Pređi na sadržaj

Betmen: Ubistveni vic

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Betmen: Ubistveni vic
Naslovna korica srpskoga izdanja stripa Betmen: Ubistveni vic
Izvorni naziv„Batman: The Killing Joke”
PričaAlan Mur
CrtežBrajan Boland
Džon Higins
DatumMart 1988
JunakBetmen
Džoker (Betmen serijal)
Br. strana62
Pojavljivanja1

Betmen: Ubistveni vic (engl. Batman: The Killing Joke) je jednokratni grafički roman Di-Si komiksa iz 1988. godine koji sadrži priču o Betmenu i Džokeru, a napisao ju je Alan Mur dok je za crtež bio zadužen Brajan Boland. Ubistveni vic je priča o poreklu antijunaka Džokera, inspirisana pričom iz 1951. g. poznatu kao The Man Behind the Red Hood! (Čovek ispod Crvene kacige!). Džokerovo poreklo predstavljeno je flešbekovima, dok se savremeni vremenski tok priče prati njega kako pokušava da zaludi komesara Džima Gordona kao i Betmenov očajnički pokušaj da zaustavi to.

Ovu priču stvorili su Mur, Boland i Higins kao sopstveni pogled na Džokerovo poreklo i psihologiju.[1] Priča se proslavila po tome što Džokerovo poreklo otkriva da je on, u stvari, tragična ličnost koji je nekada bio porodični čovek, ali postavši propali komičar trpi samo „jedan loš dan” što ga je konačno izludelo. Mur je izjavio da je pokušao da pokaže sličnost i kontrast između Betmena i Džokera. Efekti priče na glavni tok Betmenove povesti i kontinuiteta takođe su uključivali ranjavanje i paralizu Barbare Gordon (koja će postati Bet-devojku), događaj koji vodi ka razotkrivanju kompanije „Orakl”.

Mnogi kritičari smatraju da je grafičko roman konačna priča o Džokeru i jedna od najboljih priča o Betmenu ikada objavljena, iako je eksploatacijski prikaz Barbare Gordon izazvao negativne kritike. Stip je ozvojio nagradu „Ajzner” za najolji grafički album 1989. g. i pojavio se na listi najprodavanijih dela Njujork tajmsa 2009. g. Godine 2006. Ubistveni vic je ponovo štampan kao deo Di-Si priča koje je napisao Alan Mur. Dve godine docnije Di-Si komiks je ponovo objavio priču u deluks tvrdoukoričenoj ediciji koja sadrži novi kolor Bolanda sa sumornijom, realističnijom i prigušenijom paletom boja od originala. Elementi Ubistvenog vica su bili inspiracija ili su direktno ugrađeni u svim medijima (strip, film, TV itd.) na kojima se Betmen prikazivao.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Crtač Brajan Boland dobio je inspiraciju nakon odgledanog filma Čovek koji se smeje.[2] Džordanov ga je direktno pozvao Bolanda povezavši ga sa scenaristom Alanom Murom kako bi stovrio prihvatljivu pozadinsku priču za Džokera. Džordano je pričao: „Razmišljao sam o tome ko mi je trenutno najdržai pisac, kog junaka bi zaista voleo da uradim i kog negativca? U osnovi sam smislio Alana, Betmena i Džokera.”[3]

Iako se s pričom trudi da naglasi da je za Džokera to samo jedna moguća priča o poreklu, ona je široko prihvaćena i usovjena u ceo Di-Si kontinuitet, a urednik Len Vejn je morao od izdavačaka da traži odobrenje za središnje sakaćenje Barbare Gordon.[2] Boland je rekao da je video „Sudiju Smrt (skoro) kao suvog pokušaja za ilustraciju Džokera”. On je takođe istakao da „dok je Alan završavao Nadzirače, on je gotovo izašao iz Di-Si postave... na kraju je samo nastavio Ubistveni vic kao uslugu meni”.[3]

Iako je ovo jednokratna priča na 48 stranica, trebalo je ipak dosta vremena da se izradi. I Mur i Boland su poznati po svom pedantnom i dugotrajnom radu; obojica su doskora radila na dvanaestodelnim serijalima — Mur Nadzirače, a Boland Kamenlot 3000 — koja su kasnila.[1] Bolandu je pomogao opušteni stav Di-Sija, kako je istakao „izgledali su spremni da mi dozvole da radim svojim tempom”. Prvobitni urednik Len Vejn napustio je kompaniju, a zamenio ga je Denis O’Nil za koga Boland ističe da je „vrlo spretan tip”.[3]

Boland je zamislio flešbekove u crno-beloj tehnici i rekao je bojaču Nadzirača Džonu Higinsu da koristi „prigušene novembarske boje”. Boland je bio uznemiren kada je video gotov strip i ocenio ga je kao „grozan... odvratne užarene ljubičaste i ružičaste... moji dragoceni erejzerhed-ovski flešbek je prepravljen naražndžastom bojom”.[2] U izdanju stripa koji je objavljen 2008. godine predstavljena je nova Bolandova boja, vraćajući njegove prvobitne umetničke namere.

