Vilijam I Osvajač

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Vilijam I Osvajač
Bayeux Tapestry William.jpg
Vilijam Osvajač
Datum rođenja 1028.
Mesto rođenja Falez (Kalvados), Normandija
Francuska
Datum smrti 9. septembar 1087.(1087-09-09) (58/59 god.)
Mesto smrti Ruan
Francuska
Dinastija Normanska dinastija
Otac Robert I Normandijski
Majka Herleva
Supružnik Matilda Flandrijska
Potomstvo Robert II Normandijski, Richard of Normandy, Vilijam II, Cecilia of Normandy, Adeliza, Constance of Normandy, Adela Normandijska, Henri I, Alberta
Prethodnik Harold II Engleski
Naslednik Vilijam II Riđi

Vilijam I Osvajač (engl. William the Conqueror) ili Vilijam Kopile (engl. William the Bastard; 10289. septembar 1087) je bio kralj Engleske (1066—1087) i vojvoda Normandije (1035—1087). U literaturi, posebno istorijskoj, kod nas se za ovo lice (i još nekoliko poznatih nosilaca) često koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem.

Izvršio je invaziju na Englesku, pobedio je u bici kod Hejstingsa 1066. i postao kralj Engleske. Kao vojvoda Normandije označava se kao Vilijam II, a kao kralj Engleske kao Vilijam I.

Detinjstvo i mladost[uredi]

Nakon očeve smrti 1035, Vilijam je nasledio vojvodstvo Normandiju kad je imao sedam godina i tada je bio poznat pod nazivom Vilijam II Normandijski. Francuski kralj Anri I proglašava ga vitezom, kad je imao 15 godina. Uz pomoć francuskog kralja Anrija Vilijam slama pobunu u Normandiji kraj Kaena 1047. godine. Time obezbjeđuje potpunu kontrolu nad Normandijom. Oženio se Matildom Flandrijskom 1050, sa kojom je imao šest ćerki i četiri sina.

Osvajanje Engleske[uredi]

Engleskom je vladao kralj Edvard Ispovednik od 1042. do 1066, koji je umro bez naslednika. Zbog toga tri različite strane počinju iskazivati pretenzije na tron.

  • Harald III Norveški, koji je bio u krvnom srodstvu sa bivšim kraljem,
  • Vilijam Kopile Osvajač je vojvoda Normandije i u krvnom srodstvu je sa engleskim kraljevima i
  • Harold II Engleski koji je faktički vladao Engleskom još tokom života kralja Edvarda Ispovednika.

Između trojice pretendenata počinju sukobi. Vilijam polaže pravo na presto tvrdeći da ga je Edvard, koji nije imao dece, odredio za naslednika.

Harold II Engleski je izabran za kralja na tradicionalni način, na saboru vlastele i sveštenstva. Krunisan je 5. januara 1066. godine. Vilijam Osvajač se nije pomirio sa tim, pa dobija podršku pape i sprema veliku flotu za invaziju Engleske.

Kralj Harald III Norveški napao je severnu Englesku u septembru 1066. i novoizabranom kralju Haroldu ostalo je malo vremena da skupi vojsku potrebnu za odbranu. Ipak Harold je uspeo da iznenadi Vikinge u bici na Stamford bridžu 25. septembra 1066. godine. Kralj Harald III Norveški je ubijen u toj bici, a Vikinzima je to bila poslednja invazija na Englesku.

Bila je to pirova pobeda koja je bitno oslabila i razbila anglo-saksonsku vojsku.

U međuvremenu Vilijam Kopile Osvajač skupio je flotu od 600 brodova i vojsku od 7.000 ljudi. Vilijam Osvajač je regrutovao vojnike ne samo iz svoje Normandije, nego i iz okolnih područja, iz Holandije i Nemačke. Mnogi su bili drugorođeni ili trećerođeni sinovi, kojima je ostajalo malo ili nimalo nasledstva. Vilijam Osvajač im obećava da će biti nagrađeni zemljom i statusom, ako kupe vlastitog konja, oklop i oružje i pridruže se njegovom pohodu.

Nakon odlaganja od nekoliko sedmica usled nevremena iskrcali se se na jugu Engleske, nekoliko dana nakon pobede Harolda nad Vikinzima. Iskrcali su se 28. septembra 1066. u Saseksu. Blizu Hastingsa Vilijam Osvajač je napravio drveni dvorac kao svoju bazu.

