Pređi na sadržaj

Бити или не бити (film iz 1942)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Biti ili ne biti
Filmski poster
Izvorni naslovTo Be or Not to Be
RežijaErnst Lubič
ScenarioMelhior Lengjel
Edvin Džastus Majer
Ernst Lubič (nepotpisan)
ProducentErnst Lubič
Glavne ulogeKarol Lombard
Džek Beni
Robert Stek
Feliks Bresar
Zig Ruman
MuzikaVerner R. Hejman
Mikloš Roža (nepotpisan)
Direktor
fotografije		Rudolf Mate
MontažaDoroti Spenser
Producentska
kuća		Romaine Film Corp.[1]
StudioUnited Artists
Godina1942.
Trajanje99 minuta
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet1,2 miliona dolara[2]
Zarada1,5 miliona dolara (iznajmljivanja u SAD)[3]
IMDb veza

Biti ili ne biti (engl. To Be or Not to Be) je američka crna komedija iz 1942. godine, režisera Ernsta Lubiča, u kojoj glavne uloge tumače Karol Lombard, Džek Beni, Robert Stek, Feliks Bresar i Zig Ruman. Radnja prati grupu glumaca u nacistički okupiranoj Varšavi koji koriste svoje sposobnosti prerušavanja i glume da zavaraju okupatorske trupe. Film su adaptirali Lubič (nepotpisan) i Edvin Džastus Majer po priči Melhiora Lengjela.[4] Film je objavljen mesec dana nakon što je glumica Karol Lombard poginula u avionskoj nesreći.[5] Godine 1996, Kongresna biblioteka je izabrala film za čuvanje u Nacionalnom registru filmova Sjedinjenih Država zbog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja”.[6][7]

Naslov filma je referenca na čuveni solilokvijum „Biti ili ne biti” u Hamletu Vilijama Šekspira.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Poznate zvezde jedne varšavske pozorišne trupe, glumac Jozef Tura i njegova supruga Marija, uvežbavaju Gestapo, satiričnu predstavu o nacistima. Te noći, kada trupa izvodi Hamleta, sa Turom u naslovnoj ulozi, jedan od glumaca, Bronski, saoseća sa kolegom Grinbergom zbog toga što je ograničen samo na ulogu kopljanika. Grinberg, za koga se pretpostavlja da je Jevrejin, otkriva da je oduvek sanjao da glumi Šajloka u Mletačkom trgovcu.

Marija prima pismo od poručnika Stanislava Sobinskog, u kome joj on izražava divljenje, i poziva ga da je poseti u njenoj garderobi te noći, kada Tura započne svoj monolog „Biti ili ne biti...”. Ubrzo, vlada izdaje naredbe o ukidanju Gestapoa kako bi se izbeglo eventualno pogoršanje odnosa sa Nemačkom. Sledeće noći, Sobinski ponovo izlazi tokom monologa „Biti ili ne biti” da bi se sreo sa Marijom, razbesnevši Turu. Sobinski priznaje svoju ljubav Mariji, pretpostavljajući da će ona napustiti muža, kao i pozorište, da bi bila sa njim. Pre nego što Marija uspe da ispravi pretpostavku Sobinskog, izbijaju vesti da je Nemačka napala Poljsku. Sobinski odlazi da bi se pridružio borbi u poljskoj diviziji Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva (RAF), a glumci se kriju dok Varšava biva bombardovana.

Sobinski i njegove kolege susreću se sa vođom poljskog pokreta otpora, profesorom Sileckim. Silecki će se uskoro vratiti u Varšavu, a ovi mu daju poruke za svoje najmilije. Međutim, Sobinski postaje sumnjičav kada Silecki kaže da ne zna za Mariju Turu. Saveznici shvataju da Silecki sada poseduje identitete porodica poljskih vazduhoplovaca u RAF-u, protiv kojih se mogu preduzeti odmazde ako on preda ove informacije nacistima. Sobinski leti nazad da upozori Mariju, ali Silecki naređuje nemačkim vojnicima da dovedu Mariju i prenosi joj poruku Sobinskog. Poziva Mariju na večeru, nadajući se da će je regrutovati kao nacističkog špijuna. Neposredno pre nego što ona stigne kući, Tura se vraća i zatiče Sobinskog u svom krevetu. Marija i Sobinski pokušavaju da shvate šta da rade sa Sileckim, dok Tura pokušava da shvati šta se dešava sa njegovom suprugom i pilotom. Tura izjavljuje da će ubiti Sileckog.

