Гори море

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gori more
Izvorni naslovFuocoammare
Žanrdokumentarni film
RežijaĐanfranko Rozi
ScenarioĐanfranko Rozi
ProducentĐanfranko Rozi
Paolo del Broko
Donatela Palermo
MuzikaStefano Groso
Direktor
fotografije		Đanfranko Rozi
Godina2016.
Trajanje114 minuta
ZemljaItalija
Jezikitalijansi
NagradeZlatni medved
IMDb veza

Gori more (ital. Fuocoammare) je italijanski dokumentarni film iz 2016. režisera Đanfranka Rozija.[1][2] Film je osvojio Zlatnog medveda na 66. Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu[3][4] i nominovan je za Oskara za najbolji dokumentarni igrani film na 89. dodeli Oskara.[5] Takođe je izabran kao italijanski kandidat za nagradu Oskar u kategoriji najbolji film na stranom jeziku, ali nije ušao u uži izbor kandidata.[6][7]

Pregled[uredi | uredi izvor]

Film je snimljen na sicilijanskom ostrvu Lampeduza tokom evropske migrantske krize i prati opasan prelazak migranata preko Mediterana u pozadini običnog života ostrvljana.[8][9] Glavni junaci su dvanaestogodišnji dečak iz lokalne ribarske porodice i lekar koji leči migrante po njihovom dolasku.[9]

U svom govoru na prijemu nagrade Zlatni medved, Rozi je naveo da je njegova namera bila da poveća svest o situaciji sa migrantima, rekavši: „Nije prihvatljivo da ljudi umiru prelazeći more da bi pobegli od tragedija.[8]

Priča[uredi | uredi izvor]

Mladić, Samuele Pučilo, seče račvastu grančicu bora da bi napravio praćku. Sa svojim prijateljem Matijasom Kucinom, tada uživa u rezbarenju očiju i usta na nekim opuncijama i bacanju kamenja praćkom, zamišljajući da je neprijateljska vojska. To se dešava na ostrvu Lampeduza, dok ljudi iz okružne kancelarije italijanske mornarice, koji su putem radija primili molbu za pomoć, aktiviraju potragu na moru sa mornaričkim jedinicama i helikopterima obalske straže. U međuvremenu, život na ostrvu se nastavlja. Domaćica Marija Sinjorelo, dok sprema ručak, sluša lokalnu radio stanicu koju vodi Pipo Fragapane koji emituje muziku i pesme na zahtev i daje vesti o dešavanjima na moru.

Izbeglice i migranti iz Severne Afrike na pretrpanim čamcima se ukrcavaju na brodove obalske straže, a zatim, pretovareni na koplje i patrolne čamce, izvode na obalu. Ovde nalaze Pjetra Bartola, lekara koji vodi ambulantu na Lampeduzi i koji godinama prvi put posećuje svakog migranta koji se iskrca na ostrvo. Potom su prebačeni autobusom do prihvatnog centra za imigrante na Lampeduzi, pretreseni i fotografisani. Samuele razgovara sa Frančeskom Maninom, rođakom ribarom koji mu priča o tome kada je bio mornar na trgovačkim brodovima, živeći uvek na brodu šest, sedam meseci, između neba i mora. Ronilac, Frančesko Paterna, roni u lov na morske ježeve uprkos uzburkanom moru.

Kod kuće, za vreme grmljavine, Samuele uči, a zatim sluša svoju baku Mariju Kostu, koja mu priča o tome kada su, tokom Drugog svetskog rata, noću prolazili vojni brodovi bacajući lake rakete u vazduh i kada je more postalo crveno, činilo se da je „vatra na moru“. Marija Sinjorelo zove radio da posveti veselu sving pesmu Fuokomare svom sinu ribaru, želeći da se loše vreme uskoro završi kako bi on mogao da izađe na čamac na posao. U međuvremenu se emituje pesma, u prihvatnom centru za imigrante grupa izbeglica peva pesmu praćenu pričom o svojim peripetijama.

Dr Bartolo, pokazujući fotografiju čamca sa 860 ljudi, govori o onima koji nisu uspeli. Naročito o onima koji danima plove ispod palube, umorni, gladni, dehidrirani, natopljeni gorivom. Potresen i uznemiren, doktor priča koliko je mogao da izleči, a koliko je, međutim, moralo da pregleda tela pronađena u moru, uključujući mnoge žene i decu, što je otežavalo navikavanje. Dok Samuele odrasta i suočava se sa poteškoćama da postane mornar, tragedija migranata i posvećenost spasilaca se nastavlja na moru.

