Ćilimarsko zadrugarstvo u Pirotu

Ćilimarsko društvo u Pirotu je nastalo posle 1885. godine kada su Piroćanci uvideli značaj ćilimarstva za stanovništvo i razvoj privrede.

Pirotski ćilim

Nastanak Društva

Jula 1886. godine osnovano je Ćilimarsko društvo u Pirotu. Njegov Statut verifikovao je Čedomilj Mijatović, zastupnik ministra narodne privrede i ministar finansija, na osnovu čl. 38 Trgovačkog zakona. Prema Statutu, cilj društva bio je unapređenje ćilimarstva obrazovanjem društvenog kapitala pomoću jednakih mesečnih uloga svih članova Društva i novčanom pomoći ministarstva narodne privrede, a traženo je da opština besplatno ustupi jedan lokal za magacin gotove robe. Članom 4 Statuta regulisano je da se društvenim kapitalom mogao kupiti samo materijal za tkanje ćilima, koji se prodavao ćilimarkama po umerenim cenama ili na zajam. Društvo je bilo obavezno da izrađene ćilime otkupljuje po utvrđenoj ceni, a da ih prodaje po najpovoljnijoj ceni. Članovi Društva imali su udela u društvenom dobitku, a svaki član uplaćivao je po 2 dinara mesečno. Ubrzo nakon osnivanja Društvo je od ministarstva finansija dobilo 10 hiljada dinara kao zajam bez interesa, namenski za kupovinu vune. Društvo je svake godine otplaćivalo deo zajma i u svom radu bilo je samostalno.

Zadatak Društva bio je da vunu kupuje isključivo u maju i junu mesecu i to za pirotsku, suvu i čistu, i to za celu godinu. Članovima društva vuna se davala za gotovo i na „počele“. Kod odloženog plaćanja bilo je povlasgica - ćilimarka je bila dužna da polovinu duga vrati kada uradi i proda ćilim, a drugu polovinu u roku od tri meseca, i to odjednom ili u nedeljnim odnosno mesečnim ratama. Društvo je bilo odlučno u nameri da pomogne pre svega ćilimarkama i da im olakša i inače vrlo teške uslove za rad. Prema bojadžijama je bilo rigorozno - mogli su bojiti isključivo starim bojama i to alevom, crnomodrom, crnozelenom, moravom, žutom, rujevom i višnjevim đuvezom. O bojadžijama se brinulo kroz nabavku materijala i tromesečnim kreditiranjem. Na ime kreditiranja uzimalo je 10% zarade od cene koštanja.' "ćilime je kupovalo isključivo od svojih članova i bilo je obavezno da u kasi uvek ima dovoljno para za isplatu. Ćilimarsko društvo u Pirotu imalo je svoj žig: u sredini je bila ćilimarka a okolo natpis Pirotsko ćilimarsko društvo.

Samo što je osnovano, Ćilimarsko društvo je počelo da dobija pozive za međunarodne izložbe i sajmove. Godine 1886. bilo je na božićnoj izložbi muzeja Deverbé y Beču. Za tu priliku pripremljeno je 18 batala, 5 smetenika, 2 jana, 6 šesgaka, 8 sidžadea i 4 jastuka ukupne vrednosti 5.104 dinara. Naredne godine učestvovalo je na božićnoj izložbi industrijskih i zanatskih proizvoda u Budimpešti. Početkom 1888. godine ministar narodne privrede obraća se pirotskom Ćilimarskom društvu pismom sledeće sadržine: „Vlada Njegovog veličanstva Kralja na prijateljski poziv vlade Francuske Republike rešila je da zvanično učestvuje u svetskoj međunarodnoj izložbi koja će se održati u Parizu od početka maja 1889. do kraja oktobra iste godine. Vlada Njegovog veličanstva rešila je, između ostalog, da i ovom prilikom upozna zapadne potrošače sa našom proizvodnom snagom i proizvodima naše zemlje koje možemo da izvozimo, te da tako našim proizvodima još širu pijacu otvori. Na do sada posećivanim izložbama na strani od naših proizvoda osobito su se zapadnim potrošačima dopale naše vunene tkanine izrađene u Pirotu i okolini. Ovo je znatno pomoglo te je ovoj vrsti naših proizvoda otvorena zapadna pijaca. Iz tog razloga treba da se svojski zauzmemo i da na predstojećoj pariskoj izložbi ne samo opravdamo lepo ime, koje su do sada naše vunene tkanine stekle, no i da nove pijace osvojimo i broj kupaca umnožimo. Po tome je u interesu samoga društva da i ono na ovom izlogu izloži što više i što boljih svojih proizvoda."

