Уговор

С Википедије, слободне енциклопедије
Уговор и хемијска за потпис

Уговор у смислу правног односа настаје путем размене сагласних изјава воља лица којих се тиче. Поступак усаглашавања њихових воља назива се закључивање или склапање уговора а лица која га склапају означавају се различитим називима - уговорне стране, учесници, партнери, уговорници, стипуланти, контрахенти.[1]

За настанак сваког уговора потребно је да се стекну одређени општи услови. Ти услови тичу се:

Пословна способност уговорника[уреди | уреди извор]

Лица која склапају уговор морају имати одговарајућу пословну способност. Извесне категорије лица имају потпуну пословну способност, неке категорије имају ограничену а неке су апсолутно лишене пословне способности. Лица која имају потпуну пословну способност могу склапати уговоре без икаквих ограничења у том погледу.[1]

Лица која су апсолутно лишена пословне способности не могу склапати било какве уговоре, јер немају правно релевантну вољу. Уместо њих, то могу чинити њихови законски заступници (родитељи, односно стараоци).

За малолетна лица млађа од 14 година важе посебна правила. Малолетници старији од 14 година и пунолетна лица делимично лишена пословне способности располажу ограниченом способношћу уговарања. Они самостално могу склапати једино оне уговоре чије им је склапање законом изричито дозвољено. Остале уговоре могу склапати само уз сагласност својих законских заступника, а уговори склопљени без сагласности су недовршени (неготиорум цлаудицанс), односно рушљиви. Они могу бити употпуњени накнадним одобрењем (ратихабиција). Сауговорник ограничено пословно способног лица може позвати његовог законског заступника да се изјасни да ли уговор одобрава. Ако се овај о томе не изјасни у том року сматра се да је сагласност ускратио.

Законски заступник има право да захтева и поништење уговора који није одобрио. Право на поништење припада и ограничено пословно способном лицу када стекне потпуну пословну способност, у року од три месеца од стицања те способности.

С друге стране, сауговорник ограничено пословно способног лица који није знао да је оно ограничено способно, може одустати од тог уговора. То право има и сауговорник који је знао за пословну неспособност, али је био преварен да је била дата одговарајућа сагласност. Право на одустајање гаси се у року од тридесет дана од дана сазнања за пословну неспособност, односно превару.

Предмет уговора[уреди | уреди извор]

О предмету уговора, његовом појму и постојању уопште вођене су дуге теоријске расправе. Оно што је најприхватљивије имајући у виду решење Закона о облигационим односима је да је предмет уговора уједно и предмет потраживања које уговор рађа, дакле чинидба (престација) коју једна страна дугује другој. У прилог овоме говори члан 46. став 1 ЗОО:

"Уговорна обавеза може се састојати у давању, чињењу, нечињењу или трпљењу"

Предмет уговора мора испуњавати одређене услове:

  • да буде одређен или одредљив
  • да је могућ
  • да је допуштен

Одређен/одредив: оно што дужник дугује требало би бити одређено у погледу врсте, количине, квалитета, места, времена и начина извршења. Но, довољно је да се странке сагласе о тзв. битним елементима уговора, што зависи у пракси од конкретног уговора који се склапа. Остали елементи уговора могу се допунити преко диспозитивних законских одредби, за које се претпоставља да важе уколико странке нису другачије одредиле.

Предмет је одредљив у случају када уговор садржи податке помоћу којих се он може одредити, или кад су уговорници оставили трећем лицу да га одреди. Ако треће лице не може или неће да одреди предмет уговор је ништав, јер не може постојати без предмета.[1]

Захтев о одређености не поима се ипак круто, већ еластично. Уколико је идентитет ствари која је предмет уговора неспоран међу уговорницама, његово погрешно означавање не шкоди постојању уговора (фалса демонстратио нон ноцет).

Могућ: уколико испуњење обавезе из уговора није могуће уговор је бесмислен и беспредметан. Овде се пре свега мисли на немогућност испуњења која постоји у тренутку склапања уговора, накнадна немогућност спада у другу област регулисања.

Немогућност се обично дели на објективну (чинидба коју не може да изврши нико) и субјективну (дужник у конкретном случају није у могућности да испуни чинидбу), а може се даље делити и на физичку и правну немогућност.

Објективна немогућности изазива ништавост уговора већ у тренутку настанка, а уколико је немогућ само део остатак остаје на снази. Накнадна могућност не утиче на ништавост уговора. Обавеза накнаде штете повериоцу постоји у случају да је дужника знао или морао знати да је предмет уговора немогућ (тзв. цулпа ин цонтрахендо), а не постоји уколико није знао или уколико је и поверилац знао за њу (цулпацомпенсатио).