Radnja[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Sledi celovit opis radnje stripa!

Čovek koji će postati Džoker je neimenovani inženjer koji napušta postao u hemijskoj firmi da bi postao stendap komičar. Kada propadne u stendap komediji, u očajanju zbog nemogućnosti izdržavanja svoje trudne supruge Dženi, on pristaje da vodi dvojicu kriminalaca kroz njegovu bivšu firmu kako bi oni mogli da opljačkaju fabriku za proizvodnju karata koja se nalazi tik pored te hemijske kompanije. Tokom planiranja policija ga obaveštava da su mu supruga i nerođeno dete poginuli kada ih je spržila struja iz električnog grejača. Ožalošćen, jer sada nema više za koga da se obogati, on pokužava da se povuče iz plana, ali ga kriminalci snažno bodre da bi lakše odradili posao.

U fabrici ga kriminalci nateraju da navuče posebnu kacigu kako bi postao zloglasna Crvena kaciga. Kao što su kriminalci prethodno rekli neimenovanom inženjeru, oni koriste ovu masku kako bi skrenuli pažnju na sebe. Kada uđu unutri, oni naiđu na obezbeđenje, dolazi do pucnjave i dvojica kriminalaca bivaju ubijena. Inžinjer se suočava s Betmenom koji preuzima poteru za njim.

Uplašen, inženjer bežeći od Betmena uskače u otpadne vode hemijske fabrike koja ga izbacuje van postrojenja. Izronivši, on sa užasom otkriva da su hemikalije trajno izbelile njegovu kožu u krečnjačku belu boju, pojačale boju usana u rubin crvenu i obojile kosu u zeleno. Njegova unakažena pojava, s gubitkom porodice, izluđuje ga potpuno i porađa Džokera.

U sadašnjem vremenu, Betmen odlazi u Ludnicu „Arkam” da porazgovara sa Džokerom o prekidu višegodišnje svađe između njih, ali tamo shvata da je Džoker pobegao i na njegovo mesto posadio lažnog mamca. Ubrzo nakon toga, Džoker puca u stomak Barbari Gordon i otima njenog oca, komesara Džejmsa V. Gordona. Metak promašuje vitalne organe, ali oštećuje kičmu trajno parališići je. Džoker zatvori Gordona u zapušteni zabavni park. Njegovi ljudi tuku Gordona, skidaju ga golog i stavljaju ga u park crikuskih džudaka. Iako nije izričito rečeno, podrazumeva se da je Gordon dobio LSD kako bi lakše mentalno izludeo komesara. Džoker ga nasilno stavi za jednu rolerkoster vožnju u parku i primorava ga da pogleda razbacane fotografije njegove kćeri Barbare koja leži gola na podu svoga stana nakon pucnjave. Jednom kada Gordon da znake ludila, Džoker ga ismeva kao „prosečnog čoveka”, naivnog slabića osuđenog na ludilo.

Betmenovi pokušaji da pronađe komesara Gordona nisu uspešni sve dok mu Džoker ne pošalje „besplatne karte” koje ga vode u zabavni park. Betmen stiže da spasi Gordona, a Džoker se povuče u unutrašnjost jednog od šatora. Iako je izmučen, Gordon zadržava zdrav razum i moralni kodeks insistirajući na tome da Betmen uhvati Džokera „po pravilima” kako bi mu pokazao da svet pravednika ipak funkcioniše. „Moramo mu pokazati da naš način funkcioniše!”, istakao je Gordon Betmenu. Betmen ulazi u šator i izmiče Džokerovim zamkama, dok Džoker pokušava da ubedi svog neprijatelja da su život i svet „crnjak” i da se ne treba boriti za njega, kao i da je „sve što je iko ikada vrednovao i zašta se borio... sve je to monstruozni, poremećeni geg”. „Eto toliko je svet udaljen od sovoga gde sam ja. Samo jedan loš dan” da običan čovek poludi, ističe u jednom trenutku Džoker aludiravši da je slučajno postao super zloća.

