Džordž Eliot

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džordž Eliot
George Eliot, por François D'Albert Durade.jpg
portret Džordž Eliot sa 30 godina
Puno imeMeri En Evans
Datum rođenja(1819-11-22)22. novembar 1819.
Mesto rođenjaNaniton, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti22. decembar 1880.(1880-12-22) (61 god.)
Mesto smrtiČelsi, London, Ujedinjeno Kraljevstvo

Meri En Evans (engl. Mary Ann Evans; Vilkšir, 22. novembar 1819Čelsi, London, 22. decembar 1880), poznata pod pseudonimom Džordž Eliot (engl. George Eliot), bila je engleska književnica. Pisala je pod muškim imenom kako bi lakše izgradila karijeru pisca.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je 1819. godine u Engleskoj. Odrastala je u vreme kada je industrijalizacija naglo menjala selo.[2] Sa 17 godina kada joj je majka umrla preselila se sa ocem u Koventri koji će joj poslužiti kao inspiracija za izmišljeni grad Midlmarč.[2] Odgajana je u revnosnoj pobožnosti.[3] U Koventriju se sprijateljila sa slobodoumnim intelektualcima koji su toliko uticali na nju da je počela da preispituje hrišćanstvo i prestala da ide u crkvu što je izazvalo razmirice sa njenim ocem.[4] Pošto je njen otac umro, najpre je neko vreme putovala dok se nije zaposlila kao urednica u levo orijentisanom časopisu Vestministerska revija.[2] Tu se upoznala sa Herbertom Spenserom,[4] a zatim i sa filozofom i kritičarem Džordžom Henrijem Luisom koji je u to vreme bio oženjen iako je bio rastavljen od svoje žene, i njihova veza je zbog toga naišla na neodobravanje. Luis je podržavao njene književne aspiracije.

Godine 1880, dve godine nakon njegove smrti, Meri En se udala za 20 godina mlađeg bankara Džona Krosa,[2] koji je prve noći medenog meseca u Veneciji sa terase njihovog apartmana pao u kanal. Sumnja se da je inače nestabilni Kros pokušao samoubistvo.[5] Preživeo je, a par se vratio u Englesku, gde su se uselili u novu kuću u Čelsiju u Londonu. Meri En (sada Kros) je međutim obolela od infekcije grla što je, zajedno sa bolešću bubrega od koje je patila više godina, dovelo do njene smrti 22. decembra 1880. godine u 61. godini.

Naslovna strana Sajles Marnera, 1907, ilustrovao Hju Tomson

Delo[uredi | uredi izvor]

Počela je da objavljuje pod pseudonimom ne samo da bi se probila u književnosti koja je u to vreme mahom bila muški posao, već i zato da bi izbegla uticaj onih koji su je osuđivali zbog neozvaničene veze sa Luisom.[2] Pseudonim je skovala prema Luisovom imenu.[5] Njene prve priče su se pojavile u Blekvud magazinu 1857. Objavila ih je potom pod naslovom Scene iz svešteničkog života 1858. i inspirisane su njenim ranim životom na selu.[5] Usledio je roman Adam Bid 1859, koji je opisala kao seosku priču - punu kravljeg daha i mirisa sena punu humora i minucioznog realističkog pripovedanja.[6] Potom je objavila roman Vodenica na Flosi 1860, a 1861. Sajles Marner. Objavljivala je i poeziju, mada je uglavnom poznata kao prozni pisac, naročito van engleskog govornog područja. Njena najpoznatija pesma je Oh mogu li da se nevidljiva približim horu.[4]. Roman Midlmarč: studija provincijskog života je objavljivan u delovima, njih osam, od 1871 do 1872.[2] Napisala je i roman Danijel Deronda 1876. U njenom delu se oseća filozofki i religiozni uticaj mislilaca koje je prevodila na engleski - Fojerbaha i Spinoze,[5] a zatim i Ogista Konta Herberta Spensera[6][3] Teme o kojima je pisala su muzika, umetnost, položaj žene u društvu 19. veka, pitanja morala.[4] Iako se smatra realističkim piscem u ravni sa Tekerijem koji je pisao o višim slojevima društva kao ona o ruralnim[3], u svom delu je razvila psihološku analizu likova i u tome je prethodnica modernog romana.[6] Uprkos tome šti je bila moralistički nastrojena - i pored toga što je njen "divlji brak" bio društveno osuđivan - Eliot je imala humoristični pogled na svet i saosećanje za razliku od ciničnog Tekerija.[3]

