Baron Gijom Dipitren (fr.Baron Guillaume Dupuytren, Pierre-Buffière 5. oktobar1777 — Pariz, 8. februar1835) bio je francuski anatom, patoanatom i vojni hirurg, šef bolnice Otel Dju u Parizu,[1] Iako je stekao slavu lečenjem Napoleona Bonaparte, smatra se vodećom figurom hirurgije 19 veka, posle Ambroaza Perea. Dominantan i nemilosrdan prema onima koji su mu bili prepreka u karijeri, u žestoko konkurentnom sistemu toko 20 godina karijere lekara, izborio se za svoj položaja u medicini od prosektora anatomije do glavnog hirurga u Otelu Dju.
Bio je bez premca kao učitelj i poštovan kao vrsni hirurg koji je uveo anatomo-kliničku metodu u hirurgiju. Danas je najpoznatiji po otkriću kontrakture dlana,[2] semiološkog znaka koji je opisao 1831. godine i jednoj vrsti preloma skočnog zgloba.[3][4][5] Umro je u 57 godini života zato što je, zbog svoje loše naravi, odbio da bude operisan.[1]
Rođen je 1777. godine u selu Pierre-Buffière, blizu Limoža u centralnoj Francuskoj, u kome je njegov otac bio siromašni advokat. Bio je izuzetno inteligentno dete i sigurno je bio veoma atraktivan, jer su ga dva puta nasilno odvodili. Prvi put u dobi od četiri godine otela ga je bogata dama iz Tuluza, ali ga je i vratila porodici. Kasnije je privukao pažnju konjičkog oficira u gradu, koji ga je sa 12 godina oteo i odveo u Pariz i platio mu školovanje.[6]
Posle školovanja u Parizu, Dipitren je želeo da postane pripadnik vojske, ali je 1793. godine, na insistiranje svog oca, upisao medicinsko-hiruršku školu u bolnici Sveti Aleksis u Limožu. Međutim, ubrzo je odlučio da svoje obrazovanje nastavi u Parizu. Kao student u naredne dve godine trpeo je glad i živeo u nemaštini. Te dana Dipiter ovako opisuje...
Živeo sam u potkrovlju i mast iz leševa za seciranje koristio sam umesto ulja za lampu uz koju sam učio.
Tokom prisustva na časovima u nekoliko škola: Charité, Salpêtrière, École de Santé, Collège de Magnac-Laval, vrlo brzo je privukao pažnju medicinske zajednice u Parizu. Diplomirao je, 1797. godine.
Sa 18 godina, 1794. godine, dobio je mesto predavača u „Školi zdravlja” u Parizu, gde je držao predavanja iz anatomije. Njegova predavanja su bila dobro posećena. Bio je zadužen i za sve obdukcije u medicinskoj školi, što je značajno uticalo na njegovo buduće interesovanje i sticanje bogatog znanja iz anatomije i patologije, na šta ukazuje podatak da je ubrzo potom napisao monografiju o patološkoj anatomiji na osnovu svojih obdukcijskih nalaza.
Sa 24 godine, 1801. godine imenovan je za šefa anatomije i tada je prvi put došao u sukob sa svojim kolegama asistentima (Antoine-Laurent-Jessé Bayle (1799-1858) i René-Théophile-Hyacinthe Laënnec (1781-1826)).
Kao predavač anatomije Dipitren je uveo makroskopsku patologiju u hirurgiju, jer su se do tada hirurzi karakterisali velikim optimizmom i drskošću a ne velikim znanjem o uzrocima bolesti i drugim anatomskim problemima.
Doktorat na Univerzitetu u Parizu steko je sa zakašnjenjem, pošto je 1803. godine Revolucionarna vlada zabranila rad medicinskog fakultete. Nakon sticanja potrebnih kvalifikacija, predavao je anatomiju i sa 25 godina (1808), imenovan je za drugog hirurga u elitnoj bolnici Pariza Otelu Dju, i odmah započeo žestoku borbu sa svojim pretpostavljenim Jean Pelletan-om (1747-1829).
