Пређи на садржај

Хенри II Плантагенет

С Википедије, слободне енциклопедије
За цара Светог римског царства и краља Немачке, погледајте Хенрик II Свети.
Хенри II Плантагенет
Лични подаци
Датум рођења(1133-03-05)5. март 1133.
Место рођењаЛе Ман, Француска
Датум смрти6. јул 1189.(1189-07-06) (56 год.)
Место смртиДворац Шинон, Француска
Породица
СупружникЕлеонора од Аквитаније
ПотомствоGeoffrey, William IX, Count of Poitiers, Хенри Млади Краљ, Ричард I Лавље Срце, Џефри II, војвода Бретање, Матилда од Енглеске, војвоткиња Саксоније, Елеонора Енглеска, Џоана од Енглеске, краљица Сицилије, Јован без Земље, Вилијам Дуги Мач, трећи гроф од Солсберија, Морган
РодитељиЖофруа од Анжуја
Матилда од Енглеске
ДинастијаПлантагенет, Анжујци, Норманска династија
Краљ Енглеске
Период19. децембар 1154 − 6. јул 1189.
ПретходникСтивен од Енглеске
НаследникРичард I Лавље Срце

Хенри II (енгл. Henry II; Ле Ман, 5. март 1133Дворац Шинон, 6. јул 1189) је био краљ Енглеске (1154—1189), војвода Нормандије и гроф Анжуа.[1] Први је краљ из династије Плантагенет. На енглески престо долази 1154. после смрти краља Стивена. Владао је Енглеском, Нормандијом, Аквитанијом, Гаскоњом, а успео је и Ирску да стави под своју власт. Учврстио је краљевску власт и ограничио власти барона и судску власт цркве. За канцелара је 1155. поставио Томаса Бекета, са којим касније долази у сукоб. Наследио га је син Ричард Лавље Срце.

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Ле Ману, отац му је био Жофруа од Анжуја, а мајка Матилда, ћерка енглеског краља Хенрија I, која је требало да га и наследи, али је престо преузео њен рођак Стивен од Блоа. Одрастао је у грофовији Анжу, а Енглеску посећује 1149. да помогне мајци у покушају да се домогне трона.

Пре него што је дошао на трон, он је контролисао Нормандију и Анжу. Женидбом са Елеонором Аквитанском добија Аквитанију (данас Гарону и Гаскоњу). На тај начин постаје у Француској моћнији од краља Француске. Као краљ, успео је да придода Ирску својим поседима.

Владавина

[уреди | уреди извор]

Током владавине Стефана Блоа барони су успели да смање краљеву моћ, па је то Хенри видео као први проблем, који треба да реши. Барони су саградили бројне замкове без краљевог одобрења. Хенри је увео систем плаћања пореза уместо војне службе. Вазали би били обавезни да буду у војној служби, или да плате порез уместо тога.

Хенри II је основао судове у различитим деловима Енглеске и дао им велику моћ, да могу да доносе многе одлуке у име круне. Током његове владавине изашао је први штампани законик. Суђење помоћу пороте постало је норма. Од норманског освајања суђење помоћу пороте замењивала су суђења помоћу борби, или суђења у којима би неко доказивао невиност проласком кроз болни процес озлеђивања.

Хенри II - слика из Каселове Историје Енглеске из 1092.

Борбе у Ирској

[уреди | уреди извор]

Чим је Хенри крунисан, послао је изасланство новом папи Хадријану IV, од кога је тражио дозволу за инвазију Ирске. Папском булом из 1155. Хенри је добио право на инвазију Ирске.

Кентерберијско свештенство је желело да покаже хијерархијску надмоћ над ирским свештенством. Према неким историчарима Хенри је извршио инвазију Ирске, да би осигурао територије за свог млађег брата Вилијама.

Убрзо после тога Хенри је имао проблема у Француској, а његов брат Вилијам је умро, па је једно време занемарио Ирску.

Хенри се са великом флотом искрцао 1171. у Ирској и постао је први енглески краљ, који је ступио на ирско тло. Вотерфорд и Даблин су постали краљевски градови. Папа Александар III је 1172. ратификовао да Ирска припада Хенрију II. Нормани и већина ирских племића признаје Хенрија као господара Ирске. Хенри је доделио Ирску свом млађем сину Јовану без Земље, кога је називао господарем Ирске. Када је Јован без Земље постао краљ краљевство Ирска је постала део енглеског краљевства.

Хенрија су признали сви ирски краљеви, који су га видели као шансу да зауставе експанзију Лентера и Хиерно-Нормана. То доводи до ратификације Споразума у Виндзору 1175, који није био дугог века.

Борбе са црквом и Томасом Бекетом

[уреди | уреди извор]
Убиство Томаса Бекета

Пошто је унапређен правни систем, моћ црквених судова је опала. Црква се томе супротстављала. Један од најважнијих међународних питања које се тицло Хенрија током 1160. је био сукоб са Томасом Бекетом. Када је надбискуп кентерберијски Теобалд од Бека преминуо 1161. Хенри је то видео то као прилику да наметне свој права над Црквом у Енглеској.[2] Зато је поставио Томаса Бекета, свог канцелара, за надбискупа 1162. вероватно верујући да ће Бекет, поред тога што му је био дугогодишњи пријатељ, бити политички ослабљен у Цркви због своје раније дужности канцелара и да ће се зато морати ослањати на Хенријеву подршку. [3] Чини се да су се и Матилда и Елеонора изражавале сумњу поводом његовог именовања, али је Хенри ипак наставио са својим планом.[4][5] Међутим, његов план није дао жељени резултат, јер је Бекет брзо променио свој начин живота, пресекао све везе са краљем и представљао себе као чврстог заштитника права Цркве.[6]

Конфликт је почео са спором око питања могу ли цивилни секуларни судови судити свештенству за повреде секуларних нецрквених обичаја. Хенри је покушао да покори свештенство захтевајући да се закуну да ће поштовати обичаје краљевства. То је довело до питања што су то обичаји краљевства. Црква није била спремна да се покори.

