Barbizonska škola

Barbizonska škola je bila umetnička kolonija koja se sredinom 19. veka nastanila u francuskom selu Barbizonu u Fontenbloovskoj šumi.^[1] Ciljevi slikara koji su tamo živeli bili su napuštanje klasicizma koji je tada vladao u slikarstvu i nastojanje da se priroda prikaže realistički po uzoru na Džona Konstabla i englesko pejzažno slikarstvo. Zbog toga su radili studije u prirodi (slikarstvo u prirodi) pri čemu je veliku ulogu imalo Paysage intime. Suprotno impresionistima čiji su preteče bili, umetnici iz ove kolonije odbili su moderni razvoj industrije.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Barbizonska škola je dobila ime po selu Barbizon kod Fontenbloa, gde je tokom nekoliko decenija 19. veka radila grupa francuskih slikara, koji su napustili do tada uobičajen način slikanja u ateljeu i počeli da rade direktno u prirodi. Počeci ovog pokreta datiraju iz 1830. godine; pošto je pokret formiran kao škola, trajao je otprilike do 1875. odnosno do afirmacije impresionizma.

Barbizonska škola je nastala kao reakcija na tradicionalno akademsko slikarstvo pejzaža, nasleđeno iz 18. veka. U periodu Davidovog klasicizma i njegovih sledbenika, u slikarstvu dominira problem figuralne kompozicije, a pejzaž je zanemaren i obrađen shematski. Romantizam, koji se suprotstavljao akademskim klasicističkim formulama, dao je podstrek slikarima da pristupe novim temama i novom načinu obrade u punoj stvaralačkoj slobodi. U to vreme (1824.) u Parizu je održana prva izložba engleskih slikara Džona Konstabla, Ričarda Parksa Boningtona i Koplija Fildinga, koji su svojim pejzažima nastalim direktno u prirodi, punim svetlosti i atmosfere, otvorili oči mladim francuskim slikarima o lepoti i slikovitom bogatstvu svojih domaćih pejzaža. Tokom ovog perioda menja se i društvena struktura sredine. Dolazi do perioda uspona građanske klase, koja odbacuje umetničku pompu imperije i restauracije. Novi građani su skloniji umetnosti koja im pruža aspekte stvarnosti i sadašnjosti, a ovi motivi neminovno usmeravaju umetnički izraz ka realizmu. U izvesnom smislu, Barbizonci tek naslućuju realizam; u svom kultu prirode traže poetska i idilična raspoloženja, njihova paleta je uglavnom zatvorena i sužena reminiscencijama na izbledele skale holandskih pejzažista 17. veka. Ipak, kolorizam francuskih romantičara i pomenutih engleskih pejzažista postepeno se odrazio na fakturi njihovih slika.

Osnivač ove škole je bio Teodor Ruso, koji je dolazio u Barbizon 1830. i tu se nastanio 1847. godine; slikao je motive iz šume Fontenblo i njenih proplanaka, grupe drveća i razlivene vode. Blizak je slikarima pejzaža kao što su Žil Dipre (Jules Dupré; 1811–1889), Narcis Dijaz de la Pena (Narcisse Diaz de la Pena; 1807–1876) i Šarl Fransoa Dobinji, i animalista Konstan Troajon. Paralelno sa slikarima Barbizonske škole, Žan Fransoa Mije razvija svoj realistički izraz, a Kamij Koro ostvaruje svojevrstan intimni pejzaž u punoj lepoti usklađenih srebrnih tonova.

Barbizonska škola značajno je uticala na razvoj evropskog pejzažnog slikarstva u 19. veku. Ona je u stvari pravi začetnik plenerističkog slikarstva koje je svojim naglaskom na kolorističkom momentu prethodilo impresionizmu.

Glavni predstavnici[uredi | uredi izvor]

Predstavnici Barbizonske škole koje je odlikovao sopstveni stil:^[1]

Literatura[uredi | uredi izvor]

J. W. Mollet, The Painters of Barbizon, London 1890.
D. C. Thomson, The Barbizon School of Painters, London 1891.
E. Michel, Les Maîtres du paysage français, Paris 1906.
W. Ensel, Millet und Rousseau, Leipzig 1912.
P. Dorbec, L’art du paysage en France, Paris 1925.
E. Schnei der, L’art français au XIXe siècle, Paris 1929.
French Paintings: A Catalogue of the Collection of The Metropolitan Museum of Art Vol 2, str. 45–104, The Metropolitan Museum of Art, New York, 1966.