Pređi na sadržaj

Anizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Anizam
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostgastroenterologija
MKB-10K59.8

Anizam poznat i kao disinergija karličnog poda, je sindrom spastičnog karličnog (pelvičnog) poda, opstruktivna defekacija ili izlazna opstrukcija.[1][2][3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Paradoksalna analna kontrakcija prilikom pokušaja defekcije ili pražnjenja stoloce kod pacijenata je prvi put je opisana u jednom radu objavljenom 1985, kada je pojam anizam prvi put upotrebljen.[4] Dajući naziv ovom sindromu anizam istraživači su napravili analogiju sa sindromom poznatim pod nazivom vaginizam,[5] koji uključuje paroksizmalnu (iznenadnu i kratkotrajnu) kontrakciju pubokokcigeusa (jednog od mišića na dnu karlice). Naime ovi istraživači su smatrali da je ovo stanje spastične disfunkcije anusa, analogno "vaginizmu". Međutim, oni su pri tome napravili pogrešku jer su smatrali da je anizam psihogene etiologije, što nije tačno, iako je kod ovih pacijenata opisana i psihološka disfunkcija.

Terminologija — sinonimi[uredi | uredi izvor]

Naziv anizam (lat. anismus) potiče od latinskih reči ani — anus ili čmar i spasmus — spazam ili grč, i izveden je najverovatnije ekstrapolacijom sa terminom vaginizam (lat. vaginismus), koji potiče od latinskih reči vagina — vagina ili rodnica spasmus — spazam ili grč.

Zbog nedovoljno jasnog mehanizma disinergije karličnog poda ili anizma, u medicinskoj praksi su kroz istoriju korišćeni brojni sinonimi (neki i neadekvatno) da označe ovo stanje. Termin anizam (anismus) je kritikovan jer podrazumeva psihogeni razlog nastanka (slično vaginizmu).[6] Međutim, kao što je navedeno u „Rimskim 2 kriterijumima”, termin „disinergija defekacije” je poželjniji naziv za disinergije karličnog poda od anizma, jer mnogi pacijenti sa disinergijom defekacije ne ispoljavaju simptome seksualne ili urinarne disinergije, što znači da je disinergije karličnog poda uglavnom pod uticajem samo mehanizma za defekaciju.[7]

Sinonimi

Druge sinonime anizma uključuju:

  • Puborektalna diskinezija.[8]
  • Puborektalni sindrom
  • Paradoksalni puborektalitis,[8]
  • Nerelaksirajući puborektalitis,[8]
  • Paradoksalna puborektalna kontrakcija,[9]
  • Sindrom spazma karličnog poda,[10]
  • Disinergija analnog sfinktera,
  • Paradoksalna kontrakcija donjeg dela kičmenog stuba,[8]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Prema istraživanjima obavljenim u Mejo klinici, u Sjedinjenim Američkim Državama, na preko 1.000 ispitanika nađeno je da:

  • 59% ima opstipaciju sa normalnim tranzitom,[11]
  • 25% je imalo defekatorne poremećaje,
  • 13% je imalo opstipaciju sa usporenim tranzitom,
  • 3% je imalo kombinaciju defekatornih poremećaja i opstipaciju sa usporenim tranzitom.[12]

Prema ovim saznanjima izveden je zaključak da je oko 28% pacijenata koji su umali kriterijume za funkcionalnu opstipaciju imalo defekatorne poremećaje kao što je disinergička defekacija — anizam.[13]

Prema drugoj studiji koja je uključivala oko 100 pacijenata sa pozitivnim rimskim 2 kriterijumima za funkcionalnu opstipaciju nađeno je da oko 46% pacijenata ima disinergičku defekaciju — anizam.

Postoje i studije kod kojih se procenat pacijenata sa disinergičkom defekacijom penje do 59%.[14]

Etiopatogeneza[uredi | uredi izvor]

Anizam je poremećaj kod koga je prisutna nemogućnost efikasnog pražnjenja rektuma zbog odsustva koordinacije abdominalnih, rektoanalnih i mišića poda karlice. Ovaj poremećaj podrazumeva nemogućnost relaksacije SAS više od 20% ili rast pritiska pri defekacionom napinjanju, uprkos dovoljno visokom pritisku u rektumu (preko 45 cm H2O).[15][16]

