Jakuza

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Jakuza (film iz 1974).
Jakuza
Reč jakuza u katakani (ヤクザ)
Osnovana17. vek
(pretpostavlja se da potiče iz Kabukimona)
TeritorijaPre svega Japan sa nekima u Južnoj Koreji i zapadnim Sjedinjenim Državama, posebno u Kantou/Tokiju, Kjotu, Čubuu, Havajima i Kaliforniji
EtnicitetPre svega Japanci. Povremeno Korejci i Amerikanci (Japanoamerikanci).
Članstvo12.300 članova[1]
Kriminalne aktivnostiRazličiti, uključujući nezakonite poslove, niz kriminalnih i nekriminalnih aktivnosti.
Značajni članoviGlavni klanovi:
  1. Jamaguči-gumi
  2. Sumijoši-kaj
  3. Inagava-kaj
Logo jakuze
Jakuza u Sandža Macuri

Jakuze (jap. ヤクザ), poznate i kao gokudo (jap. 極道), pripadnici su japanske kriminalne organizacije, tradicionalnog sindikata organizovanog kriminala, takođe poznati i kao „nasilničke grupe“. Ime su dobili po popularnoj igri kartama hanafuda, odnosno najlošijoj kombinaciji koju igrač može da izvuče: 8 (ja), 9 (ku) i 3 (sa) što u bukvalnom prevodu znači beznačajno, pa ih u Japanu zovu i 893. Najbrojnija su kriminalna organizacija na svetu. Prepoznaju se po kratko podšišanoj kosi, tetovažama po gotovo celom telu (najpopularnije su irezumi i horimono) i po nedostatku malog prsta na ruci (to ritualno odsecanje se zove jubitsume). Naime, prilikom prvog prekršaja počinilac mora da odseče vrh malog prsta na levoj ruci i da ga preda svom nadređenom. Poreklo jakuza leži u razbojničkim družinama takozvanih ronina tj. samuraja bez gospodara koji su lutali i pljačkali Japanom. Prve prave organizacije jakuza su nastale pre oko 300 godina. Bile su to bande Bakuto (kockara) i Tekija (uličnih trgovaca).

Srpski ekvivalent za izraz jakuza je gangster, što znači pojedinac uključen u kriminalnu organizaciju nalik mafiji.[2] Jakuze su poznate po svojim strogim kodeksima ponašanja, svojoj organizovanoj feudskoj prirodi i nekoliko nekonvencionalnih ritualnih praksi kao što su jubicume ili amputacija levog malog prsta.[3] Članovi su često prikazani kao muškarci, noseći „pomodna odela“ sa jako tetoviranim telima i zalizanom kosom.[4] Ova grupa se i dalje smatra među „najsofisticiranijim i najbogatijim kriminalnim organizacijama“.[5]

U vreme Meidži obnove tj. modernizacije Japana, oni su počeli da razvijaju poslove vezane za šverc, ucene, iznude, reketiranje i organizovanje prostitucije. Oni potiču iz svih slojeva japanskog društva. Na njihovom čelu se nalazi ojabun (otac) koji komanduje potčinjenima (kobuni). Prijemom u organizaciju član se odriče krvnih veza.

Veće grupe jakuza sastoje se od više manjih koje su lojalne bosu klana kumičou. Kumičo ima mrežu pomoćnika, saiko-komone (stariji savetnici) gde svaki rukovodi nekom od delatnosti u gradskim četvrtima koje kontrolišu. Princip rada jakuza je: „raditi tajno iza legalnih paravana“. Najveći od svih klanova je Jamagučigumi koji se bavi dilovanjem droge, pranjem novca i pornografijom. Na njegovom čelu se više od tri decenije nalazio Kazuo Toaka, treći ojabun od osnivanja klana, do 1981. kada je smrtno ranjen. Ovo je isključivo tajno muško društvo gde ženama nije dozvoljen pristup. Jedino bosova žena ima kontakte sa ostalim članovima koji je zovu ane-san (starija sestra). Simbol ovog klana je značka u obliku romba koji nose na reveru a uz pomoć koje se ući gde god se poželi.

