Уговор

С Википедије, слободне енциклопедије
Уговор и хемијска за потпис

Уговор у смислу правног односа настаје путем размене сагласних изјава воља лица којих се тиче. Поступак усаглашавања њихових воља назива се закључивање или склапање уговора а лица која га склапају означавају се различитим називима - уговорне стране, учесници, партнери, уговорници, стипуланти, контрахенти.[1]

За настанак сваког уговора потребно је да се стекну одређени општи услови. Ти услови тичу се:

Преглед[уреди | уреди извор]

Уговори се широко користе у привредном праву и чине правни основ за трансакције широм света. Уобичајени примери укључују уговоре о продаји услуга и робе (на велико и на мало), уговоре о изградњи, уговоре о превозу, софтверске лиценце, уговоре о раду, полисе осигурања, продају или закуп земљишта и разне друге намене.

Значај уговора у савременом привредном праву довео је до појаве поља теорије уговора, експанзивног корпуса правне теорије која се бави нормативним и концептуалним питањима у уговорном праву. Једно од најважнијих питања која се поставља у теорији уговора је зашто се уговори примењују. Један истакнути одговор на ово питање фокусира се на економске користи од спровођења уговора. Други приступ, повезан са Чарлсом Фридом, тврди да је сврха уговорног права да спроводи обећања. Ова теорија је развијена у Фридовој књизи Уговор као обећање. Други приступи теорији уговора налазе се у списима правних реалиста и теоретичара критичких правних студија. Уопштеније, писци су предлагали марксистичка и феминистичка тумачења уговора. Учињени су покушаји свеобухватног разумевања сврхе и природе уговора као феномена, посебно релационе теорије односа коју су првобитно развили Ијан Родерик Макнил и Стеварт Макаулај, надовезујући се барем делимично на теорију уговора Лона L. Фулера. Поред тога, одређене академске концепције уговора се фокусирају на питања трансакционих трошкова и теорије 'ефикасног кршења'. Друга димензија теоријске расправе у уговору је њено место у оквиру и однос према ширем облигационом праву. Обавезе се традиционално деле на уговоре, који се добровољно преузимају и дугују одређеном лицу или лицима, и на деликтне обавезе које се заснивају на противправном наношењу штете одређеним заштићеним интересима, првенствено наметнутим законом, а најчешће се дугују неком ширем слоју лица. Истраживања у пословању и менаџменту су такође обратила пажњу на утицај уговора на развој односа и учинак.[2][3]

Са успоном интернета и одговарајућом појавом е-трговине и електронске трговине хартијама од вредности, електронски уговори су постали истакнути током прве две деценије двадесет првог века. Многе јурисдикције су донеле законе о е-потпису који су електронски уговор и потпис учинили правно валидним као и папирни уговор. У Сингапуру, Закон о електронским трансакцијама (који спроводи Конвенцију Уједињених нација о употреби електронских комуникација у међународним уговорима и УНЦИТРАЛ Модел закона о електронским преносивим документима) предвиђа валидност електронских записа, потписа и уговора, уз додатно прописивање посебних критеријума за електронске преносиве записе.[4] У циљу промовисања и поједностављења коришћења електронских уговора и сродних докумената, закон предвиђа широко признање електронских потписа и изричито проглашава да електронски документи испуњавају све законске услове да уговор или други документ буду „писани“.[4] Слично, трећи део новозеландског Закона о уговорима и привредном праву из 2017. кодификује одредбе које се односе на признавање електронских уговора.[5] У Индији, електронски уговори су регулисани Индијским законом о уговорима (1872), према којем се морају испунити одређени услови при формулисању важећег контакта, а Закон о информационим технологијама (2000) даје даље специфичне одредбе за валидност онлајн уговора.[6] У неким америчким државама, размене е-поштом су признате као обавезујући уговори.[а]

Нова категорија електронских уговора је паметни уговор, који се састоји од компјутерског програма или протокола трансакције који је способан да аутоматски изврши, контролише или документује правно релевантне догађаје и радње у складу са условима уговора или споразума.[9][10][11][12] Циљеви паметних уговора су смањење потребе за поузданим посредницима, трошкови арбитраже и извршења, губици од превара, као и смањење злонамерних и случајних изузетака.[13][10] Бројне америчке државе су усвојиле законе којима се изричито овлашћује коришћење паметних уговора, као што су Аризона,[14] Невада,[15] Тенеси,[16] Вајоминг[17] и Ајова.[18]

Пословна способност уговорника[уреди | уреди извор]

Лица која склапају уговор морају имати одговарајућу пословну способност. Извесне категорије лица имају потпуну пословну способност, неке категорије имају ограничену а неке су апсолутно лишене пословне способности. Лица која имају потпуну пословну способност могу склапати уговоре без икаквих ограничења у том погледу.[1]

Лица која су апсолутно лишена пословне способности не могу склапати било какве уговоре, јер немају правно релевантну вољу. Уместо њих, то могу чинити њихови законски заступници (родитељи, односно стараоци).

