Bolnica u manastiru Sv. Prohora Pčinjskog
| Naziv | |
|---|---|
| |
| Osnivač | |
| Osnovana | |
| Zemlja osnivač | |
| Sedište | |
Bolnica u manastiru Sv. Prohora Pčinjskog bila je jedna od prvih bolnica osnovana na teritoriji srpske srednjovekovne države, po ugledu na hilandarsku bolnicu, u sklopu manastirskih zgrada, istoimenog manastira. Organizacijom crkve 1220. godine, koju je sproveo Sveti Sava, ovaj manastir je ostao u sastavu srpske države. Od tog vremena manastir Sv. Prohora Pčinjskog je služio kao manastirsko lečilište – bolnica (lazaroma) i škola. O obrazovanju lekara i školi brinuli su se monasi sa Hilandara. O ovoj bolnici nije mnogo pisano, a ostala su brojna predanja da su se nad mirotočivim moštima Sv. Prohora dogodila brojna čudesna isceljenja.[1]
Manastir Sv. Prohor Pčinjski[uredi | uredi izvor]
Carskom poveljom iz 1020. godine o teritoriji Ohridske patrijaršije (sada arhiepiskopije) pominje se i Kozjak, planina u čijem podnožju se nalazi manastir Sv. Prohor Pčinjski. U manastiru se, prema usmenom predanju, i danas čuva legenda o Sv. Prohoru Pčinjskom.[1] Vizantijski vojskovođa, regent Roman IV Diogen (1068–1071. godine) je za vreme lova u oblasti Kozjaka, susreo vidovitog pustinjaka, Prohora, koji mu je rekao da ode u Carigrad gde će biti postavljen za cara, što se i dogodilo. Pustinjak se ponovo javio caru u snu. Pošto car naknadno nije uspeo da ga pronađe, na mestu njihovog susreta podigao je hram posvećen velikomučeniku Georgiju.
Prema navodima Stefana Prvovenčanog, Stefan Nemanja je u periodu od 1180. do 1190. godine osvojio oblast Vranja.[2] Organizacijom crkve 1220. godine, koju je sproveo Sveti Sava, ovaj manastir ostao je u sastavu srpske države.[3]
Uslovi koji su prethodili osnivanju bolnice[uredi | uredi izvor]
Srpska srednjovekovna medicini začeta je s početka 12. veka u prvim srpskim kulturnim centrima, toga perioda, Studenici i manastiru Hilandaru, bila je kanonska verska medicina zvanične srpske crkve zasnovana je na učenju hrišćanstva po kome je njen tvorac Isus Hristos lečio bolesne i vaskrsavao mrtve. Ovu moć Hristos je preneo i na svoje učenike govoreći im: Bolesne isceljujte, gubave čistite, mrtve dižite, đavola izgonite, zabadava ste dobili i zabadava dajite.[4]
Istorijski posmatrano, srpaska medicina (koja danas ima tradiciju dugu 800. godina), svoje duboke korene vezuje za srpsko sveštenstvo i sina velikog župana Stefana Nemanju - Rastka, koji se umonašio pod imenom Sava, i kasnije je proglašenog za sveca (Sveti Sava).[5]
Na zapadnim granicama vizantijskog kulturnog kruga kao njen sastavni deo, Srbija je bila pod velikim uticajem Vizantije. U Carigradu u 12. veku, bilo je mnogo bolnica. To je tokom boravka u prestonici Vizantije primetio veliki renesansni čovek, srpski princ i monah Rastko Nemanjić (Sveti Sava 1175- 1235). Sveti Save je proveo deset godina u Svetoj Gori, među monasima Nije bilo ničega što taj veliki čovek nije mogao da uradi. On ne samo da je posedovao veliko znanje, smisao za praktično i pragmatično već i odlične organizacione sposobnosti.[6]
Razmišljajući kao duhovnik Sveti Sava je shvatio suštinu pravoslavnog hrišćanstva i vizantijskog filozofije, i deo života posvetio je hodočašću (izuzetno važnom periodu za njegov duh i telo), postavši tako prvi „srpski svetski putnik“. Kao član dinastije Nemanjića, on je postao i duhovni otac Srbije. Njegova zasluga nije se ogleda samo u osnivanju prvih srpskih bolnica i manastirske medicine u njima, već i u zdravstvenom prosvećivanju (uključujući tu i borbu protv nadrilekarstva) i pisanju najstarijih srpskih medicinskih spisa (kodeksa).[7] Sa njim, Srbija je dostigla svoj „zlatno doba,“ a 13. vek u Srbiji se može nazvati periodom „srpske renesanse“. Imajuči sve ovo u vidu Teodosije (monah) ga je prozvao trinaestim apostolom.[8]