Томас Бекет је отишао 1164. у Француску да тражи подршку од папе Александра III, који је у то доба био у избеглиштву у Француској због неслагања са кардиналима. Тражио је подршку и од француског краља Луја VII. Папа Александар III се у то доба налазио у веома незгодном положају, па је остао неутралан, иако је фактички штитио Томаса Бекета. Томас Бекет се у Француској налазио под заштитом папе и краља Луја VII све до 1170.

Краљ Хенри II и Томас Бекет су се помирили, па се Томас Бекет 1170. враћа у Енглеску. Поново се сукобио са краљем Хенријем II око крунисања Хенрија Младог Краља. Хенри II се наљутио па је рекао „зар ме нико неће ослободити овога свештеника“. Четири витеза су буквално схватили краљеве речи, па су убили 29. децембра 1170. Томаса Бекета у Кентерберијској катедрали. Томас Бекет се сматра мучеником и свецем.

Хенри II је био екскомунициран, али касније је рехабилитован захваљујући опату манастира Сен Мишел. Као покајање, Хенри се понизио одласком на ходочашће у одећи од вреће на Бекетов гроб. Осим тога морао је да шаље новац крсташким државама у Палестини. Новац ће темплари или витезови хоспиталци чувати док Хенри не дође у крсташки поход или ходочашће. Осим тога јавно је ишибан 21. маја 1172. на улазу у катедралу у главном граду Нормандије. Хенри је одлагао одлазак у крсташки рат, тако да никад није отишао. Током 1184. понуђена му је чак круна краља Јерусалима, а 1188. је увео Саладински порез, да би се платио нови крсташки рат.

Наследна криза

[уреди | уреди извор]

Његови синови су се више пута бунили против њега. Посебно је снажна била побуна током 11731174. године. Сва три старија сина подржана од стране мајке побунила су се против Хенрија II. Хенри је поделио краљевство синовима, али није им још дао да управљају, тако да нису имали властитих средстава, него колико им отац одобри. Хенри је успео покорити синове и опростио им је. Док су се синови бунили добијали би помоћ од француског краља Луја VII.

Млади краљ Хенри је требало да постане нови краљ, али Ричард Лављег Срца не пристаје на то па се браћа удружују против Ричарда и нападају Аквитанију да га приведу памети.

Хенри Млади Краљ је умро 1183, па након његове смрти настаје борба три преостала сина. Хенри је желео да Јован без Земље буде нови краљ, а Елеонора да то буде Ричард Лављег Срца. Поново нападају Ричарда, све до 1186, када је погинуо Хенријев син Жофруа, војвода Бретање.

Ричард је постао најстарији син и тиме наследник круне, али још увек се борио са оцем Хенријем II.

Хенри II је намеравао 1188. да преда Аквитанију најмлађем сину Јовану без Земље. Ричард је био принуђен да се удружи са француским краљем Филипом II Августом. У замену за Филипову помоћ Ричард је обећао да ће предати Нормандију и Анжу Филипу. Ричард је такође дао заклетву о вазалном положају Филипу новембра 1188. године. Ричард је покушао да 1189. сам преузме трон уз Филипову помоћ. Победио је Хенрија II 4. јула 1189, па је Хенри II именовао Ричарда наследником. Хенри је умро 6. јула 1189. а Ричард Лавље Срце постаје краљ 3. септембра 1189.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Geoffrey II, Count of Gâtinais
 
 
 
 
 
 
 
8. Фулк IV Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ерменгарда Анжујска, војвоткиња Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
4. Фулк I Јерусалимски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Симон де Монфорт
 
 
 
 
 
 
 
9. Бертрада од Монфорта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Agnes, Countess of Evreux
 
 
 
 
 
 
 
2. Жофруа Плантагенет, гроф Анжуа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. John de Beaugency
 
 
 
 
 
 
 
10. Elias I of Maine
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Paula of Maine
 
 
 
 
 
 
 
5. Ерменгарда Анжујска, грофица Мена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Gervais II, Lord of Château-du-Loir
 
 
 
 
 
 
 
11. Matilda of Château-du-Loir
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Éremburge
 
 
 
 
 
 
 
1. Хенри II Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Роберт I Нормандијски
 
 
 
 
 
 
 
12. Вилијам Освајач
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Herleva
 
 
 
 
 
 
 
6. Хенри I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Балдуин V Фландријски
 
 
 
 
 
 
 
13. Матилда Фландријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Адела од Француске, грофица Фландрије
 
 
 
 
 
 
 
3. Матилда од Енглеске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Данкан I Шкотски
 
 
 
 
 
 
 
14. Малколм III Шкотски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Suthen
 
 
 
 
 
 
 
7. Матилда од Шкотске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Едвард Изгнаник
 
 
 
 
 
 
 
15. Маргарета Шкотска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Агата
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Henry II | Biography, Accomplishments, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-01. Приступљено 2024-02-05. 
  2. ^ Huscroft, стр. 192–195.
  3. ^ Jones, стр. 30.
  4. ^ Chibnall, стр. 167.
  5. ^ Turner 2011, стр. 139–140.
  6. ^ Barlow 1986, стр. 74–76, 83.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Енглески краљеви
(1154—1189)