Anglosaksonsko pravo

  Države opšteg prava

  Države mešanog prava koje koriste opšte pravo

Anglosaksonsko pravo, takođe poznato kao i angloameričko pravo, opšte pravo (engl. common law) ili precedentno pravo, je pravni sistem koji preovlađuje u većini engleskogovorećih država. Opšte pravo je zasnovano ne samo na zakonima, već i na autoritativnim presudama izrečenim u prošlosti - takozvanim presedanima - (sudska praksa), kao i na sudskom tumačenju. U tom smislu ona predstavlja kontrast u poređenju sa kontinetalnim pravom koje se zasniva na zakonima kodifikovanim od strane odgovarajućih zakonodavaca i u kojima sudstvo ima podređenu, ali isto tako nezavisnu ulogu.

Razvoj prava u opštem pravu zasnovan je prvenstveno na metodološkom principu analogije između konkretnih pojedinačnih slučajeva, dok u kontinetalnom sistemu pravo je većinom uzakonjeno u samim zakonima na apstraktnom nivou. Tako da pri rešavanju pravnog problema u kontinetalnom pravnom sistemu doći će do interpretacije apstraktnih pravnih normi, u angosaksonskom pravnom sistemu će se tražiti stariji problemi slični onom datom. Karakteristika „običajnog prava” je da nastaje presedent. U slučajevima kada se stranke ne slažu oko toga kakav je zakon, sud uobičajenog prava osvrće se na prethodne odluke relevantnih sudova i sjedinjuje principe tih prošlih slučajeva primenjivih na trenutne činjenice. Ako je sličan spor rešen u prošlosti, sud je obično dužan da sledi obrazloženje korišćeno u prethodnoj odluci. Ako, međutim, sud utvrdi da je trenutni spor drugačiji od prethodnih slučajeva, sudije imaju ovlašćenje i dužnost da reše pitanje spora. Sud se izjašnjava razlozima za odluku, a ti razlozi se skupljaju sa prošlim odlukama kao presedanom da obavežu buduće sudije i parnične stranke.

Običajno pravo je nastalo u praksi sudova engleskih kraljeva nakon Normanskog osvajanja 1066. godine. Britansko carstvo je kasnije proširilo engleski pravni sistem na svoje kolonije, od kojih su mnoge zadržale sistem običajnog prava i danas.

Definicije

Poređenje običajnog prava sa statutarnim i regulatornim pravom

Definicija „običajnog prava” data u Black‘s Law Dictionary, 10. izdanje, 2014, glasi „ Zbir zakona izveden iz sudskih odluka, a ne iz statuta ili ustava ”. Ova upotreba data je kao definicija u modernim pravnim rečnicima i okarakterisana je kao „najčešća” upotreba među pravnicima i često se primećuje u odlukama sudova. U ovoj konotaciji „običajno pravo” razlikuje vlast koja je donela zakon. Na primer, zakon u većini angloameričkih jurisdikcija uključuje „statutarno pravo” koji donosi zakonodavac „regulatorni pravo” ( u SAD) ili „delegirana legislativa” ( u Velikoj Britaniji) koji donose agencije izvršne vlasti na osnovu prenosa pravila - donošenje ovlašćenja od zakonodavca i običajnog prava ili „sudska praksa”, to jest odluka donetih od strane sudova ( ili kvazisudskih sudova u agencijama ). Ova konotacija može se dalje posmatrati na dva načina:

• opšte običajno pravo zasnovano na tradicionalnom i inherentnom autoritetu sudova da bi se definisalo šta je zakon, čak i u odsustvu osnovnog zakona ili propisa.
• 2. intersticijalne sudske odluke koje analiziraju, tumače i određuju granice i razlike u zakonu koja su proglasila druga tela

Objavljivanje odluka i indeksiranje je od suštinske važnosti za razvoj običajnog prava, pa stoga vlade i privatni izdavači objavljuju pravne izveštaje.

Presuda običajnog prava

U jurisdikciji običajnog prava potrebno je nekoliko faza istraživanja i analiza kako bi se utvrdilo „ šta je zakon” u datoj situaciji. Prvo, moraju se utvrditi činjenice, zatim, trebaju se pronaći svi relevantni statuti i slučajevi. Tada se moraju izvući principi analogije i izjave različitih sudova o onome što oni smatraju važnim da bi se utvrdilo kako će sledeći sud verovatno presuđivati o činjenicama ovog slučaja. Kasnije odluke i odluke viših sudova ili zakonodavnih tela imaju veću težinu nego raniji slučajevi i oni nižih sudova.

Objavljivanje odluka

Svi pravni sistemi se oslanjaju na pisanu objavu prava tako da bude dostupno svima. Kako je novijim državama je bilo potrebno pravo, oni su često tražili od Massachusetts reports-a autoritativne presedane kao osnovu za sopstveno običajno pravo. Savezni sudovi Sjedinjenih Država oslanjali su se na privatne izdavače sve do građanskog rata, a objavljivanje kao vladina funkcija započela je tek 1874. godine. West Publishing in Minnesota je najveći izdavač pravnih izveštaja u privatnom sektoru u Sjedinjenim Državama. Državni izdavači obično donose samo odluke „u sirovom obliku”, dok izdavači u privatnom sektoru često dodaju indeksiranje, uključujući reference na ključne principe uobičajenog zakona, uređivačku analizu i slična pomagala u pronalaženju.