Manstirska bolnica[uredi | uredi izvor]
Manastirsko lečilište – bolnica (lazaroma) i škola, najverovatnije su nastali u prvoj polovini 13. veka. Izgradnju manastirskih bolnica nastavili su brojni vladari iz dinastije Nemanjića.[9][10][11][12] Bolnica je najverovatnije bila izgrađena i uređene kao vizantijske bolnice u Carigradu, koje je Sveti Sava dobro poznavao, a kako je bio upućen i u terapijske vrednosti pojedinih lekova koje je koristila medicina toga doba, on je ta iskustva prenosio i na monahe koji su brinuli o lečenju blesnika.[12][13]
Dosadašnja istraživanja su pokazala da je u manastirskoj bolnici primenjivana naučna medicina Istoka i Zapada, ali i pozitivan vizantijski uticaj u širem smislu (koji obuhvata pozitivne uticaje antičke kulture i duhovne medicine). Srpska srednjovekovna medicina nije zaostajala iza tadašnje evropske naučne medicine, ali je prednjačila sadržajem pozitivnih primesa antičke medicine.[14] Pored metode naučne medicine toga doba korišćena je i duhovna (verska) medicina. U terapijske svrhe je korišćeno lekovito bilje koje je gajeno oko manastira.[10][11]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Velimirović N. Prolog. Linc: Pravoslavna crkvena opština. Šabac: MiGraf. . 2001: 689—90. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć). - ^ Radović A. Manastir Sveti Prohor Pčinjski. Vranje: Fond „Sveti Prohor Pčinjski“; 2007
- ^ M. Rakocija, Manastir Sv. Oca Prohora Pčinjskog, Vranje 1987
- ^ Relja V.Katić, Poreklo srpske srednjovekovne medicine, Beograd 1981, XIV. str. 6.
- ^ Kolarić J. Sveti Sava srpski- harizma i mit. Niš: Pros
- ^ Tucakov J. Srpska srednjovekovna farmacija. 700 godina medicine u Srba. Beograd: SANU Galerija Srpske akademije nauke i umetnosti. . 1971: 148—54. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć). - ^ Katić R, Srpska medicina od IX do XIX veka, Naučno delo, Beograd, 1967.
- ^ Kolarić J. Sveti Sava srpska harizma i mit. Niš: Prosveta, 1995.
- ^ Katić R.: Bolnica svetoga Save u Manastiru Studenici. Osam vekova manastira Studenice, Beograd; 1986. p.201-207.
- ^ a b Katić R. Srpska srednjovekovna medicina. Gornji Milanovac: Dečje novine; 1990.
- ^ a b Pavlović B. (2004). „Manastirske bolnice u srednjovekovnojSrbiji.”. Crkvene studije. 1: 381—8..
- ^ a b Bunardžić R. Manastirske bolnice / postavka izložbe.Kraljevo: Narodni muzej, Zdravstveni centar Studenica; 2007.12. Tucakov J. Srpska srednjovekovna farmacija. 700 godinamedicine u Srba. Beograd: SANU Galerija Srpske akademijenauke i umetnosti. . 1971: 148—54. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć). - ^ Tucakov J. Doprinos Svetoga Save unapređenju zdravstvene kulture u srednjovekovnoj Srbiji. U: Sava Nemanjić – Sveti Sava – istorija i tradicija. Beograd: SANU. . 1976: 269—77. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć). - ^ Ilić-Tasić S., Pantović M., Jović N., Ravanić D., Obrado- vić D., Sretenović S., Pantović M., Pantović V. Lečenje epilepsije u srpskim srednjovekovnim manastirskim bolni- cama. Srp Arh Celok Lek. 2009; 137(11-12): 702-705
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Prepodobni Prohor Pčinjski Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. mart 2018) — www.spc.rs