Kasnije, član čete prerušen u pripadnika Gestapoa poziva Sileckog u „glavni štab Gestapoa”, zapravo pozorište. Tura se pretvara da je pukovnik Erhart iz Gestapoa. Silecki otkriva poruku Sobinskog za Mariju, kao i da „Biti ili ne biti” signalizira njihov sastanak. Iznenađeni Tura se nekontrolisano razotkriva. Silecki pokušava da pobegne, ali ga Sobinski upuca i ubija. Tura se prerušava u Sileckog, uništava njegovu dodatnu kopiju informacija i suočava se sa Marijom o njenoj vezi sa Sobinskim. Sastaje se sa Erhartovim ađutantom, kapetanom Šulcom, i biva odveden kod pukovnika. Tura se uspešno predstavlja kao Silecki, a za vođe otpora imenuje nedavno pogubljene zatvorenike. Kasnije se Marija sastaje sa Erhartom, koji je obaveštava da su u pozorištu pronašli leš Sileckog. Tura, nesvestan toga, telefonira Erhartu, još uvek se predstavljajući kao Silecki. Erhart odlučuje da ga razotkrije kao varalicu pozivajući ga u prostoriju u kojoj pronalazi telo Sileckog. Tura, koji kod sebe ima dodatnu lažnu bradu, brije Sileckog i stavlja mu lažnu bradu, a zatim podstiče Erharta da je povuče, ubeđujući ga da je mrtvac bio lažni Silecki. Ne znajući za Turin uspešan plan, nekoliko glumaca maskiranih u pripadnike Gestapoa stiže na Marijin zahtev, iščupaju Turinu lažnu bradu i pretvaraju se da ga privode. Svi su bezbedni, ali ne mogu da napuste Poljsku kako je planirano u avionu koji je Erhart organizovao za Sileckog.

Nemci priređuju predstavu u čast Hitlera tokom njegove posete. Glumci ulaze u pozorište prerušeni u Nemce i kriju se dok Hitler i njegova pratnja ne stignu i zauzmu svoja mesta. Tokom izvođenja nemačke himne, Grinberg se iznenada pojavljuje i juri u Hitlerovu ložu, skrećući pažnju nemačkih vojnika kako bi glumci mogli da zamene mesta sa pravim Nemcima. Kao šef Hitlerove garde, Tura zahteva da zna šta Grinberg želi, dajući glumcu priliku da održi Šajlokov govor, koji se završava rečima „ako nam učinite nešto loše, zar se nećemo osvetiti?” Tura naređuje da se Grinberg „odvede”; svi glumci marširaju, ulaze u Hitlerove automobile i odvoze se.

U svom stanu, Marija čeka trupu, jer svi nameravaju da odu, ali stiže Erhart. Bronski ulazi prerušen u Hitlera, a zatim izlazi bez reči, šokiran videvši Erharta kako pokušava da zavede Mariju — zbog čega Erhart poveruje da je ona Hitlerova ljubavnica. Marija beži, a postiđeni Erhart izvršava samoubistvo.

Glumci poleću Hitlerovim avionom. Sobinski leti u Škotsku, gde novinari intervjuišu glumce. Upitana kakvu bi nagradu Tura želeo za spas pokreta otpora, Marija tvrdi da Jozef želi da igra Hamleta. Tokom nastupa, Tura je zadovoljan što vidi Sobinskog kako mirno sedi u publici u kritičnom trenutku svog solilokvija. Ali dok on nastavlja, jedan mladi oficir ustaje i bučno odlazi iza scene.

Uloge[uredi | uredi izvor]

  • Karol Lombard kao Marija Tura, glumica u Poljskoj koju su okupirali nacisti
  • Džek Beni kao Jozef Tura, glumac i Marijin suprug
  • Robert Stek kao poručnik Stanislav Sobinski, poljski vazduhoplovac zaljubljen u Mariju
  • Feliks Bresar kao Grinberg, jevrejski član trupe koji igra male uloge i sanja da glumi Šajloka
  • Lajonel Atvil kao Ravič, amaterski glumac u trupi
  • Stenli Ridžiz kao profesor Aleksandar Silecki, nacistički špijun infiltriran u poljski pokret otpora
  • Zig Ruman kao pukovnik Erhart, nespretni komandant Gestapoa u Varšavi
  • Tom Dugan kao Bronski, član trupe koji se prerušava u Hitlera
  • Čarls Halton kao Doboš, producent trupe
  • Džordž Lin kao glumac-ađutant, član trupe koji se maskira u ađutanta pukovnika Erharta
  • Henri Viktor kao kapetan Šulc, pravi ađutant pukovnika Erharta
  • Mod Eburn kao Ana, Marijina šminkerka
  • Halivel Hobs kao general Armstrong, britanski obaveštajac
  • Majls Mander kao major Kaningem, britanski obaveštajac
  • Džejms Finlejson kao škotski farmer (nepotpisan)
  • Olaf Hiten kao Polonije u predstavi (nepotpisan)
  • Moris Marfi kao poljski pilot (nepotpisan)
  • Frenk Rajher kao poljski zvaničnik (nepotpisan)

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Lubič nikada nije razmatrao nikoga osim Džeka Benija za glavnu ulogu u filmu. Čak je napisao lik imajući na umu Benija. Beni, oduševljen što je reditelj Lubičevog kalibra mislio na njega dok ju je pisao, odmah je prihvatio ulogu. Beni je bio u teškoj situaciji jer, začudo, njegov uspeh u filmskoj verziji Čarlijeve tetke (1941) nije zainteresovao nikoga da ga angažuje za svoj film.