Interakcija ustavnog, statutarnog i običajnog prava

U jurisdikcijama običajnog prava ( u smislu koji je suprotan „građanskom pravu” ), zakonodavna tela deluju pod pretpostavkom da će se zakoni tumačiti u pozadini postojećeg običajnog prava. Na primer, u većini američkih država krivični zakoni su prvenstveno kodifikacija postojećeg običajnog prava ( Kodifikacija je postupak donošenja statuta koji prikuplja i prepravlja postojeće zakone u jednom dokumentu - kada je to postojeće pravo običajno pravo, običajno pravo ostaje relevantno za tumačenje ovih statuta ). Oslanjajući se na ovu pretpostavku, savremeni statuti često ostavljaju brojne pojmove i fine razlike nenavedene - na primer, statut može biti vrlo kratak, ostavljajući preciznu definiciju pojmova nenavedenim.

Suprotno zakonskoj kodifikaciji običajnog prava neki zakoni istiskuju običajno pravo, na primer, da bi se stvorio novi uzrok radnje koji nije postojao u običajnom pravu, ili da bi se zakonodavstvom nadjačalo običajno pravo.

Edvard Koke, sudija i član parlamenta iz 17. veka napisao je nekoliko pravnih tekstova koji su sakupljali i integrisali vekove sudske prakse. Advokati i u Engleskoj i u Americi su pravo učili iz njegovih izveštaja do kraja 18. veka. Njegova dela i dalje citiraju sudovi običajnog prava širom sveta.

Sledeća istorijska rasprava o običajnom pravu je „Komentari o zakonima Engleske” koju je napisao Ser Vilijam Blekston i prvi put su objavio u periodu od 1765 - 1769 godine. Od 1979. izdanje tog prvog izdanja je bilo dostupno u četiri svezana papira.

Poreklo

Običajno pravo - nazvano tako jer je bilo „zajedničko” za sve kraljeve dvorove širom Engleske — nastalo je je u praksi sudova engleskih kraljeva vekovima koji slede nakon Normanskog osvajanja Engleske 1066. godine. Razni pojedinačni sudovi postojali su širom zemlje: urbane četvrti i trgovački sajmovi držali su svoje sudove kao i Univerziteti u Oksfordu i Kembridžu, a veliki zemljoposednici takođe su imali svoje vlastelinske sudove po potrebi. Pored toga, Katolička crkva je vodila sopstveni sudski sistem koji je presuđivao o pitanjima kanonskog prava.

Glavni izvori za istoriju običajnog prava u srednjem veku su spiskovi i godišnjaci. Zapisi izjašnjavanja o krivici, koji su bili zvanično sudski spisi za sudove za zajedničko izjašnjavanje, napisani su na latinskom. Trenutno se nalaze u Nacionalnom arhivu Ujedinjenog Kraljevstva.

1154. godine Henri 2 je postao prvi kralj Plantageneta. Među mnogim dostignućima, Henri je institucionalizovao običajno pravo stvaranjem jedinstvenog sistema prava „zajedničkog” zemlji kroz uključivanje i uzdizanje lokalnih običaja do nacionalnog, ukidanje lokalne kontrole i jedinstvenosti, ukidanje proizvoljnih pravnih lekova i ponovo uspostavljanje sistema porote - građani su položili zakletvu da će istražiti pouzdanost krivičnih optužbi i građanske zahteve. Porota je donosila presudu ocenom zajedničkog lokalnog znanja, ne nužno izvođenjem dokaza, što je faktor koji se razlikuje od današnjeg sistema građanskog i krivičnog sudskog sistema

U to vreme, kraljevska vlada bila je usredsređena na Curia Regis. Henri 2 je razvio praksu slanja sudija ( kojih je bilo od 20 do 30 tokom 1180 - ih ) iz svoje Curia Regis da saslušaju razne sporove širom zemlje i da se potom vrate na sud. Vremenom se razvilo pravilo poznato kao presedan prema kojem bi sudija bio dužan da sledi odluku ranijeg sudije; od njega se zahtevalo da usvoji tumačenje zakona ranijeg sudije i da primeni ista načela koja je proglasio taj raniji sudija ako su ta dva slučaja imala slične činjenice. Jednom kada su sudije počele smatrati međusobne odluke obavezujućim presedanom, prednormanski sistem lokalnih običaja i zakona koja se razlikuju u svakom mestu zamenjen je sistemom koji je ( barem u teoriji, mada ne uvek u praksi ) bio zajednički za celu zemlju, pa otuda i naziv običajno pravo.

Glavna alternativa sistemu običajnog prava je sistem građanskog prava koji se koristi u kontinentalnoj Evropi i većini država Centralne i Južne Amerike.