Prijem[uredi | uredi izvor]

Film ima ocenu od 95% na Rotten Tomatoes na osnovu 93 kritike, sa prosečnom ocenom 7,82 od 10. Kritički konsenzus veb-sajta navodi: Vatra na moru nudi bistar, ali empatičan pogled na deo sveta čiji teren mnogima možda nije poznat, ali čija priča ljudi ostaje univerzalna“.[10] Takođe ima ocenu 87 od 100 na portalu Metakritik, na osnovu kritika 20 kritičara, što ukazuje na „univerzalno priznanje“.[11]

Meril Strip se kao predsednica berlinskog žirija izrazila izrazito pozitivno o filmu.[8] Endru Pulver, koji je pisao za Gardijan, opisao je dokumentarac kao da ima „poseban, human filmski stil“ i da je „zbirka sitnih detalja koji se, gotovo osmozom, pretvaraju u šokantno otkrivanje mehanike krize“.[9] On je pohvalno govorio o tome što je reditelj tragediji pristupio indirektno, preko naroda Lampeduze.[9] Film je cenio i italijanski premijer Mateo Renci, koji je izjavio da će sa sobom poneti 27 primeraka DVD-a filma na sednicu Evropskog saveta. Svaki od primeraka je dat šefu države ili vlade Evropske unije.[12]

The Economist je smatrao da film ima „prelepu kinematografiju i užasne slike, ali i čudne izbore i mutne prioritete“ i osporavao je nedostatak veze između izbegličke krize i uticaja koji je imao na živote ostrvljana sa kojima smo razgovarali.[13]

Gardijan je 2019. godine postavio Vatru na moru na 53. mesto u svojoj listi 100 najboljih filmova 21. veka.[14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Jan 11, 2016: Berlinale Competition 2016: Another nine films selected”. Berlinale. Arhivirano iz originala 12. 1. 2016. g. Pristupljeno 11. 1. 2016. 
  2. ^ „Berlin Film Festival Adds Nine Films to Competition Lineup”. Variety. 11. 1. 2016. Pristupljeno 11. 1. 2016. 
  3. ^ „Berlin: 'Fire at Sea' Wins Golden Bear for Best Film”. Variety. 20. 2. 2016. Pristupljeno 20. 2. 2016. 
  4. ^ „Prizes of the International Jury”. Berlinale. Arhivirano iz originala 13. 02. 2018. g. Pristupljeno 20. 2. 2016. 
  5. ^ Samuelson, Kate (24. 1. 2017). „Here Are the 2017 Oscar Nominations”. Time. Pristupljeno 24. 1. 2017. 
  6. ^ Redazione (26. 9. 2016). „Oscars: I migranti di 'Fuocoammare' in corsa per gli Oscar”. La Repubblica. Pristupljeno 26. 9. 2016. 
  7. ^ Anderson, Ariston (26. 9. 2016). „Oscars: Italy Selects 'Fire at Sea' for Foreign-Language Category”. The Hollywood Reporter. Pristupljeno 26. 9. 2016. 
  8. ^ a b v „Berlin film festival: Fire at Sea wins Golden Bear”. BBC News. 20. 2. 2016. Pristupljeno 21. 2. 2016. 
  9. ^ a b v g Andrew Pulver (22. 2. 2016). „Why Fire at Sea sailed away with the Berlin film festival's Golden Bear”. The Guardian. Pristupljeno 23. 2. 2016. 
  10. ^ „Fire at Sea (Fuocoammare)”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 7. 10. 2020. 
  11. ^ „Fire at Sea”. Metacritic. Pristupljeno 10. 11. 2016. 
  12. ^ „Migranti, Renzi: Porto 27 dvd di Fuocoammare al Consiglio europeo”. Corriere della Sera. 7. 3. 2016. Pristupljeno 7. 3. 2016. 
  13. ^ „The odd, award-winning migration movie "Fire at Sea"”. The Economist. 9. 6. 2016. Pristupljeno 10. 6. 2016. 
  14. ^ „The 100 best films of the 21st century”. The Guardian. 13. 9. 2019. Pristupljeno 17. 9. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гори_море&oldid=25393308”