Pređi na sadržaj

Госпа од Шалота

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gospa od Šalota
Ilustracija iz 1853.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Lady of Shalott
AutorAlfred Tenison
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Izdavanje
Datum1832. i 1842.

„Gospa od Šalota” (engl. The Lady of Shalott) je lirska balada engleskog pesnika iz 19. veka Alfreda Tenisona i jedno od njegovih najpoznatijih dela. Inspirisana italijanskim kratkim proznim tekstom Dona di Skalota iz 13. veka, pesma govori o tragičnoj priči o Elejn od Astolata, mladoj plemkinji ostavljenoj u kuli uz reku od Kamelota. Tenison je napisao dve verzije pesme, jednu od 20 strofa objavljenu 1832, drugu od 19 strofa objavljenu 1842. godine.[1] Živopisni srednjovekovni romantizam i zagonetna simbolika „Gospe od Šalota” inspirisali su mnoge slikare, posebno prerafaelite i njihove sledbenike, kao i druge autore i umetnike.

Pozadina

[uredi | uredi izvor]

Kao i druga Tenisonova rana dela, kao što je „Ser Galahad”, pesma rekonstruiše arturovsku temu labavo zasnovanu na srednjovekovnim izvorima. Inspirisana je legendom o Elejn od Astolata, kako se navodi u italijanskoj noveli iz 13. veka pod naslovom Dona di Skalota;[2] ranija verzija je bliža izvornom materijalu od ove druge.[3] Tenison se fokusirao na gospinu „izolaciju u kuli i njenu odluku da uzme učešća u živom svetu, dve teme koje se čak i ne pominju u italijanskoj verziji.”[4] Tenison je takođe napisao pesmu „Lanselot i Elejn”,[5] zasnovanu na verziji priče iz Smrti Arturove Tomasa Malorija, koju je uključio u svoj ciklus Idile kralja.

Priča

[uredi | uredi izvor]

Prve četiri strofe druge verzije pesme iz 1842. opisuju pastoralno okruženje. Gospa od Šalota živi u ostrvskom zamku na reci koja teče u Kamelot, ali lokalni farmeri malo znaju o njoj.

I kad padne mrak, žetelac umoran,
Slažući snoplje na vetrovitom pobrđu,
Slušajući šapuće, „Ovo je vila,
      Gospa od Šalota.”

Strofe od pet do osam opisuju gospin život. Ona pati od misteriozne kletve i mora stalno da plete slike na svom razboju, a da nikada ne pogleda direktno u svet. Umesto toga, ona se gleda u ogledalo, koje odražava prometnu cestu i ljude Kamelota koji prolaze pored njenog ostrva.

Ona ne zna šta znači ta kletva,
I zato tka bez prestanka,
Bez drugih briga na umu,
      Gospa od Šalota.

Odrazi slika su opisani kao „senke sveta”, metafora koja jasno daje do znanja da su loša zamena za direktno gledanje („Dosta mi je senki”).

Gospa od Šalota, slika Vilijama Moa Eglija iz 1858.

Strofe od devet do dvanaest opisuju „hrabrog ser Lanselota” dok jaše pored zamka i gospa ga ugleda.

Sve pod tim plavim nebom bez oblačka
Sijala je koža sedla obloženog draguljima,
Šlem i pero
Goreli su kao jedno,
      Dok je ka Kamelotu jahao.

Preostalih sedam strofa opisuju efekat koji na gospu ostavlja prizor Lanselota; ona prestaje da plete i gleda kroz svoj prozor ka Kamelotu, izazivajući kletvu.

Napolje je izletela tkanina i poletela;
Ogledalo se razbilo na pola;
„Stigla me je kletva,” plakala je
      Gospa od Šalota.

Ona napušta svoju kulu, pronalazi čamac na kome ispisuje svoje ime i pluta niz reku do Kamelota. Umire pre nego što stigne u palatu. Među vitezovima i damama koji je vide je Lanselot, koji je smatra ljupkom.

„Ko je ovo? I šta je tu?”
A u osvetljenoj palati u blizini
Zamro je zvuk kraljevske radosti;
I oni se prekrstiše iz straha,
      Svi vitezovi Kamelota;
Sem Lanselota, udaljiše se
On reče, „Ima lepo lice;
Milostivi Bože, pomiluj je,
      Gospu od Šalota.”

Teme

[uredi | uredi izvor]
Gospa od Šalota, slika Voltera Krejna iz 1862.

Jedan od Tenisonovih biografa smatrao je da je arturovski materijal „upotrebljen kao valjana postavka za proučavanje umetnika i opasnosti lične izolacije”.[6][7]

Feministički kritičari smatraju da se pesma bavi pitanjima ženske seksualnosti i njihovog mesta u viktorijanskom svetu, tvrdeći da se „Gospa od Šalota” usredsređuje na iskušenje seksualnosti i njenu nevinost sačuvanu smrću.[8] Kristina Polson, raspravljajući o feminističkom gledištu, sugerisala je: „Bekstvo gospe od Šalota iz njene kule je čin prkosa, simbol ženskog osnaživanja”. Na osnovu Polsoninog gledišta, bekstvo iz kule omogućava gospi od Šalota da se emocionalno oslobodi i pomiri sa ženskom seksualnošću.[8]

Prikaz smrti je takođe tumačen kao san. Polsonova kaže da san ima konotaciju fizičkog napuštanja i ranjivosti, što može ili sugerisati seksualno ispunjenje ili biti metafora za nevinost. Bajke, kao što su „Uspavana lepotica” ili „Snežana”, tradicionalno su zavisile od ove asocijacije. Dakle, u vezi sa gospom od Šalota, Polsonova kaže: „Jer je u smrti [ona] postala Uspavana lepotica koja se nikada ne može probuditi, simbol savršene ženske pasivnosti.”[8]

Kulturni uticaj

[uredi | uredi izvor]
Gospa od Šalota, slika Džona Atkinsona Grimšoa iz 1875.

Tenisonova rana poezija, sa svojom medijevalizmom i moćnim vizuelnim slikama, imala je veliki uticaj na Prerafaelitsko bratstvo (PRB). Prema naučnici En Zanzuči: „U opštijem smislu, pošteno je reći da se prerafaelitska fascinacija legendom o kralju Arturu može pratiti do Tenisonovog dela”.[4] Godine 1848. Dante Gabrijel Roseti i Vilijam Holman Hant napravili su spisak „Besmrtnika”, umetničkih heroja kojima su se divili, posebno u oblasti književnosti, od kojih su nečiji radovi predstavljali teme za PRB slike, uključujući Džona Kitsa i Tenisona.[9] „Gospa od Šalota” je bila posebno popularna kod Bratstva, koje je delilo Tenisonovo interesovanje za arturovske legende; nekoliko članova Bratstva je napravilo slike na osnovu epizoda iz pesme. Dva aspekta, naročito, „Gospe od Šalota” zaintrigirala su ove umetnike: ideja gospe zarobljene u svojoj kuli i umiruće devojke koja pluta niz reku ka Kamelotu.[8]:173

Gospa od Šalota, slika Vilijama Holmana Hanta nastala između 1888. i 1905.

U izdanju Tenisonovih dela Edvarda Moksona iz 1857. godine, ilustrovanog od strane Hanta i Rosetija, Hant je prikazao trenutak kada se gospa okrene da vidi Lanselota. U pozadini ilustracije, Hant suprotstavlja prozor prema Lanselotu sa slikom Hristovog raspeća. Prema Kristini Polson, raspeće je arhetip samožrtvovanja i dodatno naglašava ideal koji gospa od Šalota ne uspeva da predstavlja.[8] Polsonova takođe razmatra ovu reprezentaciju subjekta u kontekstu promene ženskih uloga 1880-ih i 1890-ih, sugerišući da je služila kao upozorenje na neposrednu smrt ženama koje su istupile iz svojih ograničenih uloga i istraživale svoje želje.[8]:183 Roseti je prikazao Lanselotovo razmišljanje o gospinom „ljupkom licu”. Nijedna ilustracija nije prijala Tenisonu, koji je je kritikovao Hanta zbog prikaza gospe uhvaćene u nitima svoje tapiserije, nešto što nije opisano u pesmi. Hant je objasnio da je želeo da sažme celu pesmu u jednu sliku, a da je zarobljenost u nitima sugerisala njenu „čudnu sudbinu”. Scena je oduševila Hanta, koji se vraćao kompoziciji u određenim trenucima tokom svog života i konačno naslikao verziju velikih razmera neposredno pre svoje smrti. Bilo su mu potrebni pomoćnici, jer je bio suviše slab da sam završi sliku. Ova duboko osmišljena evokacija gospe, upletene u savršene krugove njene istkane stvarnosti, prikladna je ilustracija mitologije umetnosti tkanja. Ovo delo se danas nalazi u kolekciji Muzeja umetnosti Vodsvort Ateneum u Hartfordu, Konektikat.[10]

Gospa od Šalota, slika Džona Vilijama Vaterhausa iz 1888.

Džon Vilijam Vaterhaus je naslikao tri epizode ​​iz pesme. Godine 1888. naslikao je gospu koja u svom čamcu kreće na put ka Kamelotu; ovo delo se danas nalazi u galeriji Tejt. Godine 1894. Vaterhaus je naslikao gospu na vrhuncu pesme kada se okrene da pogleda u Lanselota sa prozora; ova slika se danas nalazi u Umetničkoj galeriji u Lidsu. Polsonova tvrdi da Vaterhausov impresionistički stil slikanja u njegovom prikazu Gospe od Šalota iz 1894. izaziva „osećaj vitalnosti i hitnosti”.[8] Godine 1915. Vaterhaus je naslikao sliku Dosta mi je senki, rekla je gospa od Šalota, gde ona čeznutljivo sedi ispred svog razboja; ovo delo se danas nalazi u Umetničkoj galeriji Ontarija.[11]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „The Lady of Shalott by Lord Alfred Tennyson”. www.online-literature.com. 
  2. ^ „Il Novellino”. Liber Liber. 
  3. ^ Potwin, L.S. (decembar 1902). „The Source of Tennyson's The Lady of Shalott”. Modern Language Notes. Modern Language Notes, Vol. 17, No. 8. 17 (8): 237—239. JSTOR 2917812. doi:10.2307/2917812. 
  4. ^ a b Zanzucchi, Anne. „Alfred Lord Tennyson”. The Camelot Project. University of Rochester. Pristupljeno 10. 1. 2008. 
  5. ^ „Lancelot and Elaine | Robbins Library