Betmen razuveri Džokera i kaže mu da je Gordon ipak preživeo Džokerove muke i sugeriše mu da nije kriv jedan loš dan, već pojedinac koji očito, kao Gordon, može, a i ne mora da izađe na kraj sa životnim nedaćama kao normalan čovek. Betmen pokužava doći do Džokera i nudi mu pomoć da ga rehabilituje kako bi okončao njihov večni rad, za koji se Betmen boji da bi mogao rezultirati borbom do smrti u kojoj će možda Džoker ubiti Betmena, a možda i obratno. Džoker odbija, govoreći da je „kasno za to. Prekasno.” (Betmenova pobeda: uspeva da uozbiljni neozbiljnog Džokera.) Zatim kaže da ga ova situacija podseća na šalu o dvojici zatvorenika u ludnici koji pokušavaju da pobegnu:

„Bila dva tipa u ludnici... I jedne noći, jedne noći njih dvojica odluče da ne žele više da budu u ludari. Odluče da pobegnu! I tako ti se oni popnu na krov, kad tamo preko uskog jaza vide krovove grada koji se protežu na mesečini... Protežu ka slobodi. E sad, prvi tip preskoči bez problema. Ali taj drugi se nije usuđivao da skoči, vidiš... Uplašio se da će pasti. I tako prvi tip dobije ideju... Kaže: 'Hej, poneo sam baterijsku lampu! Upaliću je kad preko jaza između zgrada. Možeš da pređeš preko snopa svetla i pridružiš mi se!' Ali drugi tim odmahuje glavom. I kaže. I kaže: 'Šta ti misliš da sam ja? Lud? Ugasićeš lampu kad budem na pola puta!”

Batman se nasmeje na poentu vica, kao i Džoker. (Džokerova pobeda: uspeva da poentira na kraju vica, nasmejavši tako ozbiljnog Betmena.) Glavni likovi stoje na kiši i smeju se, a policijska svetla se ogledaju u baricama prljave vode i Betmen pruži ruke na Džokera i prestaje smeh.

Teme i analize[uredi | uredi izvor]

Knjiga objašnjava Murovu tvrdnju da su psihološki „Betmen i Džoker dve slike jednog lika u ogledalu”,[4] produbljujući vezu između njih dvojice. Sama priča pokazuje kako su se Džoker i Betmen pomirili sa svojim tragedijama koje su im promenile život, a koje docnije vode do njihovoga sadašnjeg života i sukoba. Kritičar Džef Klok dalje objašnjava da su „i Betmen i Džoker kreacije slučajnog i tragičnog 'jednog lošeg dana'. Betmen je svoj život provodi u traženju smisla slučajne tragedije, dok Džoker odražava apsurdnost života i svu njegovu slučajnu nepravdu.”[5]

Muke na koje Džoker stavlja komesara Gordona treba da posluže kao „dokaz da postoji nešto zakopano duboko u svakom čoveku, zrno ludila, koji jednostavno čeka pravi trenutak da eksplodira”.[6] Za razliku od Džokera, Gordon izlazi iz svojih muka s netaknutim razumom i moralnim kodeksom. Priča je takođe poznata po tome što je promenila način viđenja modernog doba stripa na Betmena koji je mračan junak. Strip, međutim, ide dublje kako bi predstavio Betmenovu sopstvenu psihologiju — da je on na svoj način jednako lud kao Džoker i da Džoker i on percipiraju svet različitim gledištima.[7] Prema jednom gledištu, Betmen i Džoker, koji se godinama bore, sve svoje sporove završavaju tako što se o svemu dobro nasmeju.[8] Još jedno popularno gledište je izneo scenarista stripova Grent Morison. On navodi da Betmen na kraju ubija Džokera pa se zato roman zove Ubistveni vic. Međutim, ovo tumačenje nije kompatibilno s scenarijom Alana Mura.

Džoker služi kao nepouzdan pripovedač ovog romana. Priznaje sopstvenu nesigurnost jer ima različita sećanja na pojedinačni događaj („Nekada se sećam na jedan način, nekada na drugi... Kad već moram da imam prošlost, biram da ona ima višestruke izbore!”).

