Барбизонска школа

Барбизонска школа је била уметничка колонија која се средином 19. века настанила у француском селу Барбизону у Фонтенблоовској шуми.^[1] Циљеви сликара који су тамо живели били су напуштање класицизма који је тада владао у сликарству и настојање да се природа прикаже реалистички по узору на Џона Констабла и енглеско пејзажно сликарство. Због тога су радили студије у природи (сликарство у природи) при чему је велику улогу имало Paysage intime. Супротно импресионистима чији су претече били, уметници из ове колоније одбили су модерни развој индустрије.

Историја[уреди | уреди извор]

Барбизонска школа је добила име по селу Барбизон код Фонтенблоа, где је током неколико деценија 19. века радила група француских сликара, који су напустили до тада уобичајен начин сликања у атељеу и почели да раде директно у природи. Почеци овог покрета датирају из 1830. године; пошто је покрет формиран као школа, трајао је отприлике до 1875. односно до афирмације импресионизма.

Барбизонска школа је настала као реакција на традиционално академско сликарство пејзажа, наслеђено из 18. века. У периоду Давидовог класицизма и његових следбеника, у сликарству доминира проблем фигуралне композиције, а пејзаж је занемарен и обрађен схематски. Романтизам, који се супротстављао академским класицистичким формулама, дао је подстрек сликарима да приступе новим темама и новом начину обраде у пуној стваралачкој слободи. У то време (1824.) у Паризу је одржана прва изложба енглеских сликара Џона Констабла, Ричарда Паркса Бонингтона и Коплија Филдинга, који су својим пејзажима насталим директно у природи, пуним светлости и атмосфере, отворили очи младим француским сликарима о лепоти и сликовитом богатству својих домаћих пејзажа. Током овог периода мења се и друштвена структура средине. Долази до периода успона грађанске класе, која одбацује уметничку помпу империје и рестаурације. Нови грађани су склонији уметности која им пружа аспекте стварности и садашњости, а ови мотиви неминовно усмеравају уметнички израз ка реализму. У извесном смислу, Барбизонци тек наслућују реализам; у свом култу природе траже поетска и идилична расположења, њихова палета је углавном затворена и сужена реминисценцијама на избледеле скале холандских пејзажиста 17. века. Ипак, колоризам француских романтичара и поменутих енглеских пејзажиста постепено се одразио на фактури њихових слика.

Оснивач ове школе је био Теодор Русо, који је долазио у Барбизон 1830. и ту се настанио 1847. године; сликао је мотиве из шуме Фонтенбло и њених пропланака, групе дрвећа и разливене воде. Близак је сликарима пејзажа као што су Жил Дипре (Jules Dupré; 1811–1889), Нарцис Дијаз де ла Пена (Narcisse Diaz de la Pena; 1807–1876) и Шарл Франсоа Добињи, и анималиста Констан Троајон. Паралелно са сликарима Барбизонске школе, Жан Франсоа Мије развија свој реалистички израз, а Камиј Коро остварује својеврстан интимни пејзаж у пуној лепоти усклађених сребрних тонова.

Барбизонска школа значајно је утицала на развој европског пејзажног сликарства у 19. веку. Она је у ствари прави зачетник пленеристичког сликарства које је својим нагласком на колористичком моменту претходило импресионизму.

Главни представници[уреди | уреди извор]

Представници Барбизонске школе које је одликовао сопствени стил:^[1]

Литература[уреди | уреди извор]

J. W. Mollet, The Painters of Barbizon, London 1890.
D. C. Thomson, The Barbizon School of Painters, London 1891.
E. Michel, Les Maîtres du paysage français, Paris 1906.
W. Ensel, Millet und Rousseau, Leipzig 1912.
P. Dorbec, L’art du paysage en France, Paris 1925.
E. Schnei der, L’art français au XIXe siècle, Paris 1929.
French Paintings: A Catalogue of the Collection of The Metropolitan Museum of Art Vol 2, стр. 45–104, The Metropolitan Museum of Art, New York, 1966.