Najčešći uzroci
Dijagram koji pokazuje dejstvo puborektalnih mišića, kao i formiranje anorektalnog ugla
  • Poremećaj je najčešće stečen i može se manifestovati još u detinjstvu,
  • Nastaje i kao posledica naučenog obrasca ponašanja da bi se izbegla nelagodnost udružena sa prolazom čvrstih stolica većeg volumena ili sa bolom kod postojanja aktivnih analnih fisura ili inflamiranih hemoroidalnih pleksusa.
  • Kao posledica seksualnog zlostavljanja.[17][18]
  • Među pacijentima koji se žale na otežanu defekaciju.[18][19]
Drugi uzroci

Drugi uzroci opstruktivne defekacije mogu biti:

  • megarektum,
  • neoplazme i polipi,
  • aganglioza,
  • rektalni prolaps,
  • solitarni rektalni ulkus,
  • kongenitalna ili stečena miopatija unutrašnjeg analnog sfinktera
  • rektokele,
  • stenoza rektuma,
  • ekstramuralna kompresija,
  • sindrom spuštenog poda perineuma kao posledica povrede sakralnih nerava zbog traume, porođaja ili hroničnog pojačanog defekacionog napinjanja.[17][20]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Kako je anizam funkcionalni poremećaj, fiziološko testiranje bi trebalo da predstavlja zlatni standard u dijagnostici.[21][22] uprkos zabrinutosti oko korišćenja same manometrije.[23] Rao i saradnici,[24] identifikovali su tri različita manometrijska obrasca disinergije; međutim, ako se žele usvojiti kriterijumi Robertai saradnika,[25] takozvani tip 2 ne bi trebalo da se naziva anizmom zbog neadekvatnog nivoa intrarektalnog pritiska pri naprezanju.

Sa radiološke tačke gledišta, proktografska procena ima tendenciju preterane dijagnoze anizma,[22][26] delimično zato što ne postoje široko usaglašeni dijagnostički kriterijumi. Pored toga, proktografija zahteva da pacijenti budu u nefiziološkom položaju: defekacija u nepoznatom okruženju dovodi do nedostatka privatnosti i anksioznosti u pogledu performansi u prisustvu potpuno nepoznatih ljudi.[27]

Radiološka procena u izolaciji bez manometrijske procene kod pacijenata sa simptomima opstrukcije defekacije može dovesti do preterane dijagnoze anizma. Kombinovano fiziološko testiranje bi trebalo da preciznije identifikuje disinergiju i shodno tome može da utiče na odluke menadžmenta.

Prema dosadašnjem iskustvu, slaganje radiologije i fiziologije može se posmatrati iz kvantitativne perspektive. U suštini, što je veća promena sfinkternog pritiska između osnovne linije i naprezanja, veća je verovatnoća da će proktografija otkriti osnovni anizam, a anorektalno merenje verovatno će dovesti do konzervativnijeg pristupa funkcionalnom poremećaju. Uodsustvu anizma, dodatna radiološka procena bi identifikovala i stratifikovala obim morfoloških posledica takvog poremećaja.[28]

Fiziološka procena može biti sklona promenljivoj stopi lažnih negativnih rezultata ako senzori migriraju tokom spuštanja; međutim smatra se da se ovim problemom mogu pozabaviti iskusni tehničari i ponovniti pokušaje rutinskog testiranja.

Za dijagnostikovanje funkcionalnih defekacionih poremećaja „Rimska” radna grupa je odredila rimske „Roma III“ kriterijume (vidi uokvireno).[29]

Rimski (III) kriterijumi za funkcionalne defekacione poremećaje (*)

Pacijent mora da ispuni dijagnostičke kriterijume za funkcionalnu opstipaciju.

Za vreme ponavljanih defekacionih pokušaja, pacijent mora da ima najmanje dve od sledećih pojava:

a. dokaz poremećene evakuacije baziran na balon-ekspulzionom testu ili imidžingu
b. neodgovarajuća kontrakcija mišića poda karlice (analni sfinkter ili puborektalni mišić) ili manje od 20% relaksacije pritiska u miru analnog sfinktera određenog manometrijski, imidžingom ili EMG-om
c. neadekvatna propulzivna snaga procenjena manometrijski ili imidžingom

(*) Kriterijumi ispunjeni — najmanje 3 poslednja meseca, početak simptoma najmanje 6 meseci pre postavljanja dijagnoze.