Konačno, doktorirao je 1812. nakon odbrane teze o litotomiji. Tokom 1815. godine, Dipitren je, zamenio svog šefa i postao glavni hirurg Otela Dju. Pod njegovim vođstvom, koje je trajalo devet godina, bolnica Otel Dju je stekla vodeću poziciju među tadašnjim evropskim bolnicama.
Lični lekar dva vladara Francuske
Gijom Dipitren je bio je lični lekar i hirurg dva cara:
Luja XVIII, koji mu je u znak zahvalnosti 1816. dodelio titulu barona i orden Order of Saint Michael,[7] i lični
Kada je postao šef hirurgije u bolnici Otel Dju (na slici), Dipitren je tada rekao: Čestitajte mi. Ovo je mesto na kome ću raditi dvadeset godina, a niko nema moć da mi ga oduzme. Ja sam glavni hirurg u Otelu Dju.[8]
Karakterne osobine Dipitrena: Dipitrenov kofer sa hirurškim instrumentima Gijom Dipitren je bio nemilosrdna, opsesivno-kompulzivna ličnost, apsolutni perfekcionista u svemu što je radio. Imao je ogromnu energiju, nagon i intelektualne sposobnosti povezane sa nemilosrdnom ambicijom i ciničnim zanemarivanjem senzibiliteta svojih učenika i kolega. Ali on je takođe bio spektakularni predavač, njegovo ogromno znanje rezultovalo je njegovom velikom sposobnošću da pamti slučajeve iz kliničkih studije i medicinske detalje bilo koje vrste. imajući ovo u vidu sa sa razlogom je među svojim savremenica bio poznat kao Le Brigand d’Hôtel-Dieu po rečima Jacques Lisfranc de St. Martin-a (1790—1847), francuskog hirurg i ginekologa), „prvi među hirurzima, a poslednji među ljudima” (po rečima Fransoa Persija (1754—1825) hirurga, glavnog sanitetskog inspektora francuske vojske, akademika, profesor na Medicinskom fakultetu u Parizu i osnivač „Vojne bolnice za obuku“ Klamar, u blizini Pariza koja nosi njegovo ime) i „Napoleon u hirurgiji” Međutim, kada je neprijatelj došao do vrata Pariza, Dipitren je bio na liniji fronta sa svojim učenicima da pomogne ranjenicima.
Od 21. marta 1810. godine bio je u braku sa Geneviève Lambert de Saint-Olive iz Pariza, sa kojom je imao ćerku, i od koje se razveo 1826. godine
Poslednje godine života
Umro je 8. februara 1835. godine nakon što je odbio lečenje izliva u grudni koš izazvanog pleuritisom, rečima :
Je préfère mourir par la main de Dieu que par celle des hommes (Radije bih umro od ruke Boga nego od ruke čoveka).[9]
Obdukcijom su potvrđene očekivane lezije: obostrani tuberkulozni pleuritis koji je bio neizlečiv u to vreme, posledica moždanog udara i bubrežni kamenci.[10]
Donator
Od svog velikog bogatstva Gijom je ostavio je 200.000 franaka medicinskom fakultetu za osnivanje katedre patološka anatomija. Kako je država već ustanovila ovu ustanovu, novac je upotrebljen za osnivanje patološko-anatomskog muzeja pod nazivom - Dipitrenov muzej, koji još uvek postoji - i to na klasičnom akademskom terenu u Medicinskoj školi pored Sorbone.[9]
Dipitren je pre svega bio kliničar i predavač, a ne inovator ili terapeutski operater poput drugih kolega. Iako su njegova dela bila iznenađujuće jednostavnog kvaliteta kada se ocenjuje prema njegovim sposobnostima, objavio je broje članke o širokom spektru bolesti iz oblasti hirurgije. Veliki deo njegovih inovacija opisaće nešto kasnije njegovi učenici.[11]
Kao profesor hirurgije na Medicinskom fakultetu u Parizu, Gijom Dipitren je bio priznat kao izvanredan učitelj svoje generacije. Uprkos svim svojim dostignućima i priznanjima koja su mu dodeljivana, on je ostao strog, arogantan, hladan i proračunljiv. Imao je ogromnu praksu koja ga je učinila jednim od najbogatijih medicinskih radnika u Francuskoj. Izvanredan dijagnostičar i učitelj, Dipitren je davao izjave koje, nikada nisu dovedene u pitanje, jer su uvek bile tačne. Uveče se osoblje i stotinak učenika izbliza i iz daleka okupljalo u amfiteatru kako bi slušali Diptrenova predavanja koja su se zasnivala na hirurškim iskustvima današnjice. Tako je Dipitren na elokventan način imao priliku da neprestano razvije svoje znanje, kliničku logiku ali i zavist među kolegama.