Na svom vrhuncu, jakuza je zadržala veliko prisustvo u japanskim medijima i delovala na međunarodnom nivou. Na svom vrhuncu tokom ranih 1960-ih, policija je procenila da je jakuza imala više od 200.000 članova.[6] Međutim, ovaj broj je drastično opao, što se pripisuje promenljivim tržišnim prilikama i nekoliko pravnih i društvenih dešavanja u Japanu koji obeshrabruju rast članstva jakuze.[7] Jakuze i dalje redovno učestvuju u nizu kriminalnih aktivnosti i mnogi japanski građani i dalje se plaše pretnje koje ti pojedinci predstavljaju po njihovu bezbednost.[8] Danas u Japanu ne postoji stroga zabrana članstva u jakuzama, iako je japanska vlada usvojila mnogo zakona koji imaju za cilj ometanje prihoda i povećanje odgovornosti za kriminalne aktivnosti.[8]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Naziv jakuza potiče od tradicionalne japanske kartaške igre Oičo-Kabu, igre u kojoj je cilj izvući tri karte koje daju rezultat 9. Ako zbir karata prelazi 10, njegova druga cifra se koristi kao rezultat umesto toga, i ako je zbir tačno 10, rezultat je 0. Ako su tri izvučene karte 8-9-3 (na japanskom se izgovara ja-ku-sa), zbir je 20 i stoga je rezultat nula, što ga čini najgorom mogućom rukom koja se može izvući.[9][10] Na japanskom, reč jakuza se obično piše u katakani (ヤクザ).

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Jakuza sa tetovažom zmaja trči da pomogne svom saborcu, koji se bori protiv policije.
Šef jakuze Šimizu Jiročo (Čogoro Jamamoto)

Uprkos neizvesnosti o jedinstvenom poreklu jakuza organizacija, većina modernih jakuza potiče iz dve društvene klasifikacije koje su se pojavile sredinom edo perioda (1603–1868): tekija, oni koji su prvenstveno prodavali nedozvoljenu, ukradenu ili lošu robu; i bakuto, oni koji su bili uključeni ili učestvovali u kockanju.[11]

Tekija (torbari) su svrstani u jednu od najnižih društvenih grupa tokom edo perioda. Kako su počeli da formiraju sopstvene organizacije, preuzeli su neke administrativne dužnosti povezane sa trgovinom, kao što je dodela tezgi i zaštita njihovih komercijalnih aktivnosti.[12] Tokom šintoističkih festivala, ovi trgovci su otvarali tezge, a neki članovi su bili angažovani kao obezbeđenje. Svaki trgovac je plaćao kiriju u zamenu za dodelu tezgi i zaštitu tokom sajma.

Tekije su bile visoko strukturisana i hijerarhijska grupa sa ojabunom (šefom) na vrhu i kobunima (članovima bande) na dnu.[13] Ova hijerarhija liči na strukturu sličnu porodici – u tradicionalnoj japanskoj kulturi, ojabun se često smatrao surogatnim ocem, a kobuni surogatnom decom.[13] Tokom edo perioda, vlada je formalno priznala tekije. U to vreme, unutar tekije, ojabuni su postavljeni za nadzornike i dobili status skoro samuraja, što znači da im je dozvoljeno dostojanstvo prezimena i dva mača.[14]

Bakuto (kockari) su imali mnogo niži društveni status čak i od trgovaca, pošto je kockanje bilo nezakonito. Mnoge male kockarnice nastale su u napuštenim hramovima ili svetilištima na rubovima gradova i sela širom Japana. Većina ovih kockarnica vodila je kreditne poslove za klijente i obično su održavale svoje osoblje za obezbeđenje. Šire društvo je s prezirom gledalo na same kockarnice, kao i na bakute. Veliki deo nepoželjne slike Jakuza potiče iz bakuta; ovo uključuje i samo ime jakuza.