Za ulogu Benijeve supruge, studio i Lubič odlučili su se za Mirijam Hopkins, čija je karijera posrtala poslednjih godina. Uloga je zamišljena kao povratak za veteransku glumicu, ali Hopkinsova i Beni se nisu dobro slagali i ona je napustila produkciju.

Lubič je ostao bez vodeće glumice sve dok Karol Lombard, čuvši za njegovu nevolju, nije zatražila da bude razmotrena za ulogu.[8] Lombardova nikada nije radila sa ovim režiserom i žudela je da dobije priliku. Lubič se složio i ona je izabrana. Film je Lombardovoj takođe pružio priliku da radi sa prijateljom Robertom Stekom, kojeg je poznavala još od kada je on bio tinejdžer. Film je snimljen za United Artists, što je omogućilo Lombardovoj da kaže da je radila u svim većim studijima u Holivudu.

Prijem[uredi | uredi izvor]

Film, koji se danas smatra jednim od najboljih filmova u Lubičevoj, Benijevoj i Lombardinoj karijeri, u početku nije bio dobro prihvaćen od strane javnosti, od kojih mnogi nisu mogli da shvate ideju ismevanja tako stvarne pretnje kao što su bili nacisti. Prema nedovršenim memoarima Džeka Benija, objavljenim 1991, njegov rođeni otac je izašao iz bioskopa na početku filma, zgrožen što je video sina u nacističkoj uniformi, i zakleo se da više neće kročiti u bioskop. Beni ga je ubedio u suprotno i njegov otac je na kraju zavoleo film i odgledao ga je četrdeset šest puta.[9]

Isto se ne bi moglo reći za sve kritičare. Dok su generalno hvalili Karol Lombard, neki su prezirali Benija i Lubiča i smatrali da je film neukusan. Bosli Krauter iz novina The New York Times napisao je da je „teško zamisliti kako neko može da podnese, a da ne trepne okom, potresan vazdušni napad na Varšavu odmah nakon niza farse ili spektakla gospodina Benija koji igra scenu komedije sa lešom iz Gestapoa. Gospodin Lubič je imao čudan smisao za humor — i zamršen scenario — kada je snimao ovaj film.”[10] The Philadelphia Inquirer se složio, nazivajući film „bezdušnim, neukusnim pokušajem da se nađe zabava u bombardovanju Varšave”.[11] Neke kritičare posebno je uvredila rečenica pukovnika Erharta: „O, da, odgledao sam ga [Turu] jednom u Hamletu. Ono što je uradio Šekspiru mi sada radimo Poljskoj.”[11]

Međutim, druge kritike su bile pozitivne. Variety ga je nazvao jednom od Lubičevih „najboljih produkcija u proteklih nekoliko godina... solidnim komadom zabave”.[12] Harrison's Reports nazvao ga je „upijajućom dramedijom ratnog vremena, stručno režiranim i odglumljenim. Radnja u svakom trenutku drži u napetoj neizvesnosti, a komedija dijaloga, kao i gluma, gotovo neprestano zasmejava”.[13] Džon Mošer iz The New Yorker-a takođe je pohvalio film, napisavši: „Ta komedija bi mogla da bude postavljena u Varšavi u vreme njenog pada, kada su je nacisti osvojili, i ne bi delovala previše neprikladno da bi je smatrali Lubičevim trijumfom.”[14]

Carole Lombard dans une publicité encore pour la comédie américaine To Be or Not to Be (1942).(french)
Karol Lombard u promotivnoj fotografiji filma.

Godine 1943. kritičarka Mildred Martin je recenzirala još jedan Lubičev film za The Philadelphia Inquirer i derogativno se osvrnula na njegovo nemačko poreklo i njegovu komediju o nacistima u Poljskoj. Lubič je odgovorio objavljivanjem otvorenog pisma novinama u kojem je napisao:

Ono što sam satirizovao u ovom film su nacisti i njihova smešna ideologija. Satirizovao sam i stav glumaca koji uvek ostaju glumci bez obzira na to koliko je situacija opasna, što verujem da je istinito zapažanje. Može se raspravljati o tome da li se tragedija Poljske, realistično prikazana u filmu, može spojiti sa satirom. Verujem da može, kao i publika koju sam posmatrao tokom projekcije filma; ali ovo je stvar debate i svako ima pravo na svoju tačku gledišta, ali je svakako daleko od režisera rođenog u Berlinu koji nalazi zabavu u bombardovanju Varšave.[11][15]