U ostalim medijima[uredi | uredi izvor]

Film[uredi | uredi izvor]

Igrani[uredi | uredi izvor]

  • U filmu Betmen: Povratak Mračnog viteza, Tim Berton je spomenuo da je Ubistveni vic uticao na njegovu filmsku adaptaciju Betmena, tačnije na Džokerovo poreklo. Berton je istakao: „Nikada nisam bio dirljiv ljubitelj stripova, ali uvek sam voleo sliku Betmena i Džokera. Razlog što nikada nisam bio ljubitelj stripova — a mislim da je to počelo kada sam bio dete — je taj što nikada nisam mogao da prepoznam koji sličicu bi trebalo da pročitam. Ne znam da li je to bila disleksija ili šta već, ali zato sam voleo Ubistveni vic, jer sam prvi put mogao da znam koja slika ide posle. To mi je omiljeni strip. To je prvi strip koji sam ikada zavoleo. A uspeh tih grafičkih romana učinio je naše ideje prihvatljivim.”[9]
  • Reditelj Kristofer Nolan pomenuo je da je Ubistveni vic uticao na priču o Džokeru koga je tumačio Hit Ledžer u filmu Mračni vitez 2008. g. Dvosmislena prošlost Džokera, višestručnost njegovog izbora prošlosti, te nepouzdani pripovedač koji pruža alternativne mogućnosti svog porekla i želju da dokaže stav da bilo ko može biti doveden do rasula i nihilizma poput njegga zbog tragedija, dugotrajne patnje i teškog mentlanog stanja koje je primarna tema tokom filmskog pripovedanja — inspirisana je stripom. U obe priče Džoker pokušava da iskvari jednog od Betmenovih saveznika koristeći njihovu tugu zbog nedavnih porodičnih tragedija s tim što Džoker u filmu to uspeva da uradi. Ledžer je takođe izjavio da je dobio kopiju grafičke novele Ubistveni vic kao inspiraciju za tumačenje uloge.[10]
  • Scenarista i reditelj Tod Filips izjavio je da je Džokerov pad u psihopatsko stanje i nihilističko ludilo mračnog i psihotičnog kriminalca nakon neuspešne karijere stendap komičara, njegove prošlosti kao borca iz niže klase i njegove dvosmislene, višestruke prošlosti koju je on umislio u Ubistvenom vicu je poslužio kao inspiracija za narative i tematske elemente igranog filma Džoker iz 2019. g.[11] Srpski filozof, kritičar filma i stripa Nikola Tanasić uporedivši ova dva dela ističe:

„Poput Filipsovog Artura Fleka, Murov neimenovani protagonista je psihički nestabilni neuspešni komičar koji se svakodnevno bori sa siromaštvom i nemaštinom u okruženju koje ga prezire, da bi ga serija nesrećnih slučajeva i „sumanutost sveta u kome živi“ gurnula na put ludila i zločina. Ali dok u stripu pripovest o Džokerovoj prošlosti predstavlja samo jedan deo osnovne priče, Filipsov film se u toj priči u potpunosti iscrpljuje, sa njom se završava.” „Razlika između ove dve priče je suštinska. Kod Mura, teza da „splet socijalnih okolnosti“ može od bilo kog nesrećnika napravi manijakalnog ubicu, i da ga samim tim opere od odgovornosti za vlastite zločine, testirana je u drugom delu priče, kada Džoker zlostavlja i obogaljuje ćerku komesara Gordona – Barbaru Gordon — na očigled njenog oca u nameri da „slomi duh“ ovog čestitog policajca i otera ga u ludilo. Ovo mu, međutim, ne polazi za rukom, i Gordon, mada emotivno slomljen, ostaje pribran i čak zahteva od Betmena da se ne sveti Džokeru za zločin protiv njegove ćerke, već da „uspostavi moralnu granicu“ između njih dvojice tako što će dokazati da je svako sposoban da donosi moralne izbore, i samim tim odgovoran za svoje postupke. Sve ovo zvuči floskularno (što je česta boljka strip-narativa), ali je u izvedbi izuzetno efektno — plastičnost i patos  neobuzdanog nasilja su vešto isprepleteni sa genijalnošću Murovog teksta, a efekat je podjednako umetnički uspešan i moralno zadovoljavajući.”[12]

Animirani[uredi | uredi izvor]

