Ђоакино Росини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ђоакино Росини
Composer Rossini G 1865 by Carjat - Restoration.jpg
Ђоакино Росини, фотографија Етјена Карјата из 1865. Rossini Signature.png
Потпис Ђоакина Росинија
Пуно имеЂоакино Антонио Росини
Датум рођења29. фебруара 1792.
Место рођењаПезаро
 Папска држава
Датум смрти13. новембар 1868.(1868-11-13) (75/76 год.)
Место смртиПариз
 Француска
ДелаСевиљски берберин
Виљем Тел
Отело
Периодромантизам
УтицајНа Росинија:
Волфганг Амадеус Моцарт

Ђоакино Антонио Росини (итал. Gioacchino Antonio Rossini; 29. фебруара 179213. новембар 1868)[1][2] је био италијански композитор који се сматра једним од музичких великана 19. века.[3] Први пут је наступао са 18 година, одсвирао је Свадбени уговор (La cambiale di matrimonio).[4] Написао је 39 опера током свог живота, од којих су најчувеније: „Севиљски берберин“, „Виљем Тел“, „Пепељуга“, „Италијанка у Алжиру“ и „Отело“. Музички је обогатио традиционалну италијанску комичну оперу и значајно утицао на неколико генерација композитора међу којима су Белини и Верди.

Писао је још кантате, камерну и духовну музику, где су му најпознатија дела с краја каријере: Stabat Mater и Petite Messe Solennelle.

Биографија[уреди]

Росини је рођен у породици музичира у Пезару, малом граду у Италији који је тада припадао Папској држави. Његов отац, Ђузепе, био је трубач и инспектор кланица, а његова мајка, Ана, била је певачица и ћерка пекара.

Његов отац је поджавао Француску Револуцију и сретно је дочекао Наполеонову војску, када је стигла до северне Италије. Пошто је Аустрија повратила стари режим, Ђузепе је био послан у затвор 1799. године, где је остао до јуна 1800. Росинијева мајка га је одвела у Болоњу, где је певала за локална позоришта, а отац им се придружио релативно брзо. Росинија је више пута чувала његова стара баба, са потешкоћама.

Образовање[уреди]

Неколико година касније, Росини је почео да учи занат, као ковач, у Анђело Тесеји. Овде, Росини је упознао музичара који га научио како да чита ноте, свира клавир и пева у прилично добром маниру, што му је помогло да добије место соло певача у локалној цркви. Током овог времена почео је да компонује, и то углавном сонате.

Године 1805. први и последњи пут је певао на сцени, у комуналном позоришту, у продукцији Фердинандо Перовог дела „Камиља”. Исте године је написао своју прву оперу, али она није приказана до Росинијеве двадесете године, а до тада је већ званично било приказано пет његових опера.

Године 1806. почео је да учи чело, прво у Болоњском конзерваторијуму, а следеће године је био примљен на часове Падра Станисла Матеи (1750—1825). Лако и брзо је савладао чело, али стил и понашање његовог учитеља је натерало и помогло Росинију да се ослободи нормалних музичких стилова.

Његов значај и иновација, када су у питању оркестри и њихови ресурси, није произашла из његовог времена са Матеиом, већ се развила слушањем и преписивањем Моцартових и Хајднових композиција. У Болоњи је био познат као „мали Немац”, због своје преданости Моцарту.

Листа опера[уреди]