U poslednje vreme film je postao priznat kao klasik komedije. Trenutno ima rejting odobravanja od 96% na sajtu Rotten Tomatoes sa prosečnom ocenom od 8,7/10, na osnovu 47 recenzija, uz konsenzus: „Složena i pravovremena satira sa toliko mraka koliko i šala, Biti ili ne biti Ernsta Lubiča delikatno balansira humor i etiku.”[16] Slovenački kritičar i filozof Slavoj Žižek nazvao ju je svojom omiljenom komedijom, u intervjuu 2015. godine, gde je primetio: „To je ludilo, mislim da ne možete napraviti bolju komediju”.[17]

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

Film je bio nominovan je za jednog Oskara, za najbolju muziku u drami ili komediji.

Film se našao na sledećoj listi Američkog filmskog instituta:

Rimejkovi[uredi | uredi izvor]

  • Adaptaciju radio drame Biti ili ne biti producirao je Screen Guild Theatre 18. januara 1943. sa Vilijamom Pauelom i Dajanom Luis u glavnim ulogama.
  • Rimejk, takođe pod imenom Biti ili ne biti, izdat je 1983. godine. Režirao ga je Alan Džonson, a glavne uloge su igrali Mel Bruks i En Bankroft.
  • Jirgen Hofman je 1988. godine napisao scensku adaptaciju na nemačkom.
  • Bolivudska verzija, Maan Gaye Mughal-e-Azam, objavljena je 2008. godine.
  • Scenska verzija pod nazivom Biti ili ne biti premijerno je izvedena na Brodveju 2008. godine.
  • Scensku adaptaciju su u Budimpešti napravili Marton Laslo, Radnoti Žuža i Deres Peter 2011. godine.[19]
  • Scensku adaptaciju je u Madridu napravio Huan Ečanove 2022. godine.[20]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ To Be or Not to Be na sajtu AFI (jezik: engleski)
  2. ^ Balio, Tino (2009). United Artists: The Company Built by the Stars. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-23004-3.  p173
  3. ^ „Variety (January 1943)”. New York, NY: Variety Publishing Company. 14. 6. 1943 — preko Internet Archive. 
  4. ^ „To Be or Not to Be | BFI | BFI”. Explore.bfi.org.uk. Arhivirano iz originala 2012-07-11. g. Pristupljeno 2014-04-08. 
  5. ^ „To Be or Not to Be (1942) - Notes”. TCM.com. Pristupljeno 2014-04-08. 
  6. ^ „National Film Registry (National Film Preservation Board, Library of Congress)”. Loc.gov. 2013-11-20. Pristupljeno 2014-04-10. 
  7. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Pristupljeno 2020-05-13. 
  8. ^ „Detail view of Movies Page”. Afi.com. Pristupljeno 2014-04-08. 
  9. ^ Jack Benny and Joan Benny, Sunday Nights at Seven: The Jack Benny Story, G.K. Hall, 1991, p. 232
  10. ^ Crowther, Bosley (7. 3. 1942). „Movie Review - To Be or Not to Be”. The New York Times. Pristupljeno 6. 1. 2016. 
  11. ^ a b v Insdorf, Annette (2003). Indelible Shadows: Film and the Holocaust (Third izd.). Cambridge University Press. str. 67. ISBN 9780521016308. 
  12. ^ „Film Reviews”. Variety. New York: Variety, Inc. 18. 2. 1942. str. 8. 
  13. ^ „'To Be or Not to Be' with Carole Lombard, Jack Benny and Robert Stack”. Harrison's Reports: 35. 28. 2. 1942. 
  14. ^ Mosher, John (14. 3. 1942). „The Current Cinema”. The New Yorker. New York: F-R Publishing Corp. str. 71. 
  15. ^ Weinberg, Herman (1977). The Lubitsch Touch: A Critical Study. Dover Publications. str. 246. 
  16. ^ „"Rotten Tomatoes"”. Rotten Tomatoes. 
  17. ^ Film, in; May 25th, Philosophy; Comment, 2017 Leave a. „Slavoj Žižek Names His 5 Favorite Films”. 
  18. ^ „AFI's 100 Years...100 Laughs” (PDF). American Film Institute. Pristupljeno 2016-08-06. 
  19. ^ „"Lenni vagy nem lenni"”. Arhivirano iz originala 2013-04-28. g. 
  20. ^ „'Ser o no ser', la obra de Juan Echanove que satiriza sobre el nazismo y emplea el humor como escudo ante la guerra”. 20. 3. 2022. 

Dalje čitanje[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikicitat ima citate vezane za članak Biti ili ne biti.
Biti ili ne biti na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бити_или_не_бити_(филм_из_1942)&oldid=26230916”