  • Priča koja je u stripu navedena u flešbeku referiše se i u animiranom filmu Betmen: Pod crvenom kacigom. Crvena Kaciga namami Betmena u hemijsku fabriku u kojoj se dogodila Džokerova nesreća. Ponovni povratak zatim pokazuje da je Džoker u begu pokušao da pobegne, ali se slučajno sapleo u hemikalije koje ga degenerišu. Negativac u filmu, Džejson Tod — koga je Džoker ubio i koji preuzima nekadašnji zločinački identitet svog ubice (Džokera), nakon što ga je Ras al Gul vratio u život — naziva ga najvećim Betmenovim neuspehom. Džejson se takođe oslanja na Džokerov čin sakaćenja Barbare.[13]
  • Animirani film Betmen: Ubistveni vic objavljen je na blureju i DVD-u 2. avgusta 2016. g, a bio je prikazan jula iste godine u bioskopima. Film je režirao Sam Liju, izvršni producent je bio Brus Tim. Na ovom filmu su glasove pozjamljivali Keven Konroj, Mark Hamil i Tara Strong.[13] Adaptacija je dobila mešovite, ali u većoj meri negativne kritike.[14] Priča uključuje i Barbarinu odluku da se povuče kao Bet-devojka nakon krize koja uključuje rat mafije, kao i kratak snošaj između Betmena i nje na krovu zgrade što se posebno zgadilo publici.

Video igrice[uredi | uredi izvor]

  • Video igra Batman: Arkham Knight iz 2015. g. prikazuje Džokerov atentat na Barbaru Gordon kao jednu od halucinacija koju Betmen doživljava.[15]

Roman[uredi | uredi izvor]

Pisac Hrista Faust i Gari Filips napisali su roman kao adaptaciju priče Alana Mura. Objavljen je 25. septembra 2018 u izdanju izdavačke kuće Tajtan buks.[16]

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Jedna od dve naslovnice stripa Darkving Dak, objavljenog u martu 2011. g predstavljao je omaž naslovnici Brajana Bolanda Ubistveni vic.[17]

Prijem kod publike i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Grafiči roman je osvojio nagradu „Ajzner” 1989. g. za najbolji grafički album i za najboljeg scenaristu (Mur). Hilari Goldstin iz IGN komiksa pohvalila Ubistveni vic nazivajući ga „s pola snage najvećom pričom o Džokeru ikad ispričanom” dodajući da je „Murov ritmični dijalog i Bolandova organska umetnost stvaraju jedinstveu priču koja je često oponašana, ali nikada podudarana”[6] IGN je Ubistveni vic proglasio trećim grafičkom romanom o Betmenu, nakon Povratka Mračnog viteza i Betmen: Godina prva.[18] Džejms Doneli iz Pop sindikejta je nazvao Ubistveni vic „jednim od najvećih stripova 20. stoleća”.[19] Van Džensen iz Komikmiksa je istakao da kada je iznova čitao ovaj strip „svaki put sam ostao zapanjen koliko Alan Mur i brajan Boland uruženo pakuju priču takvog inteziteta, okrutnosti i humanosti u tim stranicama.”[20] B. L. Vuldridž iz Betmena u stripovima nazvao je ovaj grafički roman „neverovatnom pričom u kojoj je Mur u najboljem izdanju inspirisao crtača Brajana Bolanda tako da izaziva strahopoštovanje”.[21] Istoričari stripa Robert Grinberger i Metju K. Mening opisuju ovu priču kao „definitivnu Džoker priču svih vremena”.[22] Mening ga je dodatno nazvao „jednom od najmoćnijih i najuzbudljivijih priča u povesti Grada Gotama”.[23]

Seb Patrik iz Den of gika takođe je imao pomešan odgovor nazivajući Ubistveni vic „jednim od najcenjenijih i najuticajnijih priča o Betmenu ikada i verovatno konačnoj Džokerovoj priči”, ali on dodaje da to „nije na onom nivou (Mura) kao što su Nadzirači, V kao Vendeta i Liga izuzetnih džentlmena”.[24]

Obožavalac stripa prerušen u lik Džokera iz ovoga dela.

Odgovor stvaraoca[uredi | uredi izvor]

U intervjuu 2000. godine, Mur je kritikovao svoj rad rekavši: „Mislim da to nije baš dobra priča. Ne govori ništa zanimljivo.”[25] Kasnije je je rezimirao knjigu: „hteo sam da kažem... (da) postoji mnogo sličnosti između Betmena i Džokera. To je bila poenta Ubistvenoga vica.”[26] Tri godine docnije je dalje objasnio zašto ga je, unazad gledajući, upravo taj stav naveo da ga smatra jednim od svojih lošijih dela:

Ubistveni vic je priča o Betmenu i Džokeru; ne radi se ni o čemu s čime će se ikada susresti u stvarnom životu jer Betmen i Džoker nisu poput bilo kog ljudskog bića koja je ikada živelo. Dakle, ne renose se važne informacije za ljudski život... Da, bilo je nešto za šta sam mislio da je nespretno, da sam pogrešno procenio i da nema stvarnu važnost za ljude. Radilo se samo o nekoliko licenciranih Di-Si likova koji se zapravo nisu odnosili na stvarni svet ni na koji način.[27]

U intervjuu za časopis Vizard iz 2004. godine, Mur je takođe bio kritičan prema svojoj odlici da osakati Barbaru Gordon: „Pitao sam Di-Si da li imaju bilo kakvih problema s tim što sam osakataio Barbaru Gordon — koja je u to vreme bila Bet-devojka — i ako se sećam, razgovarao sam sa Len Vejnom koji je bio naš urednik na projektu... (Rekao mi je): 'Aha, u redu, obogalji kučku.' Verovatno je to bilo jedno od područja u kojem je trebalo da me zaustave, ali nisu.”[28][29]

Uticaj iz drugih priča o Džokeru[uredi | uredi izvor]

Kritičar mark Volger je napisao da je Ubistveni vic pružio „simpatičnu priču o prošlosti jer je izneo neke od najgadnjih ofanzivnih negativaca”.[30] Murova zamisao Džokerova porekla koristi elemente priče iz stripa „The Man Behind the Red Hood” (Detective Comics #168) 1951. g, koja je utvrdila koncept da je Džoker prvobitno bio sitni lopov poznat pod nadimkom Crvena kaciga. Tragični i ljudski elementi priče o liku, u paru s Džokerovim vrarvarskim zločinima, prikazuju njegov lik više kao trodimenzionalno ljudsko biće. Tokom intervjua sa Salonom, Mur je objasnio da je Džokerova psihotična priroda mogla biti uzrokovana „lošom odlukom” u njegovome životu.[1]

Na veliku priču o Džokerovoj prošlosti iz ovog stripa referiše se i 2004. g. u stripu „Pushback” (Batman: Gotham Knights #50-55; reprintovanu s #66 as Batman: Hush Returns), u kojoj događaje posmatra i izveštava Zagonetač, koji prepričava da su zločinci oteli i ubili trudnu suprugu hemojskog inženjera pre nego što je on postao Džoker, i da su ga zvali „Džek” (Baja) kako bi ga pridobili za sebe.[31][32]

Feminističke interpretacije[uredi | uredi izvor]

Mnogi feministi tvrde da se podrazumeva da je Džoker silovao Barbaru Gordon. Grafički roman je bio tema feminističke kritike koja se ogledala na tretman kroz koji je prošla Gordon. Feminista Brajan Kronin zabeležio je da su mnogi „čitaoci smatrali da je nasilje prema Barbari Gordon bilo previše gadno, pa čak je i Mur, retrospektivno, izrazio nezadovoljstvo kako je ispala priča”.[33] Feministkinja Šeron Paker piše: „Svima koji smatraju da su feministički kritičari preterali s nesrećom (Gordon) savetujem da pogledaju izvorni materijal... Murov Ubistveni vic je sadistička do srži. On prikazuje Gordon kao razvaljenu i unakaženu, sa fotografijama koji je prikazuju pre, za vreme i posle zločina i to pred njenim vezanim ocem, policijskim komesarom. Ona je više nego samo invalid.”[34] Feminista Džefri A. Braun primerio je da ova priča sluši kao primer „relativno nejednakog nasilja (kojem su izloženi ženski likovi)”, a koji se prikazuju u strip industriji kao što su Di-Si i Marvel komiks. Iako muški likovi mogu biti kritično ozleđeni ili ubijeni, veća je verovatnoća da će se oni povratiti u prvobitni opis, dok će, s druge strane, „žene verovatnije biti neobavezno, ali nepopravljivo ranjene popud Barbare Gordon (Džoker joj oštećuje kičmu) samo iz zabave, a ona je posle toga već decenijama ograničena samo na invalidska kolica”.[35]

S druge strane, srpski strip kritičar Nikola Dragomirović smatra da je Barbara Gordon kao invalid postala „jedan od omiljenijih likova iz serijala o Betmenu.”[29] Obogaljena B. Gordon je docnije nastavila svoj život kao Proročište, talentovani haker koji pomaže Betmenu iz sobe okružene računarima. Čak i kada je u okviru serijala „Novih 52” barbara redefinisana i prestala je da bude invalid, jedan deo publike je negodovao jer je ona bila središnja figura u tom svetu tako obogaljena, kao protiv teža svetu superjunaka koji je idealan i bez mana i fizičkih nedostaka.[29]

Reprintovana izdanja[uredi | uredi izvor]

Ubistveni vic je uvršten u 2006. g. kolekcije s mekim uvezom Di-Si univerzum: Priče Alana Mura.[36]

Apsolut izdanje Čarobne knjige iz 2021. g.

