Bitka kod Anegave
| Bitka kod Anegave | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Sengoku perioda | |||||||||||
 Japan oko 1570. Teritorija klana Oda obojena je žuto. Bitka je vođena u severoistočnom delu provincije Omi. | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
|
Klan Oda Klan Tokugava |
Klan Asakura iz Ečizena Klan Azai iz Omija | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
Oda Nobunaga Tokugava Ijejasu Tojotomi Hidejoši |
Asakura Kagetake Azai Nagamasa | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
|
30.000[1] 23.000 (Oda) + 6.000 (Tokugava)[2] |
13.000[1] 8.000 (Azai) + 10.000 (Asakura)[2] | ||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
| znatni[1] | 1.100 samuraja[a][1] | ||||||||||
Bitka kod Anegave (engl. Battle of Anegawa), vođena jula 1570, bila je pobeda Oda Nobunage nad vodećim velikašima provincija Omi i Ečizen, koji su odbili da priznaju njegovu prevlast.[3][2]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Nobunagino osvajanje Kjota i okolnih provincija[uredi | uredi izvor]
Nakon dugogodišnjih borbi za ujedinjenje provincije Ovari (1552-1560) i osvajanje susedne provincije Mino (1561-1567), Oda Nobunaga uspeo je 1568. da zauzme Kjoto i postavi za šoguna Ašikaga Jošiakija, čijeg su brata, zakonitog šoguna Ašikaga Jošiterua 1565. ubili lokalni velikaši. Posle vrlo malog otpora, koji je potrajao svega nekoliko meseci, Pet domaćih provincija (tzv. Kinaj - Jamaširo, Jamato, Kavači, Izumi i Setsu) i susedna provincija Omi priznale su šogunovu i Nobunaginu vlast, a provincija Mikava, kojom je vladao Macudaira Motojasu, pokorila se dobrovoljno. Kako bi podstakao trgovinu, Nobunaga je odmah ukinuo sve carinarnice na teritorijama pod svojom kontrolom, što mu je osiguralo podršku građana, trgovaca i zanatlija. Sledeće godine (5. januara 1569) odbijen je napad pobunjenika (oko 10.000 ronina koje su predvodili proterani velikaši iz klana Mijoši i Saito Tacuoki) na Kjoto i izgrađen zamak Nidžo u prestonici radi lakše odbrane. Posle kratke kampanje (od 20. avgusta do 4. oktobra 1569) Nobunaga je zauzeo provinciju Ize i porušio sve tamošnje tvrđave i ukinuo carine. Pošto je tako pokorio prestonicu i 10 provincija i imao pod svojom zaštitom zakonitog cara i šoguna, Oda Nobunaga je krajem januara 1570. uputio pisma velikom broju oblasnih gospodara (daimjo) u provincijama, sa pozivom da dođu u prestonicu i izraze poštovanje[b] šogunu i Nobunagi. Ovaj poziv bio je učtivo i posredno pozivanje oblasnih gospodara da priznaju Nobunaginu vrhovnu vlast: tokom marta i aprila veliki broj velikaša iz pokorenih i susednih provincija došao je u Kjoto, između ostalih guverneri provincija Hida (Micugi Jošijori), Ize (Kitabatake Tomonori[v]) i Mikava (Tokugava Ijejasu), kao i Macunaga Hisahide i Mijoši Jošicugu, vodeći velikaši u Pet domaćih provincija. 14. aprila 1570. Nobunaga je održao svečanu proslavu završetka radova na šogunovoj palati sa okupljenim velikašima, a već 20. aprila je krenuo na susednu provinciju Ečizen, pošto je njen gospodar, Asakura Jošikage, iako zvanično pozvan, odbio da dođe u Kjoto.[3]
Pohod na Ečizen i povlačenje[uredi | uredi izvor]
Nobunaga je već 25. aprila sa oko 30.000 ratnika upao u Ečizen i na juriš zauzeo zamak Kanegasaki i još dve pogranične tvrđave, odsekavši 1.370 glava. Tek što je Nobunagina vojska krenula u unutrašnjost provincije, stigle su vesti da se Nobunagin zet, Azai Nagamasa, gospodar severnog Omija sa prestonicom u zamku Odani, pobunio protiv njega. Sa pobunom u pozadini, Nobunaga je 30. aprila prekinuo pohod i povukao se u Kjoto, ostavivši Tojotomi Hidejošija (u to vreme poznatog pod imenom Kinošita Tokičiro) da čuva zamak Kanegasaki. U toku povlačenja ostavio je jake garnizone u više strateških tvrđava u Omiju, kako bi sačuvao linije komunikacije.[1]
