Регионал траде агреементс”. WТО. јул 2007. Приступљено 20. 7. 2008. 
  9. ^ „Фацтс анд фигурес”. Wорлд Траде Организатион. Приступљено 16. 8. 2009. 
  10. ^ Ламy, Пасцал (10. 9. 2007). „ДГ Пасцал Ламy–Пролифератион оф регионал траде агреементс "бреединг цонцерн"”. Генева. Приступљено 20. 7. 2008. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Trgovinski_sporazum&oldid=26789710”