  • Деметријус и Полибијус (Demetrio e Polibio, 1806)
  • Свадбени уговор (La cambiale di matrimonio, 1810)
  • Изузетни неспоразум (L'equivoco stravagante)
  • Срећна превара (L'inganno felice, 1812)
  • Кир у Вавилону (Ciro in Babilonia, ossia La caduta di Baldassare, 1812)
  • Свилене лествице (La scala di seta, 1812)
  • Љубавна проба (La pietra del paragone, 1812)
  • Прилика ствара лопова, или замењени кофери (L'occasione fa il ladro, ossia Il cambio della valigia, 1812)
  • Господин Брускино, или срећом син (Il Signor Bruschino, ossia Il figlio per azzardo, 1813)
  • Танкреди (Tancredi, 1813)
  • Италијанка у Алжиру (L'italiana in Algeri, 1813)
  • Аурелијан у Палмири (Aureliano in Palmira, 1813)
  • Турчин у Италији (Il turco in Italia, 1814)
  • Сигисмунд (Sigismondo, 1814)
  • Елизабета, краљица Енглеске (Elisabetta, regina d'Inghilterra)
  • Торвалдо и Дорлиска (Torvaldo e Dorliska, 1815)
  • Севиљски берберин (Il barbiere di Siviglia, 1816)
  • Новине (La gazzetta, 1816)
  • Отело (Otello, ossia Il moro di Venezia, 1816)
  • Пепељуга (La Cenerentola, ossia La bontà in trionfo, 1817)
  • Сврака крадљивица (La gazza ladra, 1817)
  • Армида (Armida, 1817)
  • Аделаида из Бургундије (Adelaide di Borgogna, 1817)
  • Мојсије у Египту (Mosè in Egitto, 1818)
  • Адина, или багдадски калиф (Adina, o Il califfo di Bagdad, 1818)
  • Рикјардо и Зораида (Ricciardo e Zoraide, 1818)
  • Хермиона (Ermione, 1819)
  • Едуардо и Кристина (Eduardo e Cristina, 1819)
  • Жена са језера (La donna del lago, 1819)
  • Бјанка и Фалиеро (Bianca e Falliero, o sia Il consiglio dei Tre Maometto, 1819)
  • Мехмед други (Maometto secondo, 1820)
  • Матилда од Шабрана (Matilde (di) Shabran, o sia Bellezza, e cuor di ferro, 1821)
  • Зелмира (Zelmira, 1822)
  • Семирамида (Semiramis, 1823)
  • Путовање у Ремс, или Хотел код златног љиљана (Il viaggio a Reims, ossia L'albergo del giglio d'oro, 1825)
  • Опсада Коринта (Le siege de Corinthe, 1826)
  • Ајванхо (Ivanhoé, 1826)
  • Мојсије и фараон, или прелаз преко Црвеног мора (Moise et Pharaon, ou Le passage de la Mer Rouge, 1827)
  • Гроф Ори (Le Comte Ory, 1828)
  • Виљем Тел (Guillaume Tell, премијера 1829. у Паризу)

Референце[уреди]

  1. ^ Servadio 2003, стр. 84.
  2. ^ Kendall 1992, стр. 9.
  3. ^ Senici 2004, стр. xiv.
  4. ^ "The Marriage Contract"

Литература[уреди]