Šimizu Jiročo (1820–1893) je najpoznatiji japanski jakuza i narodni heroj.[15] Šimizuovo pravo ime je bilo Čogoro Jamamoto.[16] Njegov život i podvizi prikazani su u šesnaest filmova između 1911. i 1940. godine.

Koreni jakuze danas opstaju u ceremonijama inicijacije, koje uključuju tekija ili bakuto rituale. Iako je moderna jakuza postala raznolika, neke bande se i dalje identifikuju sa jednom ili drugom grupom; na primer, banda čiji je primarni izvor prihoda ilegalno kockanje može sebe nazivati bakuto.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Organized Crime Situation 2021” (PDF). National Police Agency. Pristupljeno 2022-03-26. 
  2. ^ Britannica Academic, s.v. "Yakuza", accessed 30 September 2018, https://academic.eb.com/levels/collegiate/article/yakuza/77739.
  3. ^ Bosmia, Anand N.; Griessenauer, Christoph J.; Tubbs, R. Shane (2014). „Yubitsume: ritualistic self-amputation of proximal digits among the Yakuza”. Journal of Injury and Violence Research. 6 (2): 54—56. PMC 4009169 Slobodan pristup. PMID 24284812. doi:10.5249/jivr.v6i2.489. 
  4. ^ „Feeling the heat; The yakuza”. The Economist. sv. 390 br. 8620. 28. 2. 2009. Gale A194486438. 
  5. ^ Reilly, Edward (1. 1. 2014). „Criminalizing Yakuza Membership: A Comparative Study of the Anti-Boryokudan Law”. Washington University Global Studies Law Review. 13 (4): 801—829. Gale A418089219. 
  6. ^ "Police of Japan 2017" http://www.npa.go.jp/english/kokusai/pdf/Police_of_Japan_2017_full_text.pdf/ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. oktobar 2018).
  7. ^ Hill, Peter (februar 2004). „The Changing Face of the Yakuza”. Global Crime. 6 (1): 97—116. S2CID 153495517. doi:10.1080/1744057042000297007. 
  8. ^ a b Shikata, Ko (oktobar 2006). „Yakuza – organized crime in Japan”. Journal of Money Laundering Control. 9 (4): 416—421. doi:10.1108/13685200610707653. ProQuest 235850419. 
  9. ^ Hessler, Peter (2. 1. 2012). „All Due Respect”. The New Yorker. Pristupljeno 19. 4. 2022. „The name refers to an unlucky hand at cards—yakuza means “eight-nine-three”—and bluffing has always been part of the image. Many gangsters are Korean-Japanese or members of other minority groups that traditionally have been scorned.” 
  10. ^ "Yakuza" definition. Kotobank (in Japanese)
  11. ^ Dubro, A.; Kaplan, David E. (1986). Yakuza: The Explosive Account of Japan's Criminal Underworld. Da Capo Press. str. 18—21. ISBN 978-0-201-11151-4. 
  12. ^ Joy, Alicia. "A Brief History of the Yakuza Organization". Culture Trip. Last modified 31 October 2016. https://theculturetrip.com/asia/japan/articles/a-brief-history-of-the-yakuza-organization/ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. oktobar 2018).
  13. ^ a b Raz, Jacob. "Insider Outsider: The Way of the Yakuza." Kyoto Journal. Last modified 17 April 2011. https://kyotojournal.org/society/insider-outsider/.
  14. ^ Dubro, A.; Kaplan, David E. (1986). Yakuza: The Explosive Account of Japan's Criminal Underworld. Da Capo Press. str. 22. ISBN 978-0-201-11151-4. 
  15. ^ Kaplan, David E.; Dubro, Alec (2012). Yakuza: Japan's Criminal Underworld (25th Anniversary izd.). the University of California Press. ISBN 978-0520215627. 
  16. ^ „Portraits of Modern Japanese Historical Figures”. National Diet Library, Japan. 22. 5. 2007. Arhivirano iz originala 22. 7. 2019. g. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Jakuza na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јакуза&oldid=27550725”