Dipitern kao inovator (litotom)
Dipitren nikada nije operisao ako se operacija mogla izbeći, ali je bio prvi lekar koja je uspešno uklonio donju vilicu. Nije samo otkrio i opisao Dipitrenovu kontrakturu, po kojoj je danas najpoznatiji, već je osmislio operaciju za njeno izlečenje, kao i operaciju za korekciju krivog vrata presekom sternomastoidnog mišića. Dipitren je 1831. godine - otprilike četiri godine pre smrti - operisao kontrakturu koja nosi njegovo ime. Nakon što je nekoliko godina čekao čoveka koji je bolovao od klasične fibroze, on je izvršio disekciju zahvaćene ruke, jednog trgovca vinom - koji je tako ušao u istoriju ove bolesti.
Razvio je enterotom i druge instrument ili njihove modifikacie koje su potom koristili mnogi hirurzi, pa je tako eponim za Dipitrenov enterotom, često zamenjen nazivom Mikulićev enterotom.
Dipitren prikazuje francuskom kralju Luju H operaciju katarakteDipitrenova statua u Otelu Dju
Međutim iako je bio veličanstveni učitelj, blistavi tehničar za negu rana i elokventan predavač, posedovao je loše crte ličnosti — nadmen od ponosa i oholosti, dominantan i nemilosrdan prema onima koji su mu bili prepreka u karijeri. Zbog takvog ponašanja stekao je lošu reputaciju i mnoge epitete:[12]
Kada je preminuo u 57. godini života, zbog njegovih karakternih osobina niko ga nije oplakivao.[12] Iako nije bio ničiji prijatelj u Parizu, sigurno se zna da su ga voleli i poštovali u zemljama poput Engleske i Italije.
Ubrzo nakon Dipitrenove smrti, čelnik engleska hirurgije toga doba Sir Astley Cooper (1768-1841), napisao je pismo koje se završavalo ovako:
Hirurgija nikada neće prestati da Vas svrstava među one koji su bili slavni u ovoj profesiji.[9]
Ostaće zapamćen i po jednoj svojoj izreci: rien n'est pas tante redouter un homme que la mediocrité — „od čoveka se ne treba toliko plašiti koliko od mediokriteta“.[9]
Propositions sur quelques points d’anatomie, de physiologie et d’anatomie pathologique. Doctoral thesis, Paris, 1803.
Sur la lithotomie. Concours thesis for the chair of operative surgery. 1812.
[Anévrisme à l’artère poplitée par la compression.] Bulletin de la Faculté de médecine, Paris, 1818; 6: 242. A short report from the faculty meeting on November 19, 1818. Dupuytren was the first to successfully treat anurysm by compression.
Account of the tying of the subclavian artery. Edinburgh Medical and Surgical Journal, 1819; 15: 476. Dupuytren successfully ligated the subclavian artery on March 7, 1819.
„Observation sur une résection de la mâchoire inférieure”. Journal universel des sciences médicales, Paris,. 19: 77—98. 1820.. Dupuytren was the first to successfully excise the lower jaw, in 1812.
„Observation sur un cas de ligature de l’artère iliaque externe.”. Répertoire général d’anatomie et de physiologie pathologiques, Paris,. 2: 230—250. 1826..