Субјективна немогућност не изазива ништавост уговора, јер је чинидба није апсолутно немогућа. У овом случају је накнада штете једина опција која стоји на располагању повериоцу.

Допуштен: предмет уговора не сме бити противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. Забрањено је и ако се извршењем допуштене радње постиже забрањени циљ. Одређени уговори изричито су наведени као забрањени јер се чешће јављају у пракси. Уговори са недопуштеним предметом јесу по правилу ништави, осим ако циљ прекршеног правила упућује на неку другу санкцију или ако закон прописује нешто друго.

Основ уговора[уреди | уреди извор]

Основ уговора није општеприхваћена категорија у облигационом праву, али је ЗОО у складу са француском правном теоријом прихватио постојање овог појма.

Основ уговора, или како се још назива основ обавезивања (лат. цауса) је онај разлог због којег неко нешто чини другоме, онај узрок чинидбе једног лица према другом. Разлог у конкретном случају обично зависи од врсте уговора. На пример, код уговора о продаји разлог зашто једна страна предаје ствар је жеља да добије новчану накнаду од друге стране. Обавеза једне стране чини основ обавезе друге стране.

Од овога треба разликовати мотиве страна у уговору, који су заправо посредни разлози обавезивања и имају мањи утицај на пуноважност уговора.

Основ уговора мора бити сагласан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, а такође мора бити и истинит тј. без икаквих заблуда о њему.

Мотив може утицати на ништавост (уколико је недозвољен) али то доста зависи од тога да ли је уговор теретан или не. Код теретних недопуштен мотив утиче на ништавост само уколико обе стране знају за њега. То није случај код доброчиних уговора, где знање друге стране није неопходно.

Настанак уговора[уреди | уреди извор]

Услови за настанак:

  • Изјаве воља
  • Сагласност изјављених воља
  • Предмет обавезе
  • Основ
  • Остали услови за закључење

Сагласност изјављених воља (подударање) је неопходан услов за закључење уговора, али не мора бити довољан, потребно је да је дозвољен и могућ предмет, основ и некад ако је потребна посебна форма.

Преговори су припрема за стварање уговора. То су све радње које претходе постизању сагласности воља. Када се постигне сагласност воља о битним елементима уговора, можемо рећи да је настао уговор. Преговори не обавезују и свака страна их може раскинути кад хоће, једино ће одговарати (за штету насталу вођењем преговора) она страна која је водила преговоре без намјере да закључи уговор или је имала намјеру па одустала без основаног разлога. Уговор је закључен оног часа када понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду.

Понуда[уреди | уреди извор]

Понуда једне стране је коначни предлог, одређеном лицу са намјером закључења уговора (анимус цонтрахенди), који садржи све битне елементе уговора тако да би се његовим прихватањем могао закључити уговор. Ако је за уговор потребна одређена форма онда и понуда мора бити у тој форми.

Објективно битни елементи уговора су садржани у закону, дефинисани су за појединачне врсте уговора. Субјективно битни ел. уговора су они које једна страна диже на ниво битних.

Споредне тачке – ако их уговарачи нису сами утврдили – може их одредити суд (водећи рачуна о претходним преговорима) Код неименованих уговора ако се могу издвојити битни услови примјениће се ово правило.

Понуда се разликује од других изјава воље по своме дејству – једино је понуда подобна да прихватањем буде претворена у уговор.

Понуде могу бити опозиве (до прихватања) и неопозиве (обавезујуће).

Императивне норме су превиђене у закону и странке их не могу мијењати за разлику од диспозитивних норми које су законска правила која странке могу измјенити и супротно предвидјети.

Начини прихватања понуде[уреди | уреди извор]

  • непосредно
  • посредно

Непосредно прихватање понуде је: изречно, потписивањем писмена, општеусвојеним знацима.

Посредно прихватање понуде се врши конклудентним радњама. Конклудентне радње нису непосредна изјава воље, али се може посредно, са сигурношћу, с обзиром на околности, извести закључак да лице њима изражава вољу. Изречна изјава воље одузима значај конклудентним радњама протест; резерва; ограда

По правилу ћутање понуђеног није знак прихватања. Изузетак је предвиђен у чл. 42. ст. 3. |ЗОО кад је понуђени у сталној пословној вези с понудиоцем у погледу одређене робе. Потребно је да обје стране изјаве вољу. Такође неодговарање није знак прихватања (нпр. Ако послану ствар не врати у одређеном року

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Радишић Јаков, Облигационо право - Општи део, Номос, Београд. 2004. ISBN 978-86-81781-45-6.

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]