Pređi na sadržaj

Alojz Ander

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Alojz Ander
Alojz Ander, litografija Jozefa Krihubera, 1849
Datum rođenja(1821-08-24)24. avgust 1821.
Mesto rođenjaLibice na Doubravi, Bohemija
Datum smrti11. decembar 1864.(1864-12-11) (43 god.)
Mesto smrtiStraž pod Ralskom, Bohemija
ZanimanjeOperski pevač

Alojz Ander (nem. Alois Ander, Aloys Anderle; Libice na Doubravi, 24. avgust 1821 — Sedmihorki, Karlovice, 11. decembar 1864) bio je nemački operski tenor, aktivan u Beču sredinom devetnaestog veka. Istoričar Karl Ferdinand Pol (Carl Ferdinand Pohl) ga je 1900. nazvao „jednim od najpoznatijih nemačkih tenor pevača novijeg vremena”.[1]

Karijera

[uredi | uredi izvor]

Rođen je kao Alojz Anderle u Libicu (danas Libice nad Doubravi) u Bohemiji (današnjoj Češkoj). Otišao je u Beč u nadi da će njegovi talenti tamo biti prepoznati, ali je za to bila potrebna sva energija i uticaj pevača Franca Vilda (Franz Wild), u to vreme vodećeg režisera (nem. Ober-Regisseur) Pozorišta na kapijama Koruške (Theater am Kärntnertor). Prvi put se pojavio 22. oktobra 1845. kao Alesandro Stradela u istoimenoj operi Fridriha fon Flotova (Friedrich von Flotow). Iako bez prethodnog iskustva na pozornici, njegov uspeh te večeri je bio potpun i odlučio je njegov životni put, a ta jedina noć ga je podigla od običnog činovnika do ranga „primo tenore assoluto“ (primo tenore assoluto).

Nemački kompozitor jevrejskog porekla, Đakomo Majerber (Giacomo Meyerbeer) se lično zainteresovao za brzi Anderov napredak i od njihove saradnje 1850. godine Ander je postao etablirani miljenik bečke javnosti, kojoj je ostao veran, uprkos primamljivim ponudama angažmana na drugim mestima. Njegova poslednja velika uloga bila je u operi Riharda Vagnera Loengrin, u kojoj je kombinovao sve svoje izuzetne moći. Na sceni je plenio njegov veoma atraktivan izgled i njegov glas, koji iako ne toliko snažan i dominantan, bio je u skladu sa svim drugim njegovim osobinama; njegove koncepcije bile su pune umetničke ozbiljnosti, oživljene plemenitom emocijom i poezijom.[2]

Kraj karijere i smrt

[uredi | uredi izvor]

Njegovo poslednje pojavljivanje bilo je kao Arnold u Rosinijevoj operi Vilijam Tel, 19. septembra 1864. Već tada je njegovo zdravlje bilo znatno narušeno, a nedugo zatim je potpuno kolabirao. Odveden je u kupatilo Vartenberg u Bohemiji, gde je umro 11. decembra, a sahranjen je pet dana kasnije na bečkom groblju Maclajnsdorf. Njegovi ostaci su 1894. preneti u počasni grob u Središnjem bečkom groblju (na parceli 32 A, br. 14) gde je sahranjen sa svojim sinom Nikolausom koji je preminuo 1858. godine. Godine 1894. jedna ulica u 17. bečkom okrugu Hernals nazvana je po njemu Andergase.

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Ander, Aloys, Pristupljeno 2022-06-01 
  2. ^ „BLKÖ:Ander, Alois – Wikisource”. de.wikisource.org (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-06-01. 

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]
  • "Anderle Alois". In: Österreichisches Biographisches Lexikon 1815–1950 (ÖBL). Vol. 1, Austrian Academy of Sciences, Vienna 1957, p. 20.
  • Hilde Strell-Anderle: Alois Ander: aus dem Leben eines großen Tenors; das Lebensbild eines europäischen Tenors. Wien 1996. ISBN 3-85028-270-8
  • Michael Jahn: Die Wiener Hofoper von 1848 bis 1870. Personal - Aufführungen - Spielplan. (= Publikationen des Instituts für österreichische Musikdokumentation 27). Tutzing 2002. ISBN 3-7952-1075-5.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алојз_Андер&oldid=28539767”