Više obrazovanje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Univerzitet al Karauin je osnovala Fatima el-Fihri u Fezu u Maroku je globalno najstariji postojeći, neprekidno aktivni univerzitet i prva institucija na svetu koja je dodeljivala diplome višeg obrazovanja prema podacima Uneska i Ginisove knjiga rekorda.[1][2]
Univerzitet u Bolonji, lociran u Bolonji u Italiji, je najstarija institucija višeg obrazovanja u Zapadnom svetu.[3][4][5]
Univerzitet Pensilvanije je prva institucija u Sjedinjenim Američkim Državama koja je koristila termin „univerzitet” u svom imenu.
Univerzitet u Kembridžu je institucija visokog obrazovanja u Kembridžu, Ujedinjeno Kraljevstvo.
Univerzitet Makgil je institucija visokog obrazovanja u Montrealu u Kvebeku, Kanada i jedna od dva kanadska člana Asocijacije američkih univerziteta.
Dževersonijska arhitektura Univerziteta Cinhua, jedne od institucija visokog obrazovanja u Pekingu, Kina.
Univerzitet u Tokiju je institucija visokog obrazovanja u Tokiju, Japan.
Univerzitet u Sao Paulu je institucija visokog obrazovanja u Sao Paulu, Brazil.
Studenti jednog američkog univerziteta sa njihovim profesorom, krajnje desno, 2009. godine

Više obrazovanje (koje se naziva postsrednjim obrazovanjem, trećim nivoom ili tercijarnim obrazovanjem) je opcioni finalni stadijum formalnog obrazovanja kome se pristupa nakon završetka srednjeg obrazovanja. Najčešće se ostvaruje na univerzitetima, akademijama, koledžima, semeništima, konzervatorijumima, i tehnološkim institutima, mada je više obrazovanje isto tako dostupno putem pojedinih institucija na nivou specijalizovanih koledža, uključujući strukovne škole, trgovinske škole, i druge profesionalne koledže koji dodeljuju akademske titule ili profesionalne sertifikacije. Visoko obrazovanje bez sticanja akademske titule se ponekad naziva dalje obrazovanje ili kontinuirano obrazovanje za razliku od višeg obrazovanja. Pravo na pristup višem obrazovanju spominje se u brojnim međunarodnim instrumentima ljudskih prava. Međunarodni sporazum o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima Ujedinjenih nacija iz 1966. godine deklariše, u članu 13, da „više obrazovanje treba da bude jednako dostupno svima, na osnovu kapaciteta, putem svih prikladnih sredstava, a posebno putem progresivnog uvođenja besplatnog obrazovanja”. U Evropi, član 2 Prvog protokola Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji je adaptiran 1950. godine, obavezuje sve potpisnike da garantuju pravo na obrazovanje.

Obrazovanje je proces promene ličnosti u željenom pravcu ličnosti, usvajanju različitih sadržaja u zavisnosti od uzrasta i potrebe jedinke. Obrazovanje ima dve osnovne funkcije: obrazovnu i vaspitnu. Najznačajnija obrazovna institucija je škola. Većina stanovništva nije imala nikakvog obrazovanja do prve polovine 19. veka. U modernom društvu ljudi trebaju da savladaju osnovne veštine kao što su: čitanje, pisanje i računanje da steknu osnovno znanje o svom društvenom, fizičkom i ekonomskom okruženju. U vremenima kada je malo učenika napredovalo dalje od osnovnog obrazovanja ili baznog obrazovanja, termin „više obrazovanje” se često koristio za označavanje srednjeg obrazovanja, što može da dovede do izvesne zabune.[6] Odatle vodi poreklo termin visoka škola za razne škole za decu između uzrasta 14 i 18 godina (Sjedinjene Države), ili 11 i 18 godina (UK i Australija).[7]

Više obrazovanje obuhvata nastavni, istraživački i primenjeni rad (npr. u medicinskim i stomatološkim školama), i aktivnosti socijalnih usluga univerziteta.[8] Unutar područja podučavanja, više obrazovanje obuhvata dodiplomski nivo, i izvan toga postdiplomsko obrazovanje (ili posdiplomski nivo). Kasniji nivo obrazovanja se obično naziva postdiplomskim studijama. Pored veština koje su specifične za određeni stepen, potencijalni poslodavci u bilo kojoj profesiji traže dokaze o sposobnostima kritičkog i analitičkog razmišljanja, veštini rada u timu, informacijskoj pismenosti, etičkom rasuđivanju, sposobnosti donošenja odluka, tečnom govoru i pisanju, sposobnostima rešavanja problema, i širokom poznavanju liberalnih umetnosti i nauka.[9]

Od Drugog svetskog rata, razvijene i mnoge zemlje u razvoju povećale su učešće starosne grupe koja uglavnom pohađa više obrazovanje od elitne stope sa oko 15 procenata, do mase od 16 do 50%.[10][11][12] U mnogim razvijenim zemljama, učešće u višem obrazovanju je nastavilo da se povećava ka univerzalnom ili, kako je to Trou kasnije nazvao, otvorenom pristupu, gde više od polovine relevantne starosne grupe učestvuje u višem obrazovanju.[13] Više obrazovanje je važno za nacionalne ekonomije, kao industrija sama po sebi, i kao izvor obučenog i obrazovanog osoblja za ostatak ekonomije. Visokoobrazovani radnici dobiju prepoznatljivo veće nadnice i znatno je manje verovatno da će postati nezaposleni, nego manje obrazovani radnici.[14][15] Međutim, prihvatanje tolikog broja učenika sa samo prosečnom sposobnošću za više obrazovanje neizbežno zahteva smanjenje akademskih standarda, što olakšava inflacija ocena.[16][17] Takođe, ponuda diplomanata u mnogim oblastima studija prevazilazi potražnju za njihovim veštinama, što pogoršava stopu nezaposlenosti, podzaposlenost, kredencijalizam i obrazovnu inflaciju.[18][19]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istorija visokog obrazovanja u Sjedinjenim Državama