Recepcija[uredi | uredi izvor]

Virdžinija Vulf je Midlmarč nazvala prekrasnom knjigom koja je uprkos svojim nedostacima jedan od retkih romana pisanih za odrasle na engleskom jeziku.[5] I savremeni pisci poput Džulijana Barnsa i drugih dele to mišljenje.[5]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Džordž Eliot je izumela reč pop koja se odnosi na popularnu muziku. U pismu iz 1862. pisala je prijatelju o koncertu koji joj se nije dopao zato što je imao previše popa.[5]

Izabrana bibliografija[uredi | uredi izvor]

Proza[uredi | uredi izvor]

  • Scene iz svešteničkog života, 1858.
  • Adam Bid, 1859.
  • Vodenica na Flosi, 1860.
  • Sajles Marner, 1861.
  • Romola, 1863.
  • Feliks Holt, radikal, 1866.
  • Midlmarč, 1871–72.
  • Danijel Deronda, 1876.

Poezija[uredi | uredi izvor]

  • Agata, 1869.
  • Brat i sestra, 1869.
  • Arion, 1874.
  • Mojsijeva smrt, 1879.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Biografija : pisac Džordž Eliot - Engleskinja Meri En Evans”. Opušteno. Pristupljeno 24. 1. 2018. 
  2. ^ a b v g d đ „George Eliot”. British Library. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  3. ^ a b v g Legouis 1953, str. 333–335
  4. ^ a b v g „George Eliot”. Poetry Foundation. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  5. ^ a b v g d đ e Raga, Suzanne. „15 Intriguing Facts About George Eliot”. MENTAL FLOSS. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  6. ^ a b v Haight, Gordon S. „George Eliot”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 8. 3. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Legouis, Émile (1953). A Short History of English Literature. str. 333—335. 
  • Alley, Henry (1997). The Quest for Anonymity: The Novels of George Eliot. University of Delaware Press. .
  • Beaty, Jerome, Middlemarch from Notebook to Novel: A Study of George Eliot's Creative Method, Champaign, Illinois, University of Illinois, 1960.
  • Beer, Gillian, Darwin's Plots: Evolutionary Narrative in Darwin, George Eliot and Nineteenth-Century Fiction, London, Routledge & Kegan Paul. 1983. ISBN 978-0-521-78392-7..
  • Daiches, David, George Eliot: Middlemarch, London, Edward Arnold, 1963.
  • Garrett, Peter K., The Victorian Multiplot Novel: Studies in Dialogical Form, New Haven, Connecticut. Yale University Press.1980..
  • Gilbert, Sandra M., and Gubar, Susan, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the Nineteenth-Century Literary Imagination, New Haven, Connecticut. Yale University Press.1979. ISBN 978-0-300-08458-0..
  • Graver, Suzanne, George Eliot and Community: A Study in Social Theory and Fictional Form, Berkeley, California. University of California Press.1984..
  • Leavis, F R, The Great Tradition, London, Chatto & Windus, 1948.
  • Lerner, Laurence, The truthtellers : Jane Austen, George Eliot, D. H. Lawrence, London, Chatto & Windus, 1967.
  • Rignall, John, ур. (2000). Oxford Reader's Companion to George Eliot. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860099-2. 
  • Shuttleworth, Sally, George Eliot and Nineteenth-Century Science: The Make-Believe of a Beginning, Cambridge. Cambridge University Press.1984. ISBN 978-0-521-25786-2..
  • Swinden, Patrick, ed., George Eliot: Middlemarch: a casebook, London, Macmillan, cop. 1972.
  • Uglow, Jennifer, George Eliot, London, Virago. 1987. ISBN 978-0-394-75359-1..
  • Haight, Gordon S., ed., George Eliot: Letters, New Haven, Connecticut. Yale University Press.1954. ISBN 978-0-300-01088-6..
  • Harvey, W J, The Art of George Eliot, London, Chatto & Windus, 1961.
  • Hardy, Barbara Nathan (1967). The Novels of George Eliot: A Study in Form. Oxford University Press. .
  • Henry, Nancy, The Life of George Eliot: A Critical Biography, Wiley-Blackwell, 2012
  • Hughes, Kathryn, George Eliot: The Last Victorian, New York, Farrar Straus Giroux. 1998. ISBN 978-0-374-16138-5..
  • Carroll, Alicia (2003). Dark Smiles: Race and Desire in George Eliot. Ohio University Press. .
  • Carroll, David, ed., George Eliot: The Critical Heritage, London, Routledge & Kegan Paul, 1971.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]