Ustanak u južnom Omiju[uredi | uredi izvor]
Za to vreme, u južnom Omiju je početkom maja buknuo ustanak (Iki) seljaka i sitne vlastele u korist bivšeg gospodara Sasaki Jotei-ja, koga je Nobunaga proterao i razbaštinio 1568. 6. maja 1570. pobunjenici su napali Nobunaginu posadu u zamku Morijama (u Omiju), ali ih je kastelan Inaba Ijo uspešno rasterao. U odgovor, Nobunaga je uzeo taoce od svih velikaških porodica u pokorenim provincijama i 9. maja krenuo u Gifu, prestonicu svojih starih poseda, ostavivši jake posade u najvažnijim zamkovima oko Kjota pod komandom Šibata Kacuje-a, Sakuma Uemona i Mori Jošinari-ja. Azai Nagamasa i ustanici pokušali su da mu preseku povlačenje, ali Nobunaga se do 21. maja probio u Gifu, preživevši usput (19. maja) napad atentatora (čuveni arkebuzir Sugitani Zendžubo) koga je unajmio Sasaki Jotei. 4. juna Sasaki i njegov sin Jošiharu okupili su ustanike i ronine (iz provincije Iga i okruga Koka) na više mesta u južnom Omiju, ali su ih Nobunagini kastelani Šibata Kacuje i Sakuma Uemon preduhitrili, namamili u zasedu i razbili, ubivši 780 viđenijih samuraja, čime se otpor u južnom Omiju većinom stišao.[1]
Pohod na severni Omi i povlačenje[uredi | uredi izvor]
Dok su trajale borbe u južnom Omiju, gospodar severnog Omija Azai Nagamasa utvrdio je pogranične tvrđave i pozvao pomoć iz Ečizena. Nobunaga je 19. juna krenuo u ofanzivu: pošto je nagovorio dvojicu Azaijevih kastelana da pređu na njegovu stranu, već 21. juna probio se do zamka Odani, prestonice klana Azai i spalio okolna sela. Na vesti o približavanju pomoćne vojske iz Ečizena, Nobunaga je već 22. juna krenuo u povlačenje na jug, progonjen u stopu od neprijatelja sa kojim je Nobunagina zaštitnica vodila tri bitke. Do 24. juna Nobunagina vojska stigla je do zamka Jokojama, južno od reke Ane, gde su se Azaijevi vazali utvrdili kako bi im presekli put za povlačenje. Dok je Nobunagina vojska napadala zamak sa četiri strane, stigao im je u pomoć Tokugava Ijejasu sa trupama iz Mikave. Za to vreme, vojska Azai Nagamase (oko 5.000 boraca) koja je u stopu pratila Nobunagino povlačenje i napadala zaštitnicu, spojila se sa 8.000 ljudi iz Ečizena koje je predvodio Asakura Kagetake.[1]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Pred zoru 28. juna trupe klanova Azai i Asakura (oko 13.000-18.000 ljudi) krenule su u susret Nobunaginoj vojsci (oko 30.000) koja je opsedala zamak Jokojama i zauzele položaj na severnoj obali reke Ane, podeljene u dva odreda: zapadno krilo je držao klan Asakura (oko 8-10.000 ljudi), a istočno klan Azai (oko 5-8.000 boraca). U Sat Zeca (oko 6 časova ujutro) Ijejasuove trupe (oko 6.000) krenule su na zapadno krilo protivnika, a Nobunagini vazali (oko 23.000) na istočno: pošto im je neprijatelj jurnuo u susret, vojske su se sudarile u samoj reci Ane i na južnoj obali. Po rečima hroničara, Ota Gujuči-ja, Nobunaginog vazala koji je lično učestvovao u bici,
usledila je teška i haotična borba prsa u prsa. Ukrštali su mačeve i sekli se u oblacima prašine. Mačevi su se lomili, balčaci cepali; na obe strane svi su se borili iz sve snage. Najzad su naši razbili neprijatelja.[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Nobunagini neprijatelji izgubili su preko 1.100 viđenijih samuraja. Nobunaga je gonio preživele preko pet kilometara sve do zamka Odani, ali je odustao od napada na zamak, koji je bio na teško pristupačnom položaju. Umesto toga, vratio se sa glavninom vojske na zamak Jokojama, koji se odmah predao. Međutim, zbivanja na južnom frontu naterala su Nobunagu da prekine pohod: ostavio je Tojotomi Hidejošija da komanduje stalnom posadom u Jokojami i jake posade na više mesta južno od zamka Odani, i već 6. jula stigao u Kjoto sa svojom gardom i podneo izveštaj šogunu Ašikaga Jošiakiju, a dva dana kasnije vratio se u Gifu. [1]
