Антихрист (knjiga)

Antihrist
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Der Antichrist. Fluch auf das Christentum
Autor	Fridrih Niče
Zemlja	Nemačka
Jezik	nemački
Izdavanje
Datum	1895

Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (nem. Der Antichrist. Fluch auf das Christentum), je knjiga koju je napisao nemački filozof Fridrih Niče objavljena 1895. godine.

Naslov može biti preveden kao « Antihrist » ili « Antihrišćanin » ; sudeći po sadržaju knjige verovatno je da autor podrazumeva oboje. Prema knjizi Eno čoveka (Ecce homo), može se pretpostaviti kako je Antihrist Dionis, bog koji simbolizuje prema Ničeu antitezu hrišćanske interpretacije postojanja.

Analiza dela

Tema dela je budućnost čoveka, i ta budućnost je analizirana u svetlu istorije zapadnih vrednosti koje su se izuzetno proširile u svetu. Prema Ničeu, te vrednosti onemogućuju napredak čovečanstva jer su zasnovane na mržnji i fanatizmu hrišćanskog morala ; osnovna vrednost ovog sistema je osećaj krivice i samosažaljenje koji procenjuje život sa pesimističkog stanovišta (« Zbog čega sve to ? » « Čemu patnja ? » « Postoji jedan bolji život koji opravdava sadašnji ». ). Niče, dakle, postavlja pitanje da bi saznao da li postoji odgovor na tu omalovažavajuću interpretaciju patnje egzistencije. Koncepti kojima Niče odgovara na ova pitanja (Snaga volje, Natčovek) nisu jasno iskazani u tekstu, i Niče se koncentriše isključivo na kritiku hrišćanskog krivotvorenja vrednosti.

Samosažaljenje, negiranje života

Niče analizira mesto Hrišćanstva u istoriji stvaranja zapadnih vrednosti. On suprotstavlja krivotvorenje Hristove poruke koju su učinili sveštenici, sistemu aristokratskih kasti. Njegova teza je da, uprkos nasilju i varvarizmu ovih udruženja, ona su ta koja omogućavaju vrednovanje kulture, tako što stare hijerarhije preuzimaju duhovnu formu. Hrišćanstvo, naprotiv, govoreći o apsolutnoj jednakosti među ljudima, zabranjuje svaku želju za izdvajanjem, ponižava ljudsko biće i onemogućuje proces veličanja nagona koji su osuđeni moralom: na taj način pokušava da održi čoveka u varvarstvu. Umesto podsticanja ljudske aktivnosti, i osećaja moći koji bi se zadovoljio u umetnosti i misli, hrišćanstvo i savremeni moral (koji otelotvoruje Šopenhauer), zasnivajući se na samosažaljenju, ističe osećanje koje održava ljudsku bedu i čini čovekovo postojanje bednijim nego što bi moglo biti. Zbog toga Niče žestoko osuđuje samosažaljenje slabih i vrednosti zasnovane na njemu, zato što smatra da je samosažaljenje instrument borbe protiv potvrđivanja života, zemaljske sreće, i radosti da se bude ono što jeste : zbog toga je ono negiranje života.

Tip Isusa, i njegovo iskorišćavanje

Najduži deo knjige je posvećen opisu tipa Hrista, odnosno poreklu nagona koji bi dozvolili da se razume postanak vrednosti koje je propovedao. Niče mnogo kritikuje organizovane institucije hrišćanstva, naročito sveštenike. Jevanđelizam ovog Hrista je vođen Dobrom Vešću prema kojoj je Božije kraljevstvo takođe i naše. «Koje su dobre vesti? Stvarni život, večni život je pronađen – on nije obećan, on je tu, on je u vama: to je život proživljen u ljubavi...» (§29) «Greh, i svaka vrsta udaljavanja Boga i čoveka, su poništeni – Tačno to je dobra vest » (§33) « Dobre vesti su da je precizirana činjenica da nema više suprotnosti... » (§ 32)

Niče se ne suprotstavlja Isusu, o kome govori da je « jedini istinski hrišćanin ». Za Ničea, hrišćanska institucija je ujedno i ironična i licemerna. Međutim, nisu Jevreji, nego hrišćani ti koji su ubili Isusa i njegovu ideju. U tom smislu, napad Ničea je ujedno napad protiv hrišćana antisemita njegovog vremena (njegova sestra Elizabet Niče, Rihard Vagner). « I vreme bi odbrojavano od prvog dana katastrofe, od prvog dana hrišćanstva! Zašto ne od njegovog poslednjeg dana – od danas? - Ponovno procenjivanje svih njegovih vrednosti! »

Pominjanje Antihrista ne odnosi se direktno na biblijskog Antihrista nego je pre napad protiv « robovskog morala» i apatije zapadnog hrišćanstva. Glavna Ničeova teza je da je hrišćanstvo kakvo ga je on video na zapadu otrov za zapadnu kulturu i jedno zastranjivanje poruka i dela Isusa (koga opisuje kao mističnog idiota ali iskrenog, suprotno od sveštenika koji su oživeli njegovu figuru). To zastranjivanje je naročito služilo za uništenje rimske imperije iznutra, i tako određuje najveći deo zapadne istorije koji se tako zasnivaju na vrednostima nastalim iz osećaja krivice.

U svetlu te teze, naslov izražava na prvom mestu neprijateljstvo Ničea prema hrišćanstvu takvom kakvo je. U knjizi, Niče je veoma kritičan prema institucionalizovanoj religiji i klasi sveštenika. Najveći deo knjige je tako sistematski i logički napad na interpretacije Hristovih reči od strane svetog Pavla i onih koji su ga sledili.

Ipak treba primetiti kako Niče, iako poštuje metode i dela Isusa, predstavlja antitezu njegovih učenja koja se tiču pasivnosti. Ali Isus, za Ničea, svojom pasivnošću, svojim moralnom «idiotizmom» je bio čovek oslobođen od osećanja krivice. Zbog toga, u izvesnoj meri, naslov «Antihrist» se odnosi isto tako na filozofsku vezu između Isusa i Dionisa: ako je Dionis pasivan i odobrava cepanje realnosti, Hrist je samo pasivan, ali izuzet od svake mržnje ovoga sveta.

Problem budućnosti čoveka

Na duge staze, razvoj « kaste » ljudi koji žive iz duše dozvoljava da se razmotri dolazak jednog novog tipa čoveka oslobođenog od osećaja krivice i od nihilizma, koji bi bio jedna vrsta Natčoveka:

« Ne postavljam ovde takav problem: Ko može zameniti čovečanstvo na lestvici bića? Čovek je završetak. Ali: Koji tip čoveka treba podizati želeti, koji tip će imati najveću vrednost, biti dostojan života, imati najizvesniju budućnost? »

Na taj način veliko Ničeovo pitanje koje ide dalje od polemike protiv hrišćanstva, je to da se osigura budućnost u kojoj bi čovek bio oslobođen religioznih konflikata i nihilističkih morala, što isto tako znači perspektiva budućnosti gde bi čovečanstvo odbacilo fanatizam i gde bi moglo da se posveti kreiranju sebe, saznanju i umetnosti, u jednom, na taj način, skoro utopijskom životu.

Spoljašnje veze

• (jezik: engleski) "The Antichrist" WikiSource