Američki sistem višeg obrazovanja je bio pod snažnim uticajem Humboltovog modela višeg obrazovanja. Vilhelm fon Humboltov obrazovni model ide dalje od stručne obuke. U pismu pruskom kralju, on je napisao:

Nepobitno postoje određene vrste znanja koje moraju biti opšte prirode i, što je još važnije, određena kultivacija uma i karaktera koje niko ne može sebi da dozvoli da izostavi. Ljudi očigledno ne mogu biti dobre zanatlije, trgovci, vojnici ili biznismeni, ukoliko, bez obzira na njihovo zanimanje, nisu dobri, časni i - shodno svojim okolnostima - dobro informisane osobe i građani. Ako se ova osnova polaže kroz školovanje, stručne veštine se lako stiču kasnije, a osoba je uvek slobodna da se kreće od jednog zanimanja do drugog, kao što se često dešava u životu.[20]

Filozof Julijan Nida-Rimelin je kritikovao neusklađenost između Humboldtovih ideala i savremene evropske obrazovne politike, koja usko shvata obrazovanje kao pripremu za tržište rada, i tvrdio je da je neophodno da napravi izbor između Makinzija i Humbolta.[21]

Funkcionalna teorija obrazovanja[uredi | uredi izvor]

Funkcionalna teorija obrazovanja je najvažnija teorija.Emil Dirkem smatra da je funkcionalna teorija obrazovanja prestavlja most između pojedinca i društva. Škola je glavno sredstvo za izjednačavanje.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Oldest University
  2. ^ Verger, Jacques: "Patterns", in: Ridder-Symoens, Hilde de (ed.): A History of the University in Europe. Vol. I: Universities in the Middle Ages. . Cambridge University Press. 2003. pp. 35–76. ISBN 978-0-521-54113-8.  (35)
  3. ^ Top Universities World University Rankings Retrieved 2010-1-6
  4. ^ Our History - Università di Bologna
  5. ^ Gaston, Paul L. (2010). The Challenge of Bologna]. str. 18. ISBN 978-1-57922-366-3. 
  6. ^ For example, Higher Education: General and Technical, a 1933 National Union of Teachers pamphlet by Lord Eustace Percy, which is actually about secondary education and uses the two terms interchangeably.
  7. ^ HIGH SCHOOL | meaning in the Cambridge English Dictionary
  8. ^ Pucciarelli F., Kaplan Andreas M. (2016) Competition and Strategy in Higher Education: Managing Complexity and Uncertainty, Business Horizons, Volume 59
  9. ^ „Employers Judge Recent Graduates Ill-Prepared for Today’s Workplace, Endorse Broad and Project-Based Learning as Best Preparation for Career Opportunity and Long-Term Success” (Saopštenje). Washington, DC: Association of American Colleges and Universities. 20. 1. 2015. Arhivirano iz originala 12. 04. 2017. g. Pristupljeno 11. 4. 2017. 
  10. ^ Trow, Martin (1973) Problems in the transition from elite to mass higher education. Carnegie Commission on Higher Education, Berkeley, http://www.eric.ed.gov/ERICWebPortal/search/detailmini.jsp?_nfpb=true&_&ERICExtSearch_SearchValue_0=ED091983&ERICExtSearch_SearchType_0=no&accno=ED091983, accessed 1 August 2013
  11. ^ Brennan, John (2004) The social role of the contemporary university: contradictions, boundaries and change, in Center for Higher Education Research and Information (ed.)
  12. ^ Ten years on: changing education in a changing world. . Buckingham: The Open University Press. , https://www.open.ac.uk/cheri/documents/ten-years-on.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. maj 2017), accessed 9 February 2014
  13. ^ Trow, Martin (2007) [2005] Reflections on the transition from elite to mass to universal access: forms and phases of higher education in modern societies since WWII, Springer International Handbooks of Education volume 18, 2007, 243-280
  14. ^ „Risk-Based Student Loans”. 5. 9. 2011. SSRN 1941070 Slobodan pristup. 
  15. ^ OECD, Education at a Glance (2011)
  16. ^ Cote, James; Allahar, Anton (2007), Ivory Tower Blues: A University System in Crisis, University of Toronto Press, str. 256, ISBN 978-0802091819 
  17. ^ Arum, Richard; Roska, Josipa (2011), Academically Adrift: Limited Learning on College Campuses, University of Chicago Press, str. 272, ISBN 978-0226028569 
  18. ^ Barshay, Jill (4. 8. 2014). „Reflections on the underemployment of college graduates”. Hechniger Report. Teachers College at Columbia University. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  19. ^ Coates, Ken; Morrison, Bill (2016), Dream Factories: Why Universities Won't Solve the Youth Jobs Crisis, Toronto: Dundurn Press, str. 232, ISBN 978-1459733770 
  20. ^ Günther, Karl-Heinz (1988). „Profiles of educators: Wilhelm von Humboldt (1767–1835)”. Prospects. 18: 127—136. doi:10.1007/BF02192965. 
  21. ^ Nida-Rümelin, Julian (29. 10. 2009). „Bologna-Prozess: Die Chance zum Kompromiss ist da”. Die Zeit (na jeziku: German). Pristupljeno 29. 11. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veve[uredi | uredi izvor]

Više obrazovanje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Више_образовање&oldid=27675505”