Ustanak Iko-Ikija[uredi | uredi izvor]
Dok su ove borbe na severnom frontu Nobunaginih poseda trajale, početkom jula 1570. na južnom frontu Nobunagini neprijatelji (Mijoši trijumviri, Saito Tacuoki i Nagai Hajato) su podigli oko 8.000 ronina sa ostrva Šikoku, upali u provinciju Secu i utvrdili se severno od Osake, gde se nalazila prestonica tada najpopularnije budističke sekte u Japanu, poznate kao Džodo-šinšu ili Prava škola čiste zemlje: Nobunagin napad na obližnja utvrđenja pobunjenika (26. avgusta-13. septembra 1570) doveo ga je u sukob sa naoružanim vernicima ove sekte (militantni pokret vernika poznat kao Iko-Iki) , čime je počeo Nobunagin rat protiv Iko-Ikija koji je potrajao punih 10 godina (1570-1580).[4]
Kennjo Kosa, knez-opat manastira Išijama Hongandži u Osaki, bio je verski poglavar budističke sekte Iko-šu (militantni ogranak Prave škole čiste zemlje) koja je 1488. uspešno podigla svoje vernike na ustanak i zauzela provinciju Kaga, proteravši lokalne feudalne gospodare i samuraje. Ovaj versko-ustanički pokret, poznat kao Iko-iki (Savez Posvećenih) raširio se po drugim provincijama i stavio pod svoju kontrolu velike oblasti u provincijama Ize (oko utvrđenog hrama Nagašima), Mikava i Secu (oko Osake), dok su u drugim provincijama mnoga sela i manji gradovi bili pod zaštitom lokalnih hramova sekte i njenih naoružanih vernika, koji su se uspešno odupirali pokušajima feudalnih gospodara da im nametnu svoju vlast. Tako je sekta Iko do 1570. kontrolisala faktički nezavisnu teokratsku državu rasejanu u više provincija sa prestonicom u utvrđenom hramu Išijama Hongandži u Osaki, koja je zahvaljujući velikom broju naoružanih vernika raspolagala većom vojskom od bilo kog feudalnog gospodara u Japanu. Početkom septembra 1570. Azai Nagamasa (gospodar severnog Omija) i njegovi saveznici Asakura Jošikage (gospodar Ečizena) i Sasaki Jotei (proterani gospodar južnog Omija), koji su bili u ratu sa Nobunagom, sklopili su savez sa opatom Kosom, koji je odmah uputio propovednike svoje sekte da dižu na ustanak protiv Nobunage vernike u provincijama. Odziv je bio najveći u provincijama Secu, Omi i Ize, ali bilo je pobune i u samom Ovariju, Nobunaginoj matičnoj provinciji. Rat je počeo 13. septembra 1570: Nobunagina vojska (preko 20.000 ratnika sa 3.000 arkebuza) koja je opsađivala pobunjene velikaše i ronine severno od Osake iznenada je napadnuta usred noći sa svih strana i naterana na povlačenje.[4]
Neprijateljska ofanziva na Kjoto i opsada planine Hiei[uredi | uredi izvor]
U isto vreme u Omiju, 16. septembra Azai Nagamasa i Asakura Jošikage iz Ečizena sa oko 30.000 ljudi (očigledno ojačani masom Iko-ikija) napali su Nobunagin garnizon u zamku Usajama kod Sakamota: u pokušaju da odbrani grad, Nobunagin kastelan Mori Jošinari izašao je iz zamka sa svega 1.000 ljudi i hrabro napao pobunjenike, ali je izgubio bitku i život (19. septembra). U boju je poginuo i Nobunagin mlađi (vanbračni) brat, Oda Nobuharu. Zamak je uspeo da se odbrani, ali su pobunjenici spalili 4 manja utvrđenja i do 21. septembra približili se Kjotu. Pošto je primio vesti o napredovanju pobunjenika prema prestonici, Nobunaga je već 23. septembra napustio položaj kod Osake i istog dana stigao u Kjoto. 24. septembra krenuo je na pobunjenike (vojsku Azai-Asakura) koji su držali južni Sakamoto, ali oni su izbegli borbu i povukli se na planinu Hiei.[4]