За малолетна лица млађа од 14 година важе посебна правила. Малолетници старији од 14 година и пунолетна лица делимично лишена пословне способности располажу ограниченом способношћу уговарања. Они самостално могу склапати једино оне уговоре чије им је склапање законом изричито дозвољено. Остале уговоре могу склапати само уз сагласност својих законских заступника, а уговори склопљени без сагласности су недовршени (неготиорум цлаудицанс), односно рушљиви. Они могу бити употпуњени накнадним одобрењем (ратихабиција). Сауговорник ограничено пословно способног лица може позвати његовог законског заступника да се изјасни да ли уговор одобрава. Ако се овај о томе не изјасни у том року сматра се да је сагласност ускратио.

Законски заступник има право да захтева и поништење уговора који није одобрио. Право на поништење припада и ограничено пословно способном лицу када стекне потпуну пословну способност, у року од три месеца од стицања те способности.

С друге стране, сауговорник ограничено пословно способног лица који није знао да је оно ограничено способно, може одустати од тог уговора. То право има и сауговорник који је знао за пословну неспособност, али је био преварен да је била дата одговарајућа сагласност. Право на одустајање гаси се у року од тридесет дана од дана сазнања за пословну неспособност, односно превару.

Предмет уговора[уреди | уреди извор]

О предмету уговора, његовом појму и постојању уопште вођене су дуге теоријске расправе. Оно што је најприхватљивије имајући у виду решење Закона о облигационим односима је да је предмет уговора уједно и предмет потраживања које уговор рађа, дакле чинидба (престација) коју једна страна дугује другој. У прилог овоме говори члан 46. став 1 ЗОО:

"Уговорна обавеза може се састојати у давању, чињењу, нечињењу или трпљењу"

Предмет уговора мора испуњавати одређене услове:

  • да буде одређен или одредљив
  • да је могућ
  • да је допуштен

Одређен/одредив: оно што дужник дугује требало би бити одређено у погледу врсте, количине, квалитета, места, времена и начина извршења. Но, довољно је да се странке сагласе о тзв. битним елементима уговора, што зависи у пракси од конкретног уговора који се склапа. Остали елементи уговора могу се допунити преко диспозитивних законских одредби, за које се претпоставља да важе уколико странке нису другачије одредиле.

Предмет је одредљив у случају када уговор садржи податке помоћу којих се он може одредити, или кад су уговорници оставили трећем лицу да га одреди. Ако треће лице не може или неће да одреди предмет уговор је ништав, јер не може постојати без предмета.[1]

Захтев о одређености не поима се ипак круто, већ еластично. Уколико је идентитет ствари која је предмет уговора неспоран међу уговорницама, његово погрешно означавање не шкоди постојању уговора (фалса демонстратио нон ноцет).

Могућ: уколико испуњење обавезе из уговора није могуће уговор је бесмислен и беспредметан. Овде се пре свега мисли на немогућност испуњења која постоји у тренутку склапања уговора, накнадна немогућност спада у другу област регулисања.

Немогућност се обично дели на објективну (чинидба коју не може да изврши нико) и субјективну (дужник у конкретном случају није у могућности да испуни чинидбу), а може се даље делити и на физичку и правну немогућност.

Објективна немогућности изазива ништавост уговора већ у тренутку настанка, а уколико је немогућ само део остатак остаје на снази. Накнадна могућност не утиче на ништавост уговора. Обавеза накнаде штете повериоцу постоји у случају да је дужника знао или морао знати да је предмет уговора немогућ (тзв. цулпа ин цонтрахендо), а не постоји уколико није знао или уколико је и поверилац знао за њу (цулпацомпенсатио).

Субјективна немогућност не изазива ништавост уговора, јер је чинидба није апсолутно немогућа. У овом случају је накнада штете једина опција која стоји на располагању повериоцу.

