Знамење анђела
| Знамење анђела | |
|---|---|
 | |
| Настанак | |
| Аутор | Дејан Стојиљковић |
| Земља | Србија |
| Језик | српски |
| Садржај | |
| Локализација | Римско царство; 3. и 4. век |
| Издавање | |
| Издавач | Лагуна |
| Датум | 11. октобар 2013. |
| Број страница | 330 |
| Тип медија | меке |
| Класификација | |
| ISBN ? | 978-86-521-1304-0 |
Знамење анђела је историјски роман Дејана Стојиљковића, у издању ИП Лагуна 2013. године.[1]
Синопсис[уреди | уреди извор]
Године 297. римски цезар Галерије кренуће у осветнички поход на Исток да се обрачуна са Персијом и њеним владаром. У великој инвазионој армији наћи ће се три човека које повезује невидљива нит судбине и чија ће дела означити освит једног новог доба и уздизање једне нове вере – хришћанства.
Галерије, велики прогонитељ хришћана, и не слути да под његовом заставом јашу три човека који ће једног дана постати хришћански свеци и утрти пут једном новом царству. Најстарији међу њима је Георгије, стамени и харизматични генерал из Кападокије, у истој легији је и трибун Димитрије из богате сенаторске породице из Солуна… Најмлађи се зове Флавије Валерије Константин, син Галеријевог сувладара Констанција Хлора, храбри коњички официр и наследник престола на Западу.
Од јерменских пустиња, преко славних египатских градова, од Наисуса и Сингидунума, све до британских магли и зидина вечног Рима, искована у крви и пламену битке, каљена страшћу, љубављу и надом, долази прича о људима који су променили ток историје и срушили једну империју да би на њеном згаришту сазидали нову. Истовремено, то је прича о снази вере и пријатељства, о највећем прогону хришћана у историји, о последњим данима Рима и зачетку славног Византијског царства, о два свеца који су умрли за Бога у кога верују и трећем, који је постао први римски цар који је поверовао у снагу Крста.
Ликови[уреди | уреди извор]
Свети Георгије - Верује се да је рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био римски војни официр. Још док је био дете, када је његов отац погинуо, мали Ђорђе се са мајком преселио у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио високо образовање.
У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
Свети Димитрије Солунски Мироточиви (грч. Άγιος Δημήτριος της Θεσσαλονίκης) је био хришћански мученик за кога се верује да је живео у Солуну почетком 4. века. Током средњег века, свети Димитрије је поштован као један од најважнијих православних војовника међу светитељима. Слави се 8. новембра по грегоријанском (новом) календару то јест 26. октобра по јулијанском (старом) календару.
Константин Велики (лат. Constantinus Magnus; 27. фебруара око 272, Наис — 22. маја 337, Никомедија), римски цар (306–337) највише познат по томе што је издао Милански едикт 313, којим је проглашена верска толеранција у читавом Царству.
Изашао је као победник из грађанског рата у који је Рим запао после Галеријеве смрти. Током своје тридесетогодишње владавине успешно се борио против Франака, Алемана, Визигота и Сармата, успевши чак да поново насели делове Дакије који су напуштени током претходног столећа.
Спровео је читав низ важних реформи на пољу администрације и војске које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Подизањем царске резиденције на месту некадашње грчке колоније Визант којој је дао име Нови Рим, ударио је темеље будућем Византијском царству.
Настајање, писање и развој дела[уреди | уреди извор]
У најави за роман која је објављена сајту ИП Лагуна Стојиљковић је о настанку дела рекао следеће:
Док сам прикупљао грађу и ишчитавао изворе, наишао сам на један занимљив податак, а то је да су Свети Ђорђе, Свети Димитрије и Свети цар Константин били савременици... I не само то. Они су можда чак служили у истој легији, Ђорђе као генерал, Димитрије као трибун, а Константин као млади коњички официр. У првом делу романа описан је поход на Персију у којем су учествовала сва тројица, то је занимљив део јер се ради о рату у пустињи, радња се затим помера у Египат, велику луку Александрију, а онда читаоца водим буквално на пропутовање кроз тадашње Римско царство, од Никомедије у Малој Азији, преко Наисуса и Сингидунума, Галије, све до Хадријановог зида у Британији где је Константин Велики ратовао са Пиктима. Наслов романа није случајан. Знамење анђела, два спојена прстена са крилима, загонетни знак који се наизменично појављује у периоду од тридесет година и испреплетан је са судбинама три главна јунака. Константин, који за разлику од Ђорђа и Димитрија неће страдати у највећем прогону хришћана у историји, имаће тежак задатак да одгонетне његово значење. I то ће учини пред сам крај живота. Жанровски, роман је историјска драма, али има ту свих оних великих мотива у књижевности... Рата, љубави, пријатељства, вере, наде... Посебан ’зачин’ је хришћанска мистика, приче о анђелима и старозаветне легенде, затим грчка и римска митологија. Претпостављам да ће многи мислити да је роман пука адаптација моје драме ’Константин’, али ради се о два потпуно аутономна дела. ’Константин’ је настао на темељу грађе за роман и неколико сегмената из њега, док је ’Знамење анђела’ једна другачија прича и они који су гледали представу моћи ће да читају књигу и имају потпуно ново искуство. Представа је фокусирана само на Константина, Димитрије се тамо појављује само у једној сцени, док Ђорђа уопште нема. Овде су ствари сасвим другачије и та два лика су потпуно развијена, а њихова прича испричана од почетка до краја. С обзиром на то да се ради о два свеца који се често славе код нас, Свети Ђорђе је, рецимо слава моје породице, верујем да ће читаоцима бити занимљиво да прочитају све те занимљиве детаље из њихових биографија, а има их доста. Знам да су многи моји верни читаци очекивали да брзо напишем наставак романа ’Дуге ноћи и црне заставе’, али мислим да треба искористити ову годину јубилеја да испричамо шта и ко је све стајао иза највеће светске верске револуције која је срушила тада најмоћније царство на свету. Искористио сам такође прилику да се мало поиграм, тако да је у овом роману објашњено како је у подземним лагумима Ниша завршио мач за којим трагају јунаци ’Константиновог раскршћа’, то је једна мала спона са мојим претходним делом која ће, верујем, бити интригантна и симпатична читаоцима.
Литерарни утицаји[уреди | уреди извор]
Стојиљковић као литерарне утицаје наводи Маргерит Јурсенар и њен роман Хадријанови мемоари као и збирку прича Ватре. Такође, значајан утицај имала је и тв-серија Рим те филм Ридлија Скота Гладијатор.
Референце на поп-културу[уреди | уреди извор]
Баш као претходни романи, Константиново раскршће и Дуге ноћи и црне заставе, и Знамење анђела има у себи доста референци на књижевност, стрип, музику и филм.
- Писмо царице Јелене Константину на странама 291-292. садржи елементе из прозе Реја Бредберија а завршава се стихом Џима Морисона.
- Прва реченица у роману је парафраза стиха Т.С.Елиота.
- Неки делови Константиновог монолога у финалним сценама су преузети из дневничких записа Франца Кафке.
- Сцена Константинове смрти на крају директно је инспирисана завршним кадром стрипа "Још један зелени свет" сценаристе Алана Мура.
- Одређени делови романа инспирисани су графичком новелом "Мурдер Мyстериес" сценаристе Нила Гејмена.