Planina Hiei, severno od Kjota, bila je sedište više od 20 bogatih budističkih hramova, od kojih je najstariji i najugledniji bio Enrjakudži, koji je smatran prestonicom japanskog budizma i duhovnim zaštitnikom carske porodice. Hramovi planine Hiei, osnovani još u 9. veku, pripadali su sekti Tendaj, koja je bila veoma popularna među aristokratijom, koja je darovala hramovima zemljišne posede i zavetne darove u zamenu za molitve koje su obećavale spasenje posle smrti. Do sredine 16. veka ovi hramovi držali su velike feudalne posede i raspolagali vojskom monaha-ratnika i najamnika za svoju odbranu, a opati i sveštenici bili su iz redova aristokratije i mlađih sinova plemićkih porodica, i otvoreno su odstupali od asketskih pravila monaškog života, uživajući u bogatstvu i ženama. Ne želeći da povredi svetost plnine Hiei, koja je bila čuvena u celom Japanu, Nobunaga je ponudio savez starešinama hrama, obećavši da im povrati sve ranije posede i privilegije (oslobađanje od poreza) u provincijama pod svojom kontrolom, zaklinjući se svojim mačem.[g] Takođe im je ponudio da ostanu neutralni u sukobu i proteraju pobunjenike sa svoje planine. U suprotnom, zapretio im je da će spaliti sve hramove na planini. Međutim, starešine hrama Enrjakudži bile su kivne na Nobunagu zbog zaplene nekih manastirskih imanja u Omiju (1569), tako da su pružile utočište i pomoć pobunjenicima, a njegovo pismo ostavile bez odgovora. Tako je Nobunaga opseo podnožje planine Hiei (25. septembra-13. decembra 1570) i uznemiravao protivnike noćnim prepadima. 20. oktobra poslao je glasnike Asakuri, izazivajući ga na otvorenu bitku, ali je umesto toga dobio ponude za pregovore, koje je odbio. [4]
Širenje ustanka i primirje[uredi | uredi izvor]
Za to vreme, na jugu su Mijoši trijumviri sa svojim roninima napadali granice provincija Kavači i Secu, ali su odbijeni od lokalnih snaga odanih Nobunagi, i nisu uspeli da priđu Kjotu. U južnom Omiju Sasaki Jotei i njegov sin Jošiteru bili su ojačani lokalnim pristalicama Iko-ikija, većinom seljacima, ali su više puta potučeni od Nobunagine posade u zamku Jokojama (oko 5 km južno od zamka Odani, gde se vodila bitka kod Anegave), kojom su komandovali Tojotomi Hidejoši i Niva Gorozaemon (16. novembra). Za to vreme u Ovariju, Nobunagin mlađi brat Oda Nobuoki, koji je živeo u zamku Koki blizu granice provincije Ize, napadnut je od strane ustanika (Iko-Iki) iz Nagašime (u delti reka Kiso i Nagara, na granici provincije Ize i Ovarija). Zamak je pao posle nekoliko dana opsade, a Nobuoki je izvršio samoubistvo (21. novembra 1570). Tako napadnut sa svih strana, Nobunaga je 22. novembra sklopio mir sa Sasaki Jotei-jem. 25. novembra trojica Asakurinih vazala pokušali su da predaju svoju tvrđavu Nobunagi, ali je zavera otkrivena i oni poubijani. Pošto je sneg prekinuo linije snabdevanja iz Ečizena, Asakura Jošikage obratio se šogunu za posredovanje, koji je naredio primirje: iako se protivio, Nobunaga nije mogao javno da odbije šogunovo naređenje. Tako je 13. decembra sklopljen mir: 15. decembra vojske Azai i Asakura sišle su sa planine i povukle se na sever, a Nobunaga se 17. decembra povukao u Gifu.[4]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.
- ^ Eufemizam za izražavanje pokornosti.
- ^ Provincijski guverner Kitabatake Tomonori nateran je da usvoji Nobunaginog sina Oda Nobukacua i preda mu svoje posede (23. juna 1575), posle čega je ubijen (25. novembra 1576).
- ^ Zakletve ratnika praćene udarcem mača o čelik smatrane su posebno svečanim.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 143—148. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.
- ^ a b v Turnbull, Stephen R. (1996). Samurai warfare. Michael Boxall. London: Arms and Armour Press. str. 120—127. ISBN 1-85409-280-4. OCLC 36025647.
- ^ a b Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 123—142. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.
- ^ a b v g d Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 149—160. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.