Bjanka Picorno

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bjanka Picorno
Lični podaci
Datum rođenja(1942-08-12)12. avgust 1942. (81 god.)
Mesto rođenjaSasari, Kraljevina Italija
Književni rad
Najvažnija delaFrancuska dadilja (La bambinaia francese, 1994)
Zvanični veb-sajt

Bjanka Picorno (ital. Bianca Pitzorno; Sasari, 12. avgust 1942) jedna je od najznačajnijih savremenih italijanskih pisaca za decu. Osim pisanja bavi se i prevođenjem. Kao levičarka i feministkinja po uverenju, u svojim delima najčešće se bavi socijalnim i političkim problemima.[1] Za svoj rad nagrađena je brojnim italijanskim i međunarodnim književnim nagradama, a od 2000. godine izabrana je za UNICEF-ovog ambasadora dobre volje.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Bjanka Picorno je rođena 1942. godine u gradu Sasari na Sardiniji. Posle studija arheologije i književnosti[2] preselila se u Milano, gde se usavršavala za rad na televiziji i filmu na čuvenoj Višoj školi za komunikacije (Scuola Superiore delle Comunicazioni). Televizijsku karijeru započela je na italijanskoj nacionalnoj televiziji RAI, u redakciji za kulturu i dečji program, gde je pisala scenarija, dramske komade i tekstove za songove.[3]

Književni rad[uredi | uredi izvor]

Svoju prvu knjigu za decu Bjanka Picorno objavila je 1970, sa 28 godina, i ona joj je donela slavu širom Italije. Posle toga su usledile knjige koje su joj donele brojne nagrade i priznanja. Objavila je četrdesetak slikovnica i romana za decu i tinejdžere. Knjige su joj prevedene na više jezika. Jedna od omiljenih i najznačajnijih italijanskih pisaca za decu i mlade.[3]

Dela Bjanke Picorno uglavnom se bave socijalnim i političkim temama, poput rodne i rasne diskriminacije, klasnih razlika, socijalne podeljenosti, feminizma, ekologije, konzumerizma, političke korupcije i sličnih. Bjanka Picorino ne preza od toga da u literaturu namenjenu deci unese ovako ozbiljne teme. Piše o njima otvoreno, a većina njenih knjiga je o devojčicama i prvenstveno njima namenjena.[2]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Bjanka Picorno piše i za mlađu decu i za tinejdžere. Najpoznatije knjige za mlađe čitaoce su:

  • Hlorofil plavog neba (Clorofilla dal cielo blu, 1974),
  • Kućica na drvetu (La casa sull’albero, 1984),
  • Neverovatna priča o Laviniji (L’incredibile storia di Lavinia, 1985),
  • Alhemičareva lutka (La bambola dell’alchimista, 1988),
  • Moja mala veštica (Streghetta mia, 1988),
  • Živa lutka (La bambola viva, 1995),
  • Tajni glas (La voce segreta, 1998),
  • Đulija Av-av i ljubomorno mače (Giulia Bau e i gatti gelosi, 2004),
  • Škola za Laviniju (Una scuola per Lavinia, 2005) i druge.

Najznačajnije knjige za decu starijeg uzrasta su:

  • Slučajni razgovori (Parlare a vanvera, 1989),
  • Slušaj kako mi lupa srce (Ascolta il mio cuore, 1991),
  • Polisena i njeno prase (Polissena del Porcello, 1993),
  • Tornatras (Tornatrás, 1993),
  • Francuska dadilja (La bambinaia francese, 1994),
  • Dijana, Kupidon i Komandant (Diana, Cupìdo e il Commendatore, 1994),
  • U kralja Mide magareće uši (Re Mida ha le orecchie d’asino, 1996),
  • Kad smo bile devojčice (Quando eravamo piccole, 2002),
  • Amazonka Aleksandra Velikog (L'amazzone di Alessandro Magno, 2004),
  • Seksualni život naših predaka (La vita sessuale dei nostri antenati, 2015) i druge.

Druga značajna dela ove književnice su:

  • Priručnik za mlade kreativne pisce (Manuale del giovane scrittore creativo, 1996) koji podstiče mlade na književno stvaralaštvo, nudeći savete, vežbe i primere iz književnosti,
  • Priča o mojim pričama (Storia delle mie storie, 2002), knjiga o njenom stvaralaštvu.

Njeno možda najozbiljnije delo i po mnogima vrhunac njenog stvaralaštva je roman Francuska dadilja, njena verzija romana Džejn Ejr engleske književnice Šarlote Bronte. Radnja romana smeštena je u Pariz u doba Buržoaske revolucije i prati život nekoliko tinejdžera i dece u tim opasnim vremenima. Sporedni ženski likovi, koji su u originalnom romanu Šarlote Bronte posmatrani s prezirom, u Bjankinoj verziji postaju heroine čije su sudbine u fokusu radnje i kojima je pružena prilika da ispričaju svoje priče iz drugačije, feminističke i revolucionarne perspektive.[3]

Knjige objavljene na srpskom jeziku[uredi | uredi izvor]

  • Polisena i njeno prase (Odiseja, 2014)[4]
  • Slušaj kako mi lupa srce (Odiseja, 2014)[5]
  • Francuska dadilja (Odiseja, 2015)[6]
  • Kućica na drvetu (Odiseja, 2018)[7]

Prevodilački rad[uredi | uredi izvor]

Osim književnim, Bjanka Picorno bavi se i prevodilačkim radom. Na italijanski jezik prevela je dela mnogih poznatih književnika, među kojima su Tolkin, Silvija Plat, David Grosman, Tuve Janson, Mariela Kastro Espin i drugi.[8]

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

Za svoj rad Bjanka Picorno dobila je brojne nagrade, a najznačajnije su:

  • šest puta prestižna italijanska nagrada Premio Andersen Il Mondo Dell’Infanzia za najboljeg dečjeg pisca (1985, 1986, 1988, 1992, 1995. i 2001. godine),
  • međunarodna nagrada Premio Cento za najbolju dečju knjigu objavljenu na italijanskom jeziku (1998)
  • nagrada za dečju književnost Premio Alla Fantasia Gianni Rodari (1989),
  • nagrada Premio Pippi (1988)
  • nagrada Premio Castello di Sanguinetoo (2004).

Dva puta je ušla u najuži izbor za Nagradu Hans Kristijan Andersen (2012. i 2014. godine) koju svake druge godine dodeljuje Međunarodni odbor za dečju knjigu najboljem piscu i najboljem ilustratoru za decu i mlade.[9]

Godine 2000. Bjanka Picorno postala je UNICEF-ov ambasador dobre volje.[10]

Političko angažovanje[uredi | uredi izvor]

Na Izborima za Evropski parlament 2009. kandidovala se za poslanika u redovima partije Levice i Slobode (Sinistra e Libertà),[11] ali njena partija nije prošla cenzus.[12]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Francuska dadilja – Bjanka Picorno”. Stsh's Book Corner. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
  2. ^ a b v „Bianca Pitzorno: Italy ★ Author”. Project MUSE. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
  3. ^ a b v „Bjanka Picorno”. zvanični veb-sajt. Izdavačka kuća Odiseja. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
  4. ^ Picorno, Bjanka (2014). Slušaj kako mi lupa srce. Beograd: Odiseja. ISBN 978-86-7720-114-2. Arhivirano iz originala 16. 04. 2021. g. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
  5. ^ Picorno, Bjanka (2014). Polisena i njeno prase. Beograd: Odiseja. ISBN 978-86-7720-113-5. Arhivirano iz originala 16. 04. 2021. g. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
  6. ^ Picorno, Bjanka (2015). Francuska dadilja. Beograd: Odiseja. ISBN 978-86-7720-128-9. Arhivirano iz originala 16. 04. 2021. g. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
  7. ^ Picorno, Bjanka (2018). Kućica na drvetu. Beograd: Odiseja. ISBN 978-86-7720-152-4. Arhivirano iz originala 16. 04. 2021. g. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
  8. ^ „Bianca Pitzorno”. Ute Körner Literary Agent. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
  9. ^ „Bianca Pitzorno tra i cinque finalisti H.C. Andersen Award”. Gli Amanti dei Libri. 16. 3. 2012. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
  10. ^ Piumini, Michele. „Bianca Pitzorno”. Enciclopedia delle donne. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
  11. ^ „Liste candidati per le Europee”. Pristupljeno 18. 11. 2016. 
  12. ^ „Sinistra e Libertà - Nord Ovest”. Pristupljeno 18. 11. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бјанка_Пицорно&oldid=25984032”