Допуштен: предмет уговора не сме бити противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. Забрањено је и ако се извршењем допуштене радње постиже забрањени циљ. Одређени уговори изричито су наведени као забрањени јер се чешће јављају у пракси. Уговори са недопуштеним предметом јесу по правилу ништави, осим ако циљ прекршеног правила упућује на неку другу санкцију или ако закон прописује нешто друго.

Основ уговора[уреди | уреди извор]

Основ уговора није општеприхваћена категорија у облигационом праву, али је ЗОО у складу са француском правном теоријом прихватио постојање овог појма.

Основ уговора, или како се још назива основ обавезивања (лат. цауса) је онај разлог због којег неко нешто чини другоме, онај узрок чинидбе једног лица према другом. Разлог у конкретном случају обично зависи од врсте уговора. На пример, код уговора о продаји разлог зашто једна страна предаје ствар је жеља да добије новчану накнаду од друге стране. Обавеза једне стране чини основ обавезе друге стране.

Од овога треба разликовати мотиве страна у уговору, који су заправо посредни разлози обавезивања и имају мањи утицај на пуноважност уговора.

Основ уговора мора бити сагласан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, а такође мора бити и истинит тј. без икаквих заблуда о њему.

Мотив може утицати на ништавост (уколико је недозвољен) али то доста зависи од тога да ли је уговор теретан или не. Код теретних недопуштен мотив утиче на ништавост само уколико обе стране знају за њега. То није случај код доброчиних уговора, где знање друге стране није неопходно.

Настанак уговора[уреди | уреди извор]

Услови за настанак:

  • Изјаве воља
  • Сагласност изјављених воља
  • Предмет обавезе
  • Основ
  • Остали услови за закључење

Сагласност изјављених воља (подударање) је неопходан услов за закључење уговора, али не мора бити довољан, потребно је да је дозвољен и могућ предмет, основ и некад ако је потребна посебна форма.

Преговори су припрема за стварање уговора. То су све радње које претходе постизању сагласности воља. Када се постигне сагласност воља о битним елементима уговора, можемо рећи да је настао уговор. Преговори не обавезују и свака страна их може раскинути кад хоће, једино ће одговарати (за штету насталу вођењем преговора) она страна која је водила преговоре без намјере да закључи уговор или је имала намјеру па одустала без основаног разлога. Уговор је закључен оног часа када понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду.

Понуда[уреди | уреди извор]

Понуда једне стране је коначни предлог, одређеном лицу са намјером закључења уговора (анимус цонтрахенди), који садржи све битне елементе уговора тако да би се његовим прихватањем могао закључити уговор. Ако је за уговор потребна одређена форма онда и понуда мора бити у тој форми.

Објективно битни елементи уговора су садржани у закону, дефинисани су за појединачне врсте уговора. Субјективно битни ел. уговора су они које једна страна диже на ниво битних.

Споредне тачке – ако их уговарачи нису сами утврдили – може их одредити суд (водећи рачуна о претходним преговорима) Код неименованих уговора ако се могу издвојити битни услови примјениће се ово правило.

Понуда се разликује од других изјава воље по своме дејству – једино је понуда подобна да прихватањем буде претворена у уговор.

Понуде могу бити опозиве (до прихватања) и неопозиве (обавезујуће).

Императивне норме су превиђене у закону и странке их не могу мијењати за разлику од диспозитивних норми које су законска правила која странке могу измјенити и супротно предвидјети.

Начини прихватања понуде[уреди | уреди извор]

  • непосредно
  • посредно

Непосредно прихватање понуде је: изречно, потписивањем писмена, општеусвојеним знацима.

Посредно прихватање понуде се врши конклудентним радњама. Конклудентне радње нису непосредна изјава воље, али се може посредно, са сигурношћу, с обзиром на околности, извести закључак да лице њима изражава вољу. Изречна изјава воље одузима значај конклудентним радњама протест; резерва; ограда

По правилу ћутање понуђеног није знак прихватања. Изузетак је предвиђен у чл. 42. ст. 3. |ЗОО кад је понуђени у сталној пословној вези с понудиоцем у погледу одређене робе. Потребно је да обје стране изјаве вољу. Такође неодговарање није знак прихватања (нпр. Ако послану ствар не врати у одређеном року

