Atavalpa

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Atavalpa
Atahualpa.jpg
13. vladar Inka
Datum rođenja (1497-03-20)20. mart 1497.
Mesto rođenja Kusko ili Kito
Carevina Inka
Datum smrti 26. jul 1533.(1533-07-26) (36 god.)
Mesto smrti Kahamarka
Carstvo Inka
Dinastija Tavantisujo
Otac Vajna Kapak
Majka Tokto Okljo Koka
Car Inka
Period (1532—1533)
Prethodnik Usaskar
Naslednik Kraj carstva Inka

Ataválpa, Tiksikapak Inka[1], Avki Tupak Atau Valpa (šp. Atahualpa; keč. Ata-wallpa, što na kečua jeziku znači „petao“[2][3]) je bio trinaesti vladar Inka i, mada su Španci nakon njegove smrti imenovali njegove naslednike, smatra se poslednjim carem Inka. Rodio se 1500.[4] godine, ali mesto njegovog rođenja je nepoznato.

Kada se njegov brat, dvanaesti Inka, Uaskar, krunisao u Kusku, bio je zabrinut za svog mlađeg brata i njegov afinitet prema vojsci, pa ga je pozvao da dođe u Kusko. Atavalpini savetnici, vojskovođe, savetovali su mu da ne ide, jer ga je tamo, kako su oni tvrdili, čekala sigurna smrt. Atavalpa je poverovao svojim generalima i organizovao vojsku severnog dela carstva i proglasio se carem Inka u Kitu. Tako je počeo građanski rat Inka.[5]

Uspeo je da pobedi Uaskara 1532. godine na Kipajapanu, pored Kuska, i nakon toga proglasio se „Inkom“ ili carem. Onda se uputio u Kahamarku kako bi upoznao i zarobio španske osvajače. Atavalpa je imao sa sobom nekih 70.000 do 200.000 ljudi, dok je Španaca bilo jedva 150. Međutim, nakon munjevitog i neočekivanog napada konkistadora Fransiska Pizara, pao je u špansko zarobljeništvo. U zatvoru je zadržao neke privilegije: mogao je da upravlja carstvom, naučio je da piše i čita, a takođe se sprijateljio sa Pizarom. Nakon nekoliko meseci, osuđen je zbog izdaje, skrivanja blaga, zavereništva protiv španske krune i ubistva Uaskara. Kao otkup, morao je da sakupi dve sobe pune srebra i zlata, kao i da da svoju rođaku Kučirimaj Okljo, koja je dovedena iz Kuska, Pizaru kao ljubavnicu. Iako je ispunio sve uslove, ipak je na kraju bio pogubljen.[6]

Odabrao je smrt vešanjem, nakon što je bio kršten kao hrišćanin. Druga mogućnost koja mu se nudila bila je da ga spale na lomači ako ne bi pristao da se krsti.

Izvori[uredi]

  1. ^ Kipukamaйoki Kalьapinьa, Supno; et al. „Soobщenie o Proishoždenii i Pravlenii Inkov, 1542 g.”. www.bloknot.info (A. Skromnickiй). Pristupljeno 3. 1. 2010.  Nepoznati parametar |description= ignorisan (pomoć); Nepoznati parametar |datepublished= ignorisan (pomoć)
  2. ^ Adelaar (2004). str. 5.
  3. ^ Nordenskiöld, 1922: Kaže da je petao bio nepoznata ptica u južnoj prekolumbovskoj Americi. U Brazil je prvi put donesena 1500. godine i njeno gajenje se vrlo brzo proširilo po celom zapadnom delu Južne Amerike. Ipak ne zna se tačno zato je poslednji Inka dobio ovo ime.
  4. ^ http://www.explored.com.ec/ecuador/tradicio/hombres.htm Ecuador: Hombres notables, приступљено 25. фебруар 2008.
  5. ^ María Rostworowski, Historia del Tawantinsuyu, pp. 174-175
  6. ^ El último inca., Приступљено 25. 2. 2008.

Литература[uredi]

  • Adelaar, Willem F. H. (2004). The Languages of the Andes. Cambridge University Press. стр. 5. ISBN 978-0-521-36275-7. 
  • Espinoza Soriano, Waldemar (1986). Destrucción del Imperio de los incas. Cuarta edición, Lima: Amaru editores S.A..
  • Espinoza Soriano, Waldemar (1997). Los Incas. Tercera edición, Lima: Amaru Editores.
  • Julio R. Villanueva Sotomayor (2002). El Perú en los tiempos modernos. Lima: Empresa periodística Nacional S.A.
  • Guamán Poma de Ayala . Nueva crónica y buen gobierno (antología). Lima: Editorial Horizonte. 1998. ISBN 978-9972-699-08-5.
  • Rostworowski de Diez Canseco, María . Historia del Tawantinsuyu. FIMART S.A.C. 2002. ISBN 978-9972-51-029-8.

Spoljašnje veze[uredi]