Mémoire sur un déplacement originel ou congénital de la tête des fémurs. Répertoire général d’anatomie et de physiologie pathologiques. Paris. 2: 82—93. 1826.Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). First clear pathological description of congenital dislocation of the hip-joint. Dupuytren distinguished this syndrome caused by failure of foetal development of the acetabulum from deformities due to tuberculosis and pyoarthrotic disease of the hip joint. Mémoire sur une méthode nouvelle pour traiter les anus accidentels.
Mémoires de l’Académie royale de médecine, Paris, 1828, Sect. Méd., 1: 259-316. Traité théorique et pratique des blessures par armes de guerre. 2 volumes. Paris, J. B. Baillière, 1834.
Mémoire sur une manière nouvelle de pratiquer l’opération de la pierre ...Terminé et publié par J. L. Sanson et par L. J. Begin. Paris, Baillière, 1836. Posthumously published by Louis Joseph Sanson (1790-1842), whose method of rectovesical lithotomy is considered here along with the controversial method of lithotrity. Dupuytren tried both but dropped them in favour of continuing the method of bilateral lithotomy, which he invented in 1812, and which was adopted as the normal procedure, with later modifications.
Leçons orales de clinique chirurgicale faites à l'Hôtel-Dieu de Paris; rec. et publ. par une société de médecins. 4 volumes, Paris, Germer-Baillière, 1832, 1834. 2nd edition under the same title, 3 volumes, Paris, Germer-Baillière, 1839. 2 Belgian reprints, Brussels, 1834. German translation by Em. Bech and Rud. Leonhardi, Leipzig, 1832.1835, and by G. Weyland, Paris, 1832, 1834. English by A. Sidney Doane, New York, 1833 and Boston, 1833. Italian, Venice, 1834, 1835; Danish by J. Rørbye, Copenhagen, 1835. Pp. 455-461: Dupuytren was the first to treat wry neck by subcutaneous section of the sternomastoid muscle. This he did on January 16, 1822. The operation was first reported in C. Averill: Short treatise on operative surgery. London, 1823, 61-64. Dupuytren’s classification of burns is on page 424.
Lettre et leçons sur la siège, la nature et le traitement du choléra-morbus; rec. et publié par A. Paillard et Marx. 1832.
Clinical Lectures on Surgery. Lectures delivered at the Hôtel-Dieu, Paris, during the session of 1833. Revised (before translation) by the Baron himself in the fasciculi of his ” Leçons orales de clinique chirurgicale,” published periodically by G. Bailliere, Paris. Lancet, London, 1833, II, 222-225.
Deuxième édition entièrement refondue par Brierre de Boismont et Marx. 6 volumes, Paris, 1839; German translation by H. E. Flies, Quedlinburg, 1840-1846.
Traite théorique et pratique des blessures par armes de guerre. Rédigé ... et publié sous la direction par A. Paillard et Marx. Paris, 1834; German translation by M. Kalisch, Berlin, 1836.
^Na vrhuncu svojih moći Diitren je za godinu dana obradio 10.000 pacijenata i postao vrlo bogat lekar.
^Iako je bio poznat po štedljivosti, kada je Čarls H svrgnut sa trona trebao mu je novac, Dipitren mu je ponudio milion franaka, navodeći da ima još milion za svoju ćerku i treći za starost. Kralj je, međutim, odbio ponudu.
^Tačno je da je bio neljubazan prema kolegama i studentima, ali je bio prijateljski raspoložen i pažljiv prema svojim pacijentima, posebno prema deci i siromašnima. Obično citirana karakteristika „prvi od hirurga i poslednji među ljudima“ najverovatnije potiče od jednog od njegovih kolega, a ne od pacijenta.
^G. Dupuytren (1819). „Mémoire sur la fracture de l’extremité inferieure du peroné, les luxations et les accidents qui en sont la suite.”. Ann med.-chir Hôp Paris. 1: 2—212.