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ На пример, њујоршки судови су 2016. године сматрали да се принципи уговора о непокретностима подједнако примењују на електронске комуникације и електронске потписе, све док „садржај и претплата [уговора] испуњавају све захтеве важећег статута“ и у складу са Закон о електронским потписима и евиденцији (ЕСРА).[7][8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Радишић Јаков, Облигационо право - Општи део, Номос, Београд. 2004. ISBN 978-86-81781-45-6.
  2. ^ Малхотра, Деепак; Мурнигхан, Ј. Кеитх (2002). „Тхе Еффецтс оф Цонтрацтс он Интерперсонал Труст”. Административе Сциенце Qуартерлy. 47 (3): 534—559. ИССН 0001-8392. ЈСТОР 3094850. С2ЦИД 145703853. дои:10.2307/3094850. 
  3. ^ Поппо, Лаура; Зенгер, Тодд (2002). „До формал цонтрацтс анд релатионал говернанце фунцтион ас субститутес ор цомплементс?”. Стратегиц Манагемент Јоурнал (на језику: енглески). 23 (8): 707—725. ИССН 1097-0266. дои:10.1002/смј.249. 
  4. ^ а б Елецтрониц Трансацтионс Ацт 2010 (Сингапоре)
  5. ^ Цонтрацт анд Цоммерциал Лаw Ацт 2017 субпарт 3 (Неw Зеаланд)
  6. ^ Линстоне, Харолд А. (2013-04-09). „Ундерстандинг Елецтрониц Цонтрацтс – Тхе Индиан Лаw оф Цонтрацт” (ПДФ). Налсар Про. Архивирано из оригинала (ПДФ) на датум 2018-06-13. Приступљено 2018-04-03. 
  7. ^ „Стонехилл Цапитал Манагемент ЛЛЦ в. Банк оф тхе Wест, 28 НY 3д 439 (2016)”. Гоогле Сцхолар. Приступљено 2018-04-03. 
  8. ^ „Wхен Емаил Еxцхангес Бецоме Биндинг Цонтрацтс”. 
  9. ^ Рöсцхеисен, Мартин; Балдонадо, Мицхелле; Цханг, Кевин; Гравано, Луис; Кетцхпел, Стевен; Паепцке, Андреас (1998). „Тхе Станфорд ИнфоБус анд итс сервице лаyерс: Аугментинг тхе интернет wитх хигхер-левел информатион манагемент протоцолс”. Дигитал Либрариес ин Цомпутер Сциенце: Тхе МеДоц Аппроацх. Лецтуре Нотес ин Цомпутер Сциенце (на језику: енглески). Спрингер. 1392: 213—230. ИСБН 978-3-540-64493-4. дои:10.1007/бфб0052526. 
  10. ^ а б Фриес, Мартин; П. Паал, Борис (2019). Смарт Цонтрацтс (на језику: немачки). Мохр Сиебецк. ИСБН 978-3-16-156911-1. ЈСТОР ј.цтвн96х9р. 
  11. ^ Савелyев, Алеxандер (2016-12-14). „Цонтрацт Лаw 2.0: "Смарт" Цонтрацтс Ас тхе Бегиннинг оф тхе Енд оф Цлассиц Цонтрацт Лаw” (на језику: енглески). Социал Сциенце Ресеарцх Нетwорк. ССРН 2885241 Слободан приступ. 
  12. ^ Тапсцотт, Дон; Тапсцотт, Алеx (мај 2016). Тхе Блоцкцхаин Револутион: Хоw тхе Тецхнологy Бехинд Битцоин ис Цхангинг Монеy, Бусинесс, анд тхе Wорлд. стр. 72, 83, 101, 127. ИСБН 978-0670069972. 
  13. ^ Сзабо, Ницк (1997). „Виеw оф Формализинг анд Сецуринг Релатионсхипс он Публиц Нетwоркс | Фирст Мондаy”. Фирст Мондаy. С2ЦИД 33773111. дои:10.5210/фм.в2и9.548. 
  14. ^ „Аризона ХБ2417 - 2017 - Фифтy-тхирд Легислатуре 1ст Регулар”. ЛегиСцан. 
  15. ^ Хyман Гаyле M, Дигести, Маттхеw П Неw Невада легислатион рецогнизес блоцкцхаин анд смарт цонтрацт терминологиес Аугуст 2017, Невада Лаwyер
  16. ^ Том, Даниел (22. 9. 2020). „Смарт Цонтрацт Билл Теннессее” (ПДФ). 
  17. ^ Wyоминг, Легислатуре (26. 2. 2019). „Wyоминг - Смарт Цонтрацт”. 
  18. ^ „Иоwа Хоусе аппровес биллс то фацилитате броадбанд, црyптоцурренцy”. www.тхегазетте.цом (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-15. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Уговор на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ugovor&oldid=25562652”