Izbor baze je predstavljao direktan prst u oko kralju Haroldu, pošto je to bilo lično područje kralja Harolda.

U bici kod Hejstingsa 14. oktobra 1066. Normani su pobedili, kralj Harold je ubijen, a Saksonci su pobegli.

Posle te bitke Vilijam Osvajač je krenuo kroz Kent prema Londonu. Izbegavajući London došao je dolinom Temze do utvrđenog saksonskog grada Valingforda u Oksfordširu, gde se saksonski gospodar grada Vigod potčinjava Vilijamu Osvajaču.

Tu je značajno da se nadbiskup Kanterberija Stigand potčinjava Vilijamu. Dok je očekivao da se potčini i London Vilijam Osvajač se kretao severoistočno do Hartfordšira, gde se preostali saksonski plemići predaju njegovoj vlasti.

Konačno je proglašen kraljem pri kraju oktobra, a krunisan je 25. decembra 1066. u Vestminsterskoj opatiji, što je otada postala tradicija za sve engleske vladare.

Jug Engleske je brzo priznao novog kralja, a na severu je trajao otpor još šest godina sve do 1072, kada je Vilijam Osvajač ugušio i taj otpor zamenjujući u pobunjenim područjima anglo-saksonsko plemstvo normanskim gospodarima. U Jorkširu je postigao sporazum po kome su lokalni saksonski plemići mogli zadržati zemlju u zamenu za izbegavanje pobuna.

Vilijamova vlast u Engleskoj[uredi]

Kada je jednom osvojio Englesku započeo je sa velikim promenama. Da bi efikasno ubirao poreze i da bi znao dokle mu seže vlast, Vilijam Osvajač je organizovao popis stanovništva i dobara. Naredio je da se izgrade brojni zamkovi, tvrđave, zatvori, sve da bi sprečio buduće pobune, odnosno da bi ih lako i na vreme ugušio. Po njegovom nalogu je izgrađena Londonska kula. Normanski je postao jezik vladajuće klase u Engleskoj i zamenio je engleski.

Anglo-saksonsko plemstvo je bilo naviklo na državu, u kojoj su oni imali veliku autonomiju, a Vilijam Osvajač je uveo centralizovanu državu. Anglo-saksonsko plemstvo se buni, pa ostaju bez poseda.

Sva zemlja u Engleskoj i svi posedi su prešli u ruke Normana, a anglo-saksonsko plemstvo je emigriralo u druge evropske zemlje.

Nasledio ga je sin Vilijam II.

Knjiga strašnog suda[uredi]

Spomenik deljenja zemlje između kralja i normandiskih feudalaca predstavlja poznata »Knjiga strašnog suda« (Domesday Book) sastavljena 1086 g. na osnovu podataka koje su dali narodni predstavnici. U toj je knjizi bilo podrobno zapisano koji posedi u svakoj grofoviji pripadaju kralju, koji duhovnim i svetovnim seniorima, koliko na svakom posedu (manoru) ima plužnih zaprega (karuka), koliko je na njemu vilana (seljaka sa normalnom deonicom), bordarija i kotarija (sitnih seljaka), serva (kućnih robova), a koliko slobodnih. Takođe su uneti i približni prihodi poseda u novcu. Kralj je hteo da bude tačno obavešten o sredstvima i prihodima svakog svog vazala da bi prema tome zahtevao od njega feudalnu službu i udarao namete. »Knjiga strašnog suda« predstavlja jedan od najvažnijih spomenika istorije feudalne Evrope. Ni u jednoj zemlji nije poznat tako rani popis zemlje. »Knjiga strašnog suda« predstavlja ne samo spomenik podele zemlje među osvajačima nego i porobljavanja seljačkih masa. U »knjizi strašnog suda« mnogi slobodni i poluslobodni seljaci uvršteni su u razred vilana. Ovaj termin, u XI v. još neodređen, ubrzo je počeo da označava kmetove. Normandiski osvajači su pojačali eksploataciju zavisnog seljaštva i pogoršali njegov pravni položaj. Normandisko osvajanje predstavlja važnu etapu u razvitku feudalnih odnosa u Engleskoj.

Učvršćivanje kraljeve vlasti[uredi]

Viljem je vladao gvozdenom rukom. Ovaj džin mračna pogleda, namršten i nedruštven, bez milosti u gnevu, znao je da ulije strah i pokornost. Lomeći svaki otpor, ma od koga dolazio, on je dosledno učvršćivao kraljevsku vlast. Stara engleska aristokratija bila je zbrisana.