Iz ove grupe dijagnostički treba isključiti pacijente koji iz raznih razloga ne mogu dovoljno podići intrarektalni pritisak što se klinički manifestuje kao nemogućnost spuštanja poda karlice pri napinjanju. To su uglavnom stariji pacijenti sa hroničnom opstipacijom.[30]

Terapija[uredi | uredi izvor]

Higijensko-dijetetski režim

Pacijentima sa manje od 3 stolice daju se saveti o načinu ishrane, i naglašava važnost uspostavljanja normalnog ritma crevnog pražnjenja i apsolutnog izbegavanja ignorisanja defekacionog nagona.[31]

Za one koji provode mnogo vremena u kupatilu zbog neefektivnog napinjanja, preporučuje se režim ređih odlazaka u kupatilo sa efektivnijim defekacionim napinjanjem, i preporučuje optimalni defekacioni položaj tela uključujući položaj sa podignutim stopalima na podlozi koja je iznad nivoa poda kupatila.

Bolesnici se ohrabruju da redovno vežbaju ono što im je preporučeno jer činjenica da mogu sami sebi pomoći razvija kod njih samopouzdanje nephodno za uspeh terapije.

Na svakoj kontroli pacijentima se savetuje da smanje svoju zavisnost od laksativa, klizma i supozitorija.

Terapija anizma uključuje neuromuskularni trening (reedukaciju) ili biofidbek terapiju, ubrizgavanja botoksa.[32]

Hirurški pristup

Kod određenih bolesnika zastupljen je i hirurški pristup u terapiji disinergičke defekacije. Koriste se parcijalna resekcija puborektalnog mišića sa zadovoljavajućim rezultatima koji su pokazivali i preko 90% uspešnosti mesec dana nakon intervencije. Međutim metoda zbog svoje invazivnosti i mogućih postoperativnih komplikacija nije široko zastupljena.[33][34]

Psihosocijalni aspekti analne inkontinencije[uredi | uredi izvor]

Nakon što se postavi sumnja na defekacionu disinergiju pacijenti se ohrabruju da daju što detaljniji opis svojih tegoba. Svoje tegobe pacijenti treba da saopštavaju lekaru koji je detaljno upoznat sa svim problemima koji mogu da proisteknu kao posledica defekatorne disfunkcije. Ovaj proces sam po sebi deluje terapijski jer omogućava pacijentima da prodiskutuju o svojim problemima.[35]

Daju se saveti o načinu ishrane, pacijentima sa manje od 3 stolice nedeljno se naglašava važnost uspostavljanja normalnog ritma crevnog pražnjenja i apsolutnog izbegavanja ignorisanja defekacionog nagona.[36]

Za one koji provode mnogo vremena u kupatilu zbog neefektivnog napinjanja, preporučuje se režim ređih odlazaka u kupatilo sa efektivnijim defekacionim napinjanjem.[37]

Takođe se preporučuje optimalni defekacioni položaj tela uključujući položaj sa podignutim stopalima na podlozi koja je iznad nivoa poda kupatila.

Pacijenti se ohrabruju da redovno vežbaju ono što im je preporučeno jer činjenica da mogu sami sebi pomoći razvija kod pacijenata samopouzdanje nephodno za uspeh terapije.