  • Bartlet, M. Elizabeth C. (2003). „From Rossini to Verdi”. Ур.: Charlton, David. The Cambridge Companion to Grand Opera. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64683-3. 
  • Blanning, Tim (2008). The Triumph of Music. London: Allen Lane. ISBN 978-1-846-14178-2. 
  • Budden, Julian (1971). The Operas of Verdi, volume 1. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-304-31058-6. 
  • Caeyers, Jan (2012). Beethoven: Der einsame Revolutionär (на језику: German). Munich: C. H. Beck. ISBN 978-3-406-63128-3. 
  • Charlton, David; Trevitt, John (1980). „Paris §VI: 1789–1870”. Ур.: Sadie, Stanley. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 14. London: Macmillan. стр. 208—219. ISBN 978-0-333-23111-1. 
  • Conway, David (2012). Jewry in Music. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-316-63960-3. 
  • Dean, Winton (1980). „Opera, §III, 2, vi-ix: France – opéra comique”. Ур.: Sadie, Stanley. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 13. London: Macmillan. стр. 575—580. ISBN 978-0-333-23111-1. 
  • Gallo, Denise (2012). Gioachino Rossini: A Research and Information Guide (second изд.). New York and London: Routledge. ISBN 978-0-415-99457-6. 
  • Gerhard, Anselm (1998). The Urbanization of Opera. Превод: Whittall, Mary. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-8032-9765-4. 
  • Gossett, Philip; Brauner, Patricia (1997). „Rossini”. Ур.: Holden, Amanda. The Penguin Opera Guide. London: Penguin. ISBN 978-0-14-051385-1. 
  • Heine, Heinrich (2008) [1837]. Florentine Nights. New York: Mondial. ISBN 978-1-59569-101-9. 
  • Hughes, Spike (1956). Great Opera Houses. London: Weidenfeld and Nicolson. OCLC 250538809. 
  • Hurd, Michael; Scholes, Percy (1991) [1979]. The Oxford Junior Companion to Music. London: Chancellor Press. ISBN 978-1-85152-109-8. 
  • Kendall, Alan (1992). Gioacchino Rossini: The Reluctant Hero. London: Victor Gollancz. ISBN 978-0-575-05178-2. 
  • Letellier, Robert (1999). The Diaries of Giacomo Meyerbeer Vol. 1: 1791–1839. London: Associated University Presses. ISBN 978-0-8386-3789-0. 
  • Michotte, Edmond (1968). Weinstock, Herbert, ур. Richard Wagner's visit to Rossini in Paris (1860) and An Evening at Rossini's in Beau-Sejour (Passy) 1858. Превод: Weinstock, Herbert. Chicago: University of Chicago Press. OCLC 976649175. 
  • Osborne, Charles (1994). The Bel Canto Operas of Rossini, Donizetti, and Bellini. Portland: Amadeus Press. ISBN 978-0-931340-71-0. 
  • Osborne, Richard (1993) [1986]. Rossini. London: Dent. ISBN 978-0-460-86103-8. 
  • Osborne, Richard (2004). „Rossini's life”. Ур.: Senici, Emanuele. The Cambridge Companion to Rossini. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00195-3. 
  • Osborne, Richard (2007). Rossini (second изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518129-6. 
  • Robinson, Michael F. (1980). „Opera, §II, 3: Italy – 18th-century comedy”. Ур.: Sadie, Stanley. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 13. London: Macmillan. стр. 558—561. ISBN 978-0-333-23111-1. 
  • Rosselli, John (1991). Music and Musicians in Nineteenth-Century Italy. Portland, ON: Amadeus Press. ISBN 978-0-931340-40-6. 
  • Servadio, Gaia (2003). Rossini. London: Constable. ISBN 978-1-84119-478-3. 
  • Schwartz, Daniel W. (1990). „Rossini: a psychoanalytic approach to 'The great renunciation'”. Ур.: Feder, Stuart; Karmel, Richard L.; Pollock, George H. Psychoanalytic Explorations in Music. Madison, Conn: International Universities Pres. ISBN 978-0-8236-4407-0. 
  • Senici, Emanuele (2004). „Note on the text”. Ур.: Senici, Emanuele. The Cambridge Companion to Rossini. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00195-3. 
  • Shaw, Bernard (1981). Laurence, Dan H., ур. The Bodley Head Bernard Shaw: Shaw's Music: Volume 1, 1876-1890. London: The Bodley Head. ISBN 978-0-370-30247-8. 
  • Stendhal (1824). Memoirs of Rossini. London: T. Hookham. OCLC 681583367. 
  • Taruskin, Richard (2010). Music in the Nineteenth Century. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-538483-3. 
  • Till, Nicholas (1983). Rossini: His Life and Times. Tunbridge Wells and New York: Midas Books and Hippocrene Books. ISBN 978-0-88254-668-1. 
  • Toye, Francis (1947) [1934]. Rossini: A Study in Tragi-Comedy. New York: Knopf. OCLC 474108196. 
  • Wagner, Richard (1995). Opera and Drama. Превод: Ellis, W. Ashton. Lincoln (NE) and London: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-9765-4. 
  • Walker, Alan (1988). Franz Liszt Volume I: The Virtuoso Years 1811–1847. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-15278-0. 
  • Walton, Benjamin (2007). Rossini in Restoration Paris. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-17237-0. 
  • Wangermée, Robert (1980). „Thalberg, Sigismond (Fortuné François)”. Ур.: Sadie, Stanley. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 18. London: Macmillan. стр. 723—724. ISBN 978-0-333-23111-1. 

Часописи и чланци[уреди]

Новине[уреди]

  • „Drury-Lane”. The Times. 3. 5. 1830. 
  • Penrose, James (новембар 2017). „Rossini's Sins”. The New Criterion. 

Веб[уреди]

Спољашње везе[уреди]