Postoji više primeraka originalnog strip grafičkog romana. Naslov na koricama višestrukih otisaka menja boju.

Marta 2008. g. objavljena je deluks verzija u tvrdom povezu koja sadrži nove boje Brajana Bolanda. Nove boje su imale crno-bele flešbekove (za razliku od Higinsovih jesenjih boja) s jednim ili dva predmeta po panelu obojenim u ružičastu ili crvenu boju, sve dok kaciga Crvene kacige ne oktrije prave boje. Pored ponovnog bojenja stranica, Boland je uklonio žuti oval oko simbola slepoga miša na Betmenovim grudima.[37] Uključena je i obojena verzija Bolandovoa Nevinog čoveka (originalno objavljenog u Betmen: Crno i belo). To izdanje sadrži i uvod Tima Sejla i prolog od Bolanda. Van Džensen iz Komikmiksa rekao je da „nove boje zaista poboljšavaju strip, dajući joj suptilnost i sumornost koje nisu prisutne u originalu”[20]. Džejms Doneli iz Pop sindikejta govori da je prvobitna verzija „nadmašena novim Bolandovim bojanjem”, dodavši da te boje „daju stripu vanvremenski kvalitet”.[19] Seb Patrik iz Den ov gika imao je slabu reakciju nazvavši novo bojanje flešbekova „vrhunskim”, ali komentarišući da „neke (druge) promene izgleda imaju manje smisla”.[24]

Jubilarno izdanje za tridesetogodišnjicu izašlo je 2018. g.

U Srbiji[uredi | uredi izvor]

On je jedan od retkih stripova koji je i u Srbiji doživeo svoj reprint. Izdavačka kuća Feniks pres izdala je ovaj strip 2011. g. u standardom stripovskom mekom povezu. To izdanje najpribližnije je onom iz 2008. g. jer sadrži nove boje kao i Sejlov predgovor i Bolandov pogovor, ali nije velikog apsolut formata, već standardnog. Srpsko izdanje takođe ima kratku priču koju je napisao i nacrtao Brajan Boland.

Deset godina docnije, i Čarobna knjiga je izdala ovaj strip u apsolut izdanju (mnogo veći format).

