Вјекослав Бабукић
Вјекослав Бабукић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1812 |
| Место рођења | Пожега |
| Датум смрти | 20. децембар 1875. |
| Место смрти | Загреб |
Вјекослав Бабукић (Алојзије), (Пожега, 16. јун 1812 – Загреб, 20. децембар 1875) био је хрватски литерат, преводилац и научник.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Студирао филозофију у Сегедину, од 1830. године у Загребу, а 1832. године завршио и право.
Од 1832. секретар је банскога Судбенога стола и адвокат, суплент за угарско и међународно право на Краљевској академији наука у Загребу. Био је један од важних личности илирскога препорода: уредник Данице илирске (1838–40), секретар Илирске читаонице (1838–42), Матице илирске (1842–46), покретач многих активности. Радио је на јединству народног језика за време Илирског покрета.[2] Заједно са Гајем је преузео (прешао на) штокавски дијалекат за књижевни дијалекат Хрвата.[3]
Постао је 27. јула 1864. године инострани дописни члан Српског Ученог друштва у Београду.
Први професор хорватско-славонскога језика (илирскога)[4] на Загребачкој академији (то јест вишој гимназији) од 1846. На наговор Људевита Гаја пише граматику Основе словнице славјанске нарěчја илирскога (у Даници, 1836) – она је основа за норму сљедећих педесетак година; послије су ту још Грундзüге дер иллирисцхен Спрацхлехре (1849), те прва научна граматика, Илирска словница (1854), која даје темеље фонетским терминима (на примјер самогласник, сугласник, нагласак); у њој је и први етимолошки рјечник новијега времена; ту је и прва употреба назива штокавци, чакавци, кајкавци. Први је почео синтактички проучавати реченицу. Бабукић је написао неколико расправа о правопису те више разних текстова. Бабукићева кодификација књижевнога језика била је норма до пред крај XIX вијека: морфонолошки правопис (Бабукић: Пиши за око, а говори за уши), старији падежни облици, генитив множине с писаним -ах (изговор дуго а или с необвезним х, но то х више не чита у граматици из 1854). Сарађивао на изради Мажуранић–Ужаревићева и Дробничева рјечника.
Под псеудонимом Венцеслав Јурај Дундер 1836. године у Бечу је објавио 10. издање Качићевих Разговора угодних народа Словинскога под насловом Сербско-далматинске витежке пјесме.[5]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 34.
- ^ "Време", Београд 20. децембар 1934.
- ^ "Правда", Београд 15. март 1933.
- ^ Бабукић, Вјекослав (1854). ИЛИРСКА СЛОВНИЦА, пп. IX и XIII. Загреб.
- ^ Качић Миошић, Андрија; Вјекослав Бабукић (1836). Сербско-далматинске народне витежке пјесме (Разговори угодни народа Словинскога). Беч.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