Godine 1888. ćilimarsko društvo imalo je 47 članova. Te godine izatkano je 246 ćilima i utrošeno 1.781 kilogram vune u vrednosti od 2.939,24 dinara. U to vreme sve je očiglednija bila konkurencija ćilimarki van Društva. Kupcima su nudile ćilime po nižoj ceni. Zbog toga je počeo da se smanjuje broj članova zadruge. Godine 1890. Društvo je imalo samo 28 članova. Zbog toga su pristizali zahtevi da se Društvo konstituiše na drugačijoj osnovi. Osnivačka skupština društva za proizvodnju i promet pirotskih ćilimova i domaćih vunenih tkanina bila je 24. februara 1891. godine. Osnivanju novog društva prisustvovao je i sam ministar narodne privrede Kosta Taušanović. Budući da je bilo deoničko, Društvo za proizvodnju i promet pirotskih ćilimova i domaćih vunenih tkanina trebalo je da startuje sa 300.000 dinara podeljenih na 6 hiljada deonica po 50 dinara. Plan je bio da se deonice izdele na upis u dva kola.

Godina 1893. bila je vrlo teška za Ćilimarsko društvo, u prvom redu za ćilimarke. Usled razvoja kapitalističkih odnosa i industrijske proizvodnje, esnafski poredak se raspao. Zatim, u čitavoj Srbiji ukidaju se panađuri - do toga doba gotovo jedina mesta za kupoprodaju. U novim okolnostima, stižu i malverzacije, zloupotrebe i raznorazne nepravilnosti. Zadruga se u trci za profitom ugušila, rad ćilimarki se sve više zloupotrebljavao, njihovo nezadovoljstvo bilo je veliko, te je se prestalo sa radom.

Pirotski ćilim: bombe u pregradama

U međuvremenu, sva dokumentacija "ćilimarskog društva poslata je ministru narodne privrede. Društvo faktički nije postojalo. Između 1887. i 1892. godine njegovi računi nisu pregledavani, nije se znalo kolika je imovina društva i da li je iko za nju odgovoran.

Zadruga

Kraljevska srpska kontrola je tek oktobra 1897. godine pregledala račune "ćilimarskog društva i konstatovala da nije imalo stalnu državnu pomoć, već samo privremenu pozajmicu i da se ne zna koliko je od pozajmice vratilo državi, a to je propust Ministarstva narodne privrede što nije vodilo računa o primljenim sumama na ime otplate. Budući da je Ćilimarsko društvo bilo deoničko, nije se znalo ni koliko je novca prikupljeno na ime otkupa deonica i gde je taj novac. Mučna situacija potrajala je čitavih pet godina. U međuvremenu, pokrenuta je inicijativa o osnivanju novog ćilimarskog društva u čijem bi sastavu bile i bojadžije. Marta 1899. godine počela je sa radom Zadruga pirotskih ćilimarki, čiji je osnovni cilj i prvi zadatak bio da zaštiti proizvodnju ćilima, da je dalje usavršava i materijalno pomaže radnicama koje se isključivo bave tkanjem ćilima. Imala je 23 člana.

Prema čl. 7 Pravila Zadruge pirotskih ćilimarki, dužnost upravnog odbora bila je da uveća proizvodnju i promet ćilima, da insistira na starim šarama i postojanim bojama. Dužnost uprave Zadruge bila je da ćilimarke i bojadžije uredno snabdeva potrebnim materijalom za rad i da redovno isplaćuje zarade. Kapital Zadruge činila je pozajmica ministarstva narodne privrede. Član 14 predviđao je da se od čistog godišnjeg prihoda jedan deo iskoristi za otplatu duga, a ostatak da se podeli članicama Zadruge - srazmerno njihovom godišnjem učinku. Tako su radnice bile dodatno motivisane na još veći rad. Član 20 predviđao je da i bojadžije mogu biti članovi Zadruge. Na samom kraju 19. veka u Pirotu je bilo 250 razboja, a na svakom razboju godišnje je moglo da se izatka 150 aršina ćilima ili ukupno godišnje 37.500 aršina, ukupne vrednosti 225.000 dinara.“ Prema nekim podacima, između 1878. i 1899. godine u Pirotu su bila 3 majstora drndara-grebenara, 8 bojadžija i 700 do 1.000 tkalja. I pored takvog majstorske-radničkog potencijala i solidnih organizaciono-zadrugarskih postulata, rad Zadruge pirotskih ćilimarki bio je kratkog daha, mada je zadruga uspela bar na kratko da suzbije špekulacije trgovaca i uđe u novi vek.

