Алојз Андер

С Википедије, слободне енциклопедије
Алојз Андер
Алојз Андер, литографија Јозефа Крихубера, 1849
Датум рођења(1821-08-24)24. август 1821.
Место рођењаЛибице на Доубрави
 Бохемија
Датум смрти11. децембар 1864.(1864-12-11) (43 год.)
Место смртиСтраж под Ралском
 Бохемија
ЗанимањеОперски певач

Алојз Андер (нем. Alois Ander, Aloys Anderle; Либице на Доубрави, 24. август 1821 — Седмихорки, Карловице, 11. децембар 1864) био је немачки оперски тенор, активан у Бечу средином деветнаестог века. Историчар Карл Фердинанд Пол (Carl Ferdinand Pohl) га је 1900. назвао „једним од најпознатијих немачких тенор певача новијег времена”.[1]

Каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је као Алојз Андерле у Либицу (данас Либице над Доубрави) у Бохемији (данашњој Чешкој). Отишао је у Беч у нади да ће његови таленти тамо бити препознати, али је за то била потребна сва енергија и утицај певача Франца Вилда (Franz Wild), у то време водећег режисера (нем. Ober-Regisseur) Позоришта на капијама Корушке (Theater am Kärntnertor). Први пут се појавио 22. октобра 1845. као Алесандро Страдела у истоименој опери Фридриха фон Флотова (Friedrich von Flotow). Иако без претходног искуства на позорници, његов успех те вечери је био потпун и одлучио је његов животни пут, а та једина ноћ га је подигла од обичног чиновника до ранга „примо теноре ассолуто“ (primo tenore assoluto).

Немачки композитор јеврејског порекла, Ђакомо Мајербeр (Giacomo Meyerbeer) се лично заинтересовао за брзи Андеров напредак и од њихове сарадње 1850. године Андер је постао етаблирани миљеник бечке јавности, којој је остао веран, упркос примамљивим понудама ангажмана на другим местима. Његова последња велика улога била је у опери Рихарда Вагнера Лоенгрин, у којој је комбиновао све своје изузетне моћи. На сцени је пленио његов веома атрактиван изглед и његов глас, који иако не толико снажан и доминантан, био је у складу са свим другим његовим особинама; његове концепције биле су пуне уметничке озбиљности, оживљене племенитом емоцијом и поезијом.[2]

Крај каријере и смрт[уреди | уреди извор]

Његово последње појављивање било је као Арнолд у Росинијевој опери Вилијам Тел, 19. септембра 1864. Већ тада је његово здравље било знатно нарушено, а недуго затим је потпуно колабирао. Одведен је у купатило Вартенберг у Бохемији, где је умро 11. децембра, а сахрањен је пет дана касније на бечком гробљу Мацлајнсдорф. Његови остаци су 1894. пренети у почасни гроб у Средишњем бечком гробљу (на парцели 32 А, бр. 14) где је сахрањен са својим сином Николаусом који је преминуо 1858. године. Године 1894. једна улица у 17. бечком округу Херналс названа је по њему Андергасе.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ander, Aloys, Приступљено 2022-06-01 
  2. ^ „BLKÖ:Ander, Alois – Wikisource”. de.wikisource.org (на језику: немачки). Приступљено 2022-06-01. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • "Anderle Alois". In: Österreichisches Biographisches Lexikon 1815–1950 (ÖBL). Vol. 1, Austrian Academy of Sciences, Vienna 1957, p. 20.
  • Hilde Strell-Anderle: Alois Ander: aus dem Leben eines großen Tenors; das Lebensbild eines europäischen Tenors. Wien 1996. ISBN 3-85028-270-8
  • Michael Jahn: Die Wiener Hofoper von 1848 bis 1870. Personal - Aufführungen - Spielplan. (= Publikationen des Instituts für österreichische Musikdokumentation 27). Tutzing 2002. ISBN 3-7952-1075-5.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алојз_Андер&oldid=26088146”