Korišćenju neuromuskularnog treninga, može dati dobre rezultate. Anorektalna reedukacija se sprovodi nakon defekacionog treninga. Za vreme sprovođenja reedukacije pacijenti dobijaju vizuelnu ili audio povratnu informaciju ili obe o funkcionisanju njihovog analnog sfinktera. Ispitivanja su pokazala da se jednako efikasni rezultati dobijaju i instrukcijama koje daje instruktor tokom inicijalnog pregleda nakon čega sledi svakodnevni trening u kućnim uslovima.[38]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Amarenco G, Chantraine A. Les Fonctions sphincteriénnes, 2006, Springer-VerlagFrance
  2. ^ Varma MG, Hart SL, Creasman JM, Van Den Eeden SK, Thom DH (oktobar 2008). „Obstructivedefecation in middle-aged women”. Dig Dis Sci. 53 (10): 2702—9. .
  3. ^ Zerbib F, Dapogny M, Coffin B. et al. Les Exsplorations fonctionnelles digestives,2010, Elsevier Masson SAS
  4. ^ Preston, DM; Lennard-Jones, JE (May 1985). „Anismus in chronic constipation”. Digestive diseases and sciences. 30 (5): 413—8. .
  5. ^ Lahaie, MA; Boyer, SC; Amsel, R; Khalifé, S; Binik, YM (septembar 2010). Vaginismus: a review of the literature on the classification/diagnosis, etiology and treatment. Women's health (London, England). 6  (5):  705–19.
  6. ^ Rao, Satish S.C. (31 August 2008). „Dyssynergic Defecation and Biofeedback Therapy”. Gastroenterology Clinics of North America. 37 (3): 569—586. .
  7. ^ Bharucha, AE; Wald, A; Enck, P; Rao, S (April 2006). „Functional anorectal disorders”. Gastroenterology. 130 (5): 1510—8. 
  8. ^ a b v g Bruce G. Wolff, ur. (2007). The ASCRS textbook of colon and rectal surgery. New York: Springer. ISBN 978-0-387-24846-2. 
  9. ^ Steven D. Wexner; Andrew P. Zbar, ur. (2010). Coloproctology. New York: Springer. ISBN 978-1-84882-755-4. 
  10. ^ Bleijenberg, G; Kuijpers, HC (February 1987). „Treatment of the spastic pelvic floor syndrome with biofeedback”. Diseases of the colon and rectum. 30 (2): 108—11. .
  11. ^ Preston, D. M.; Lennard-Jones, J. E. (maj 1985). „Anismus in chronic constipation”. Digestive Diseases and Sciences. 30 (5): 413—418. PMID 3987474. doi:10.1007/BF01318172. 
  12. ^ Koch A, Voderholzer WA, Klauser AG, Muller-Lissner S (1997). „Symptoms in chronic constipation”. Dis Colon rectum. 40: 902—6. .
  13. ^ Murad-Regadas SM, Regadas FS, Rodrigues LV, Furtado DC, Gondim AC, Dealcanfreitas; Influence of age, mode of delivery and parity on the prevalence of posterior pelvic floor dysfunctions (2011 Oct-Dec). „Influence of age, mode of delivery and parity on the prevalence of posterior pelvic floor dysfunctions”. Arq Gastroenterol. 48 (4): 265—9. PMID 22147132. doi:10.1590/S0004-28032011000400009.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć).
  14. ^ Pucciani F, Reggioli M, Ringressi MN. Obstructed defaecation: what is the role of rehabilitation?. Colorectal Dis: 474—9. april 2012.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  15. ^ Preston DM, Lennard-Jones JE (1985). „Anismus in chronic constipation”. Dig Dis Sci. 30: 413—418. .
  16. ^ Hill JR, Kelley ML, Jr, Schlegel JF, Code CF (1960). „Pressure profile of the rectum and anus of healthy persons”. Dis Colon Rectum. 3: 203—209. 
  17. ^ a b Mearin, Fermín; Rey, Enrique; Balboa, Agustín (2011). „Trastornos funcionales y motores digestivos” [Functional and motility gastrointestinal disorders]. Gastroenterología y Hepatología. 34: 3—14. PMID 22330152. doi:10.1016/S0210-5705(11)70016-4. 
  18. ^ a b Rao, S. S. C.; Mudipalli, R. S.; Stessman, M.; Zimmerman, B. (oktobar 2004). „Investigation of the utility of colorectal function tests and Rome II criteria in dyssynergic defecation (Anismus)”. Neurogastroenterol Motil. 16 (5): 589—96. PMID 15500515. doi:10.1111/j.1365-2982.2004.00526.x. 
  19. ^ Pisano, Umberto; Irvine, Lesley; Szczachor, Justina; Jawad, Ahsin; MacLeod, Andrew; Lim, Michael (oktobar 2016). „Anismus, Physiology, Radiology: Is It Time for Some Pragmatism? A Comparative Study of Radiological and Anorectal Physiology Findings in Patients With Anismus”. Annals of Coloproctology. str. 170—174. doi:10.3393/ac.2016.32.5.170. Pristupljeno 18. 1. 2022. 