Jurisdikcija širom sveta

Običajno pravo čini osnovu pravnog sistema: Australija (i savezne pojedinačne države), Bangladeš, Belize, Brunej, Kanada (i federalne i pojedinačne provincije (osim Kvebeka)), Karipskim jurisdikcijama, Gana, Hong Kong, Indija, Irska, Izrael, Kenija, Nigerija, Malezija, Mjanmar, Novi Zeland, Pakistan, Filipini, Singapur, Južna Afrika, Velika Britanija (Engleska, Vels, Severna Irska), Sjedinjene Američke Države (i savezni sistemi pojedine države ( sa delimičnim izuzetkom Luizijane)).

I mnoge druge generalno engleskog govornog područja ili zemlje Komonvelta ( osim Škotske, koja je dvodelna, i Malte ). U suštini, svaka zemlja koju je Velika Britanija kolonizovala u neko doba koristi običajno pravo, osim onih koje su ranije kolonizovane od strane drugih ili druge države, kao što je Kvebek ( koji delimično sledi građanski zakon Francuske ), Južna Afrika i Šri Lanka ( koje slede rimsko holandsko pravo) gde je zadržan prethodni sistem građanskog prava koji je poštovao građanska prava lokalnih kolonista. Gvajana i Sveta Lucija mešaju sisteme opšteg prava i građanskog prava.

Literatura

• Black's Law Dictionary – Common law (10th izd.). 2014. str. 334. „1. The body of law derived from judicial decisions, rather than from statutes or constitutions; [synonym] CASE LAW [contrast to] STATUTORY LAW.” 
• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 48. ISBN 86-331-2075-5. 
• Budimir Košutić; Uvod u velike pravne sisteme današnjice; Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. 2008. ISBN 978-86-7630-113-3.
• Marjan Pavčnik; Teorija prava: prispevek k razumevanju prava; GV založba; ISBN 978-961-247-319-8
• Avramović, Sima; Stanimirović, Vojislav (2019). Uporedna pravna tradicija. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-823-1. 
• Crane, Elaine Forman (2011). Witches, Wife Beaters, and Whores: Common Law and Common Folk in Early America. Ithaca, NY: Cornell University Press. 
• Friedman, Lawrence Meir (2005). A History of American Law (3rd izd.). New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-7432-8258-1. 
• Garner, Bryan A. (2001). A Dictionary of Modern Legal Usage (2nd, revised izd.). New York: Oxford University Press. str. 178. ISBN 978-0-19-514236-5. 
• Glenn, H. Patrick (2000). Legal Traditions of the World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-876575-2. 
• Ibbetson, David John (2001). Common Law and Ius Commune. Selden Society. ISBN 978-0-85423-165-2. 
• Langbein, John H.; Lerner, Renée Lettow; Smith, Bruce P. (2009). History of the Common Law: The Development of Anglo-American Legal Institutions. New York: Aspen Publishers. ISBN 978-0-7355-6290-5. 
• Jain, M.P. (2006). Outlines of Indian Legal and Constitutional History (6th izd.). Nagpur: Wadhwa & Co. ISBN 978-81-8038-264-2. 
• Milsom, S.F.C. (2003). A Natural History of the Common Law. Columbia University Press. ISBN 0231129947. 
• Milsom, S.F.C. (1981). Historical Foundations of the Common Law (2nd izd.). Lexis Law Publishing (Va). ISBN 0406625034. 
• Morrison, Alan B. (1996). Fundamentals of American Law. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-876405-2. 
• Nagl, Dominik (2013). No Part of the Mother Country, but Distinct Dominions – Law, State Formation and Governance in England, Massachusetts and South Carolina, 1630–1769. Berlin: LIT. ISBN 978-3-643-11817-2. Arhivirano iz originala 12. 8. 2016. g. Pristupljeno 30. 9. 2015. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Potter, Harry (2015). Law, Liberty and the Constitution: a Brief History of the Common Law. Woodbridge: Boydell and Brewer. ISBN 978-1-78327-011-8. 
• Salmond, John William (1907). Jurisprudence: The Theory of the Law (2nd izd.). London: Stevens and Haynes. str. 32. OCLC 1384458. 

Spoljašnje veze

• Opšte pravo (na engleskom)
• The History of the Common Law of England, and An analysis of the civil part of the law, Matthew Hale
• The History of English Law before the Time of Edward I, Pollock and Maitland
• Select Writs. (F.W.Maitland)
• Common-law Pleading: its history and principles, R.Ross Perry, (Boston, 1897)
• The Common Law by Oliver Wendell Holmes Jr.
• The Common Law by Oliver Wendell Holmes Jr. na projektu Gutenberg
• The Principle of stare decisis American Law Register
• The Australian Institute of Comparative Legal Systems Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. januar 2011)
• The International Institute for Law and Strategic Studies (IILSS) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. avgust 2018)
• New South Wales Legislation
• Historical Laws of Hong Kong Online – University of Hong Kong Libraries, Digital Initiatives
• Maxims of Common Law from Bouvier's 1856 Law Dictionary