Na čelo grofovija na koje se delila-Engleska postavljeni su šerifi — službena lica koja je imenovao kralj. Svi krupni feudalci dobijali su sada svoju zemlju neposredno od kralja i postajali njegovi vazali. Zemljišta su feudalcima deljena u delovima, ona su bila razbacana po raznim grofovijama. Tako u Engleskoj nisu nastale velike kneževine koje bi mogle postati opasne za kraljevsku vlast. Kralj je držao u svojim rukama oko jedne sedmine svih zemalja. Taj je deo još bio uvećan docnijim konfiskacijama. Viljem je učvrstio svoju vlast još u jednom pogledu. Uskoro posle sastavljanja »Knjige sgrašnog suda« on je, po rečima hronike, — »naredio arhiepiskopima, episkopima, opatima, grofovima, baronima, šerifima sa njihovim riterima da se 1. avgusta sakupe kod njega u Solsberiju. A kada su se svi sakupili, on je primorao ritere da mu se zakunu na vernost protiv svih ljudi. Tako je Viljem uspostavio direktnu feudalnu vezu s vazalima, primoravajući ih da se zakunu neposredno kralju. Sve vojne snage ritera našle su se u Engleskoj u njegovoj službi.

U organizaciji lokalne uprave kralj je težio da se osloni na pretfeudalne ustanove Anglo-Sasa. On je iskoristio stare skupštine satnija i grofovija za svoje fiskalne ciljeve, za razrezivanje poreza, za sud, za vladine istrage, naročito za sastavljanje »Knjige strašnog suda«. On je naporedo s feudalnim sistemom vojne službe zadržao i staru vojsku slobodnog seljaštva.

Tako je kralj dobio u ruke snažan i poslušan administrativni sistem, velika vojna i finansiska sredstva. Ne samo da je zadržao sve poreze uvedene u anglo-saskoj epohi nego ih je još i povećao.

Viljem je uvećao svoje posede stvaranjem novih lovačkih zabrana. U oblastima koje su bile određene isključivo za kraljevski lov rušena su čitava sela a njihovi stanovnici proterivani. Ko god bi se usudio da bez dozvole lovi u kraljevskoj šumi vadile su mu se oči. Od svih Viljemovih mera izgleda da su »Šumski zakoni« bili najnepopularniji. Dva Viljemova sina i njegov unuk bili su ubijeni u »Novoj šumi«, omiljenom njegovom lovištu, nedaleko od Vinčestera.

Odnosi sa crkvom[uredi]

Crkva je bila jedan od najvažnijih Viljemovih oslonaca. On je smenio gotovo sve više sveštenstvo u Engleskoj i postavio na njihovo mesto svoje ljude. Njemu odani episkopi i opati zasedali su u kraljevskom savetu. Svestan političke važnosti saveza sa crkvom, kralj nije tvrdičio u poklonima. Viljem je dao crkvi niz privilegija, posebno, odvojio je crkvene sudove od svetovnih. Otada su sve stvari koje se tiču crkve imale da se raspravljaju ne pred sudovima satnija, već pred specijalnim crkvenim sudovima na osnovu »kanona i episkopskih zakona«. Viljem je štitio prava i imovinu crkve od prisezanja svetovnih feudalaca. Ali, jačajući uticaj crkve kao svog političkog oruđa, on nije imao nikakvu želju da u Engleskoj ojača vlast pape. U to je vreme zauzimao papski presto čuveni Grgur VII (1073—1085 g,). Hronika ističe kako Viljem nije dozvoljavao da se papa priznaje drukčije sem po kraljevskoj naredbi i kako su svi papski propisi u Engleskoj mogli stupiti na snagu tek kad ih kralj odobri. Isto je tako za odluke episkopskih sabora u Engleskoj bilo potrebno kraljevo odobrenje. Nijedan kraljev vazal ili savetnik nije mogao biti isključen iz crkve ili pozvan pred crkveni sud sem po odobrenju kralja. Viljem je postavljao episkope i davao im investituru predajući im žezlo i prsten. Grgur VII, ogorčeno se boreći za investituru s carem, nije se usuđivao da od kralja Engleske stvori sebi novog opasnog neprijatelja i nije pružao otpor njegovoj crkvenoj politici.

