Левица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Левица (радикална левица) представља појам којим се означавају политички покрети, политичке странке и политичке идеје који припадају политичком спектру левице.

Сматра се да је назив настао у време Француске револуције, из сазива Скупштине, када су републиканци, супротстављени монархистима седели на левој страни скупштине.

Савремена и нова левица тежи умањењу или превазилажењу свих друштвених стратификација.[1] Савремена и нова левица се залаже за умањење неслободе, неједнакости и несолидарности у друштву, које узрокује економски капитализам, а као крајњи циљ види превазилажење економског капитализма и успостављање друштвено-економског уређења базираног на директној демократији у политичкој и економској сфери, те на демократски планираној производњи. То је систем производње и расподеле који би био у складу са потребама сваке појединке и сваког појединца, те друштва као целине, и који би узимао у обзир носиве капацитете и услове регенерације животне средине.

Заговара достизање посткапиталистичког друштва које би било базирано на индивидуалној и колективној слободи, једнакости, солидарности и међусобној помоћи, због чега теже умањењу и превазилажењу свих облика репресије, хијерархије и власти појединца над појединцем. Присталице ове политике сматрају да је за остваривање ових идеја неопходно умањити и превазићи све облике ауторитарног начина организовања. Због тога се организују у левичарске политичке странке и покрете.

Присталице савремене и нове левице схватају свој идеал као процес умањења и превазилажења неправди које ствара економски капитализам, који следи вишевековну традицију борби напредних покрета, радника, пољопривредника, жена, мањина и староседеоца.

Обележја савремене и нове левице за умањење неправди које ствара економски капитализам:

  • На нивоу предузећа то значи развијање механизама демократије на радном месту;
  • На нивоу економије то значи развијање друштвене и демократске координације уместо слепе тржишне производње;
  • На нивоу државних институција то значи ширење представничког типа демократије са механизмима директне демократије (нпр. партиципативни буџет, опозив посланика и градоначелника, итд.);
  • На нивоу друштва то значи борба против сваког облика подређености и искоришћавања, нарочито борба против дискриминације на основу расе, пола, сексуалне оријентације, националне или етничке припадности, погледа на свет, хендикепа, припадности мањинској групи и сл.;
  • У односу на животну средину то значи усклађивање привреде у складу са носећим и обновљивим способностима животне средине, те са увођењем еколошки прихватљивих технологија.

Присталице савремене и нове левице се залажу за интернационализам, умањење и превазилажење неправди које ствара светски капитализам, па се везују уз напредне покрете и странке из целог света. Борба обухвата светски анти-капиталистички покрет, којег чине различити раднички и синдикални покрети, покрети за људска и мањинска права и слободе, те савремене левичарске странке, организације, групе и појединци.

Напредни покрети се обично организују на два начина. Организују се као странке које желе добити демократску политичку моћ и деловати као анти-системска власт, али и као покрети који се боре за превазилажење система без жеље за преузимањем политичке власти. Обе стратегије су значајне: они који делују одоздо, и превазилазе досадашње друштвене односе, и они који у формалном политичком простору мењају политике одозго.

Термин савремена левица, нова левица или демократска левица се користи и као синоним за различите анти-ауторитарне социјалистичке и нео-марксистичке покрете, организације и странке, али се придев "демократски" користи за разликовање демократских левичара од бољшевизма 20. века и марксистичко-лењинистичког модела изградње социјализма, који се сматра недемократским и ауторитарним, те искривљењем племените идеје социјалне правде.

Начелна обележја савремене и нове левице су: анти-ауторитарност и демократичност; анти-капитализам; анти-милитаризам; секуларизам и анти-клерикализам; интернационализам и анти-национализам...


Извори[уреди]

  1. ^ Woshinsky, Oliver H., Explaining Politics: Culture, Institutions, and Political Behavior (Oxon, England, UK; New York, New York, USA: Routledge, 2008) pp. 145-149.

Види још[уреди]



Литература[уреди]

  • Карл Маркс: „Капитал“. Марксови радови инспирисали су многе друштвене покрете.
  • Милан Кангрга: „Етика“ (Техничка књига Загреб, 2004). Етика као вечита потреба за бољим светом.
  • Наоми Клајн: „Не лого“ (Самиздат, 2003). Популарна алтер-глобалистичка, односно анти-корпоративна књига у којој ауторка изводи поједине случајеве против глобалног капитализма.
  • Ноам Чомски: „Светски поредак стари и нови“ (СКЦ, 1996). Популарни аутор.