^F .Platter: Observationum in hominis affectibus. Basileae, L. König, 1614. Platter first described flexion contracture deformity of the fingers (Dupuytren’s contracture) in Liber I, page 140. This work also contains the first known report of death from hypertrophy of the thymus in an infant (page 172)
^Édouard Mennechet, Le Plutarque français : vies des hommes et femmes illustres de la France, avec leurs portraits en pied, t. 8e, Paris, Crapelet, 1841, 28 p. (lire en ligne [archive]), p. 1-3.
^Jean Louis (1831). „Hippolyte Peisse”. Sketches of the Character and Writings of Eminent Living Surgeons and Physicians of Paris: 1—22. [English translation; Elisha Bartlett]
^Clinical Lectures on Surgery. Lectures delivered at the Hôtel-Dieu, Paris, during the session of 1833. Revised (before translation) by the Baron himself in the fasciculi of his ” Leçons orales de clinique chirurgicale,” published periodically by G. Bailliere, Paris. Lancet, London, 1833, II, 222-225.
^ abG. Androutsos, M. Karamanou, A. Kostakis, Baron Guillaume Dupuytren (1777-1835): One of the Most Outstanding Surgeons of 19th Century, Hellenic Journal of Surgery 2011; 83: 5
Rutkow I. Surgery. An Illustrated History. Saint Louis, Missouri, USA : Mosby ; 1993. pp. 412-413.
Huguet F. Les professeurs de la faculté de médecine de Paris. Paris: Éditions du CNRS ; 1991. pp. 173-176.
Manuila A et al. Dictionnaire français de médecine et de biologie en quatre volumes. Paris : Masson ; 1972.
Dupuytren G. Leçons orales de clinique chirurgicale faites à l’Hôtel-Dieu de Paris. Recueillies et publiées par une société de médecins. Paris : J.-B. Baillière ; 1832
Dupuytren G. Lithotomie. Paris : Lebègue ; 1811. pp. 54
Dupuytren G. Mémoire et plan d’organisation pour la médecine et la chirurgie. Paris : Didot; 1816.
Dupuytren G. Mémoire sur la fracture de l’extrémité inférieure du péroné, les luxations et les accidents qui en sont la suite. In : Annuaire médico-chirurgical des hôpitaux et hospices de Paris. Paris, 1819.
Dupuytren G. Mémoire sur une nouvelle méthode de traiter les anus accidentels. Mémoires de l’Académie de médecine 1828; 1 : 259.
Dupuytren G. Sur les étranglements des hernies par le collet du sac. Paris ; 1833 10.
Pariset E. Éloge du baron G. Dupuytren, lu à la séance publique annuelle du 9 août 1836. In : Histoire des membres de l’Académie royale de médecine. Paris ;1850
Malgaigne JF. Dupuytren. In : Nouvelle biographie générale. Paris :Firmin Didot frères ; 1856. p. 386.
Delhoume L. Dupuytren. Paris : Baillière et Fils ; 1935.
Du Châtenet E. Les savants célèbres. Limoges : Ardant ; 1890. pp. 72-92.
Busquet P. Les Biographies médicales. Paris : J.-B. Baillière; 1929
Gosset A. Cérémonie du centenaire de la mort de Dupuytren. Paris : Gauthier-Villars ; 1937. p. 1516.
Rochard J. Histoire de la chirurgie française au XIXe siècle. Paris : J.-B. Baillière et Fils ; 1875. pp. 154-162.
Mondor H. Guillaume Dupuytren. In : Anatomistes et chirurgiens. Paris :Fragrange ; 1949. pp. 261-320.
Vayre P. De l’Art à la science en chirurgie. Trois Limousins à Paris au XIXe siècle : Alexis Boyer (1757-1833), Guillaume Dupuytren (1777-1835), Jean Cruveilhier (1791-1874). Paris: Glyphe & Bioterm éditions ; 2004. pp. 47-88.
.jpg)
Tri velikana francuske hirurgije: Dipitren, Dominik Leri i Nikola Rene
Lista i biste predsednika Medicinske akademije u Parizu, među kojima je i Dipitren
Sedam velikana francuske hirurgije