  20. ^ Andromanakos N, Skandalakis P, Troupis T, Filippou D (april 2006). „Constipation of Anorectal Outlet Obstruction: Pathophysiology, Evaluation and Management”. J Gastroenterol Hepatol. 21 (4): 638—46. .
  21. ^ Halligan S, Malouf A, Bartram CI, Marshall M, Hollings N, Kamm MA (2001). „Predictive value of impaired evacuation at proctography in diagnosing anismus”. AJR Am J Roentgenol. 177: 633—636. .
  22. ^ a b Lindsey I, Nugent K, Dixon T, editors. Pelvic floor disorders for the colorectal surgeon. Oxford: Oxford University Press; 2011.
  23. ^ Smout AJ. Manometry of the gastrointestinal tract: toy or tool? Scand J Gastroenterol Suppl. 2001;(234):22–28.
  24. ^ Rao SS, Mudipalli RS, Stessman M, Zimmerman B. Investigation of the utility of colorectal function tests and Rome II criteria in dyssynergic defecation (Anismus). Neurogastroenterol Motil. 16: 589—596. 2004.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  25. ^ Roberts JP, Womack NR, Hallan RI, Thorpe AC, Williams NS (1992). „Evidence from dynamic integrated proctography to redefine anismus”. British Journal of Surgery. 79: 1213—1215. 
  26. ^ Fleshman JW, Dreznik Z, Cohen E, Fry RD, Kodner IJ (1992). „Balloon expulsion test facilitates diagnosis of pelvic floor outlet obstruction due to nonrelaxing puborectalis muscle”. Dis Colon Rectum. 35: 1019—1025. 
  27. ^ Karlbom U, Påhlman L, Nilsson S, Graf W. „Relationships between defecographic findings, rectal emptying, and colonic transit time in constipated patients”. Gut. 36: 907—912. 1995. .
  28. ^ Roberts JP, Womack NR, Hallan RI, Thorpe AC, Williams NS (1992). „Evidence from dynamic integrated proctography to redefine anismus”. British Journal of Surgery. 79: 1213—1215. .
  29. ^ Murad-Regadas SM, Regadas FS, Rodrigues LV, Furtado DC, Gondim AC, Dealcanfreitas; Influence of age, mode of delivery and parity on the prevalence of posterior pelvic floor dysfunctions (2011 Oct-Dec). Arq Gastroenterol. 48 (4): 265—9.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć); Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  30. ^ Rao SS (2001). „Dyssynergic defecation: disorders of the anorectum”. Gastroenterol. Clin. North Am. 31: 97—114. .
  31. ^ Ahadi T, Madjlesi F, Mahjoubi B, Mirzaei R, Forogh B, Daliri SS; et al. (2014). „The effect of biofeedback therapy on dyssynergic constipation in patients with or without Irritable Bowel Syndrome”. J Res Med Sci. 19: 950—955. .
  32. ^ Bleijenberg, G; Kuijpers, HC (February 1987). „Treatment of the spastic pelvic floor syndrome with biofeedback”. Diseases of the Colon and Rectum. 30 (2): 108—11. 
  33. ^ Faried, M; El Nakeeb, A; Youssef, M; Omar, W; El Monem, HA (August 2010). „Comparative study between surgical and non-surgical treatment of anismus in patients with symptoms of obstructed defecation: a prospective randomized study”. Journal of Gastrointestinal Surgery. 14 (8): 1235—43. 
  34. ^ Farid, M.; Youssef, T.; Mahdy, T.; Omar, W.; Moneim, H.; El Nakeeb, A.; Youssef, M (2009). „Comparative study between botulinum toxin injection and partial division of puborectalis for treating anismus”. International journal of colorectal disease. 24 (3): 327—334. .
  35. ^ „Fekalna inkontinencija”. mkn.koshachek.com (na jeziku: makedonski). Pristupljeno 2022-01-18. 
  36. ^ Schouten, W. R.; Briel, J. W.; Auwerda, J. J.; Van Dam, J. H.; Gosselink, M. J.; Ginai, A. Z.; Hop, W. C. (1997). „Anismus: Fact or fiction?”. Dis Colon Rectum. 40 (9): 1033—1041. PMID 9293931. doi:10.1007/BF02050925. .
  37. ^ „Inkontinencija na fecesot Sramen problem so mnogu pričini PZ - Pharmazeutische Zeitung”. mkn.koshachek.com (na jeziku: makedonski). Pristupljeno 2022-01-18. 
  38. ^ Bleijenberg G, Kuijpers HC (1987). „Treatment of the spastic pelvic floor syndrome with biofeedback.”. Dis Colon Rectum. 30 (2): 108—11. PMID 3803114. doi:10.1007/BF02554946. .

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анизам&oldid=27867492”