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Brooker, Will (18. 9. 2001). Batman Unmasked: Analyzing a Cultural Icon. London, England: Bloomsbury Academic. str. 268—272. ISBN 978-0826413437. 
  2. ^ a b v Bolland, Brian. „The 1980s - The Killing Joke”. The Art of Brian Bolland. Portland, Oregon: Image Comics. str. 195—197. ISBN 978-1582406039. 
  3. ^ a b v Salisbury, Mark (2000). Artists on Comic Art. London, England: Titan Books. str. 19. ISBN 1-84023-186-6. 
  4. ^ Stone, Brad (October 22, 2001). "Alan Moore Interview". Comic Book Resources
  5. ^ Geoff Klock, How to Read Superhero Comics and Why (New York: Continuum, 2002) 52-53. ISBN 0-8264-1419-2.
  6. ^ a b Goldstein, Hilary (24. 5. 2005). „Batman: The Killing Joke Review”. IGN. San Francisco, California: j2 Global. 
  7. ^ Zainab Akhtar. „The Killing Joke ending revealed?”. Comics Beat. 
  8. ^ Johnson, Scott (17. 8. 2013). „The Killing Joke Script Proves Batman Didn't Kill The Joker”. Comicbook.com. Arhivirano iz originala 20. 8. 2013. g. Pristupljeno 30. 6. 2020. 
  9. ^ Tim Burton, Burton on Burton, revised ed. (London: Faber and Faber, 2006) 71. ISBN 0-571-22926-3.
  10. ^ Daniel Robert Epstein (2006-11-07). „Heath Ledger Talks Joker”. Newsarama. Arhivirano iz originala 19. 11. 2006. g. Pristupljeno 2006-11-08. 
  11. ^ Terri White (2019-08-31). „Joker Review”. Empire. Pristupljeno 2019-09-01. 
  12. ^ Tanasić, Nikola (12. 10. 2019). „Nikola Tanasić: „Džoker“ — Roršahova mrlja za društvo „postistine“”. Nova srpska politička misao (na jeziku: srpski). Pristupljeno 9. 12. 2020. 
  13. ^ a b Wilkins, Alasdair (1. 8. 2010). „Under the Red Hood cuts through Batman's baggage to reveal the dark side of his legacy”. io9.com. New York City: Univision Communications. Pristupljeno 7. 12. 2010. 
  14. ^ „Batman: The Killing Joke (2016)”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 3. 8. 2016. 
  15. ^ Parrish, Robin (August 18, 2015). "Latest 'Batman: Arkham Knight' Mod Lets You Play As Joker From 'The Killing Joke'". Tech Times.
  16. ^ Holub, Christian. „Iconic DC comics, like The Killing Joke, are getting novelizations”. EW.com. Entertainment Weekly. Pristupljeno 2. 10. 2018. 
  17. ^ Johnson, Andy (20. 3. 2011). „The Day Before Playtime: Darkwing Duck Annual”. Arhivirano iz originala 5. 7. 2020. g. Pristupljeno 5. 7. 2020. 
  18. ^ Goldstein, Hilary (June 13, 2005). "The 25 Greatest Batman Graphic Novels". IGN.
  19. ^ a b James Donnelly (21. 3. 2008). „Batman: The Killing Joke Deluxe 20th Anniversary Edition”. Pop Syndicate. Arhivirano iz originala 4. 4. 2008. g. 
  20. ^ a b Review: Batman: The Killing Joke Deluxe Edition, Van Jensen, ComicMix, March 29, 2008
  21. ^ Wooldridge, B.L. (December 20, 2005). "Review The Killing Joke" Arhivirano 2016-03-03 na sajtu Wayback Machine. "BATMAN-IN-COMICS". batman-on-film.com
  22. ^ Greenberger, Robert; Manning, Matthew K. (2009). The Batman Vault: A Museum-in-a-Book with Rare Collectibles from the Batcave. Running Press. str. 38. ISBN 0-7624-3663-8. „Offering keen insight into both the minds of the Joker and Batman, this special is considered by most Batman fans to be the definitive Joker story of all time.” 
  23. ^ Manning, Matthew K.; Dolan, Hannah, ed. (2010). „1980s”. DC Comics Year By Year A Visual Chronicle. Dorling Kindersley. str. 233. ISBN 978-0-7566-6742-9. „Crafted with meticulous detail and brilliantly expressive art, Batman: The Killing Joke was one of the most powerful and disturbing stories in the history of Gotham City.” 
  24. ^ a b Title, Seb Patrick, Den of Geek, 28 April 2008
  25. ^ Kavanagh, Barry (October 17, 2000). "The Alan Moore Interview: The Killing Joke and Brought to Light". Blather.net.
  26. ^ Jon B. Cooke, ed., Comic Book Artist #25 (Raleigh: TwoMorrows, 2003)
  27. ^ George Khoury, ed., The Extraordinary Works of Alan Moore (Raleigh: TwoMorrows, 2003) 123. ISBN 1-893905-24-1.
  28. ^ Wizard #147 (2004), page 62-64.
  29. ^ a b v Dragomirović, Nikola (proleće 2020). „Jednaki, ne slomljeni”. Elementi. 20: 82—4. 
  30. ^ Mark Voger. The Dark Age: Grim, Great and Gimmicky Post-Modern Comics (Raleigh: TwoMorrows, 2006) 33.
  31. ^ Batman: Gotham Knights #52
  32. ^ Batman: Gotham Knights #53
  33. ^ Brian Cronin (2009), Was Superman A Spy?: And Other Comic Book Legends Revealed, Penguin, str. 47, ISBN 9780452295322 
  34. ^ Sharon Packer (2010), Superheroes and Superegos: Analyzing the Minds Behind the Masks, ABC-CLIO, str. 201, ISBN 9780313355363 
  35. ^ Jeffrey A. Brown (2011), Dangerous Curves: Action Heroines, Gender, Fetishism, and Popular Culture, University Press of Mississippi, str. 175, ISBN 9781604737141 
  36. ^ Schedeen, Jesse (29. 3. 2012). „DC Universe by Alan Moore Hardcover Review”. IGN. 
  37. ^ „Killing Joke Remastered”. PopCultureShock. 2008-03-20. Arhivirano iz originala 6. 1. 2012. g. Pristupljeno 2010-06-17. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бетмен:_Убиствени_виц&oldid=26779718”