Prvo preduzeće koje se bavilo izvozom ćilima bilo je „Pirotski ćilim – domaća industrija braće Garotić i firme Džadžić - Hristić - Beraha". Osnovano je 1869. godine i bilo je najveći izvoznik pirotskog ćilima. Odmah po osnivanju razvilo je živu trgovinu sa Istanbulom i već 1870. godine za potrebe turske vojske isporučilo hiljade i hiljade komada sidžadea za verske potrebe vojnika. Godišnje je izvozilo ćilim u ukupnoj vrednosti oko 100 hiljada dinara.

U prvim decenijama ovoga veka gotovo čitava ćilimarska proizvodnja bila je u rukama imućnijih trgovaca. Ono je bilo isključivo poslovni interes malobrojnih, a materijalno i statusno jakih trgovaca koji su poslovali sa Solunom, Skopljem i Carigradom. Nasuprot njima bile su ćilimarke sa veoma malom nadnicom.

Aprila 1902. godine, inicijativom u prvom redu materijalno dobrostojećih pojedinaca, osnovana je "ćilimarska zadruga sa zadatkom da radnicima nabavlja materijal za rad, da im daje pozajmice i prodaje gotove proizvode. Za predsednika je izabran Vojin Ćirković. Zadruga je imala statut i pravilnik, zatim upravni i nadzorni odbor. Njenim osnivanjem, ćilimarska proizvodnja je istrgnuta iz ruku špekulanata i za kratko vreme bila zaštićena od moćnih pojedinaca. Zadruga je sama kupovala vunu i bojila je, a zatim je ustupala na izradu, i sve to sa vrlo malo gotovog novca za troškove. Stoga je interesovanje bojadžija bilo sve veće za saradnju sa Zadrugom. Slično je bilo i sa prodavcima vune.

Vrlo brzo nakon osnivanja, Ćilimarska zadruga u Pirotu došla je pod zaštitu Njenog veličanstva kraljice Drage. Kraljica Draga finansirala je i štampanje Albuma pirotskog ćilima autora Mite Živkovića u Tešenu (Austrija) 1902. godine (objavljena su još tri albuma–kataloga: 1914, 1925. i 1963. godine i nijedan nije tako često citiran u literaturi i korišćen u praksi kao Živkovićev, prim. autora). Bilo je velikih problema oko objavljivanja Albuma. Stručnjaci koje je angažovalo ministarstvo narodne privrede Srbije, od 1899. godine davali su nepovoljne recenzije, pa zato ministarstvo i nije finansijski pomoglo njegovo objavljivanje. Kralj i kraljica su posetili Pirot 1902. godine septembra meseca gde su i posetili Ćilimarsku zadrugu o čemu svedoči pismo jedne ćilimarke: Bilo je naređeno da se u zadrugin dućan odnesu nekoliko započetih ćilima na razboju i nameste za rad, kako bi Njihova veličanstva videla kako se ćilimi rade. I kad je sve bilo namešteno, onda dođoše radnice koje su radile na tim razbojima u nameri da produže rad. Ali, g-din predsednik ne dade, već ih gromkim i oštrim glasom istera napolje zbog toga što su sirotanke i nemađahu svilene haljine. a mesto njih poređa sve svoje rodbine i prijateljice, i to na klupama uz ćilim, a ne na goloj zemlji i studenu kamenu, kao što je u stvari i cela istina, za parče hleba za 10-15 para dnevno. I te bogataške ćerke, koje ne znadu šta je to rad i patnja ćilimarska, dobiše bakšiš od Njihovih veličanstava. Radnice ćilimarke · članice nisu htele više da produže rad i morale su po 3–4 puta dnevno sa žandarom u policiju, pa onda sa pandurom u opštinu i sve to na pravdi Boga, jer to bejaše naredio g–din predsednik...

U međuvremenu, zadruga je učestvovala na izložbi u Atini i imala filijale u Kruševcu, Valjevu, Kragujevcu, Nišu, Londonu i Ženevi. Ćilime je prodavala i u Bugarskoj, Austrougarskoj, Turskoj i Rumuniji. Takođe, u međuvremenu Ćilimarska zadruga je od direkcije Srpskih državnih železnica dobila jednu besplatnu kartu III klase na relaciji Pirot-Beograd pa su uredno dopremali robu filijalama i učestvovali su i na brojnim izložbama. Na izložbama u Požarevcu i Čačku, 1903. godine, prodato je ćilima u vrednosti od 4.000 dinara, a u Beogradu za 10.000 dinara.

Godine 1905. Ćilimarska zadruga učestvovala je na izložbama u Liježu i Lionu i na obe osvojila Grand prix nagrade i prodala ćilime u vrednosti preko 100.000 dinara. Organizovala je i četiri izložbe u Beogradu i Šapcu i prvi put te godine pirotski ćilim je otišao u Englesku i Afriku. Naredna, 1906. godina bila je vrlo teška. Usled zatvaranja granice u carinskom ratu sa Austrougarskom između 1906-1910. godine, nije bilo izvoza u tu zemlju i Bosnu i Hercegovinu. Bila su potrebna nova tržišta.

20. vek

Tkanje ćilimova, Vladislav Titelbah

Prvi svetski rat doneo je ćilimarstvu krizu. Tokom rata proizvodnja je prestala, a od 1919. godine, zbog značajnog proširenja tržišta, opao je kvalitet. Još tokom rata, 6. juna 1914. godine, osnivanjem druge po redu ćilimarske škole pokušalo se da se ćilimarstvo pokrene sa mrtve tačke, ali bez uspeha. Drugi pokušaj bio je 1925. godine obnavljanjem rada Ćilimarske zadruge. Njen osnovni zadatak bio je unapređenje ćilimarske radinosti i nabavka sirovina članovima. Bila je predviđena i mogućnost da se od zadrugara prima novac na štednju. U planovima Zadruge bila je izgradnja vlačare, predionice, bojadžijnice i moderne radionice. Zadruga je relativno dobro radila i već 1934. godine, u okviru Pirotske ženske zanatske škole, osniva ćilimarski odsek. Bilo je učenica iz raznih krajeva Jugoslavije. U to vreme, u raznim ženskim porudžbinama van Pirota, neke ćilimarke Piroćanke radile su kao učiteljice ćilimarstva.

Između dva svetska rata izradom ćilima bavila se polovina celokupnog ženskog stanovništva u Pirotu. Prosečna godišnja proizvodnja bila je 12 hiljada kvadratnih metara. U ovom periodu Ćilimarska zadruga je dobila 50 međunarodnih nagrada, pohvala i pismenih priznanja.

Posle Drugog svetskog rata u novom privrednom sistemu činilo se da će ćilimarska proizvodnja i trgovina dobiti mnogo povoljnije uslove za rad. Rad u Ćilimarskoj zadruzi počeo je 9. oktobra 1944. godine. Radilo se na osnovu Zakona o privrednim zadrugama, putem zajedničke nabavke sredstava za proizvodnju, zajedničke izrade ćilima i njihove zajedničke prodaje. Zadruga je upisana u zadružni registar Okružnog narodnog suda u Pirotu br. 12, str. 4, od 12. novembra 1945. godine pod punim imenom Prva pirotska radničko-prerađivačka zadruga S. O. J. iz Pirota.

Godine 1955. počela je i komisiona prodaja ćilima u svim većim gradovima FNRJ. Godine 1956. otvorene su kantina i zdravstvena ambulanta u Zadruzi, pa se stiče utisak da je proizvodnja ćilima bila sasvim zadovoljavajuća. Zadruga je pomagala i novčano i kroz poklon u vidu ćilima mnoge organizacije, sportska i kulturno—umetnička društva. Tada je bilo 600 radnica zaposleno.

Godine 1979. godine Zadruga ponovo menja svoj naziv u: Radna organizacija za proizvodnju ćilima, tepiha i prediva „Ponišavlje" Pirot a 10 godina kasnije u: Preduzeće u društvenoj svojini za izradu ćilima, tepiha i prediva „Ponišavlje" Pirot. Od 30. juna 2005. godine Ćilimarska zadruga je privatizovana pod nazivom Akcionarsko društo Ćilimarska zadruga „Ponišavlje“ i bavi se izradom ćilima, čvorovanih tepiha i farbanjem prediva.

Literatura

• Milica Petković, Pirotski zbornik 1996, Br. 22, 215.
• Jovan Ćirić, O pirotskom ćilimarstvu, 1968. Pirot