Neograničena moć kralja pritiskivala je mnoge od najmoćnijih »barona« (tako su počeli nazivati krupne feudalce), i oni su maštali o tome da se u Engleskoj uspostavi poredak kakav je u to vreme vladao u Francuskoj. Oni su se više puta dizali protiv kralja za vreme Viljema i njegovih naslednika.

Kraljevska vlast i gradovi[uredi]

Sitni i srednji feudalci — riteri, bez obzira na svoje anglo-sasko ili normandisko poreklo — podržavali su Viljema i njegove naslednike u njihovoj borbi s krupnim baronima. Dobročinstvima obasuta i pokorna crkva i gradski trgovci za koje je normandisko osvajanje značilo dobit pružali su kralju stalnu podršku. Viljemovo obuzdavanje feudalne samovolje, žestoko gonjenje razbojništava i ubistava u kojima se vrlo često izražavao protest ugnjetenih klasa stvorili su u Engleskoj bezbednost trgovačkih puteva. Po rečima jedne hronike, Viljem je u Engleskoj zaveo takav poredak, da je svako mogao bez opasnosti proći kroz celu kraljevinu s punom vrećom zlata pod pazuhom. No, osvajanje je za engleske trgovce bilo korisno i u drugom pogledu: ono je politički ujedinilo Englesku s Normandijom i Menom, Viljemovim posedima u Francuskoj. Engleska je i pre osvajanja održavala trgovačke veze s Normandijom i Flandrijom. Sada su te veze znatno ojačale. S Viljemom se nisu pojavili u Engleskoj samo ratni avanturisti već i trgovci iz tih zemalja. Viljem se oženio s flandriskom groficom i stavio trgovinu s Flandrijom pod svoju naročitu zaštitu. Te su veze bile korisne za engleske trgovce, osobito londonske. London je bio glavni posrednik u trgovini između Engleske i zemalja na kontinentu.

»Knjiga strašnog suda« nabraja u Engleskoj do 80 gradova. U gradovima je živelo oko 5% stanovnika čitave Engleske. Ali, veći deo gradova u Engleskoj imao je u to doba (i dugo zatim) poluagrarni karakter. U njima je većina stanovništva živela od seoskih zanimanja — zemljoradnje i stočarstva. Gradovi su imali prostrana polja i pašnjake. Od sela su se uglavnom razlikovali utvrđenjima. U sledećem (XII) veku u Engleskoj zapažamo nagli porast gradova i trgovine. Građani postaju važan kraljev oslonac u njegovoj borbi protiv barona.

Kraljevska vlast i slobodno seljaštvo[uredi]

Na kraljevoj strani bio je i gornji sloj slobodnog seljaštva koje u Engleskoj nije nestalo ni posle normandiskog osvajanja, ma da se njegov broj smanjio a pravni položaj pogoršao. »Slobodne« seljake u Engleskoj sretamo svuda: bilo je malo feudalnih poseda na kojima se uz masu kmetova nije sačuvalo i nešto slobodnih seljaka. Oni su bili naročito mnogobrojni na severoistoku, u oblastima starog danskog stanovništva. »Slobodan« seljak ipak nije bio ni izdaleka potpuno slobodan. On nije bio sopstvenik svoje zemlje — vrhovna prava na njegovu zemlju pripadala su gospodaru feudalnog poseda (»lordu manora«), a seljak je bio obavezan da lordu plaća feudalnu rentu. On je bio potčinjen jurisdikciji lorda, ali je smatran lično slobodnim i mogao je napustiti feudalni posed. Feudalci su težili da slobodne seljake pretvore u kmetove. Gornji sloj slobodnog seljaštva video je u kralju svog zaštitnika od feudalaca. Stoga je on stao na stranu kralja u njegovoj borbi protiv nepokornih barona.

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Vilijam I Normandijski
 
 
 
 
 
 
 
8. Ričard I Normandijski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Sprota
 
 
 
 
 
 
 
4. Ričard II Normandijski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Gunnora, Duchess of Normandy
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Robert I Normandijski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Judicael Berengar
 
 
 
 
 
 
 
10. Konan I, vojvoda od Bretanje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Judith of Brittany
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Žofroa I Anžujski
 
 
 
 
 
 
 
11. Ermangarda-Geberga Anžujska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Adele of Meaux
 
 
 
 
 
 
 
1. Vilijam I Osvajač
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Herleva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Literatura[uredi]

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Prethodnik:
Harold II Engleski
Engleski kraljevi
(10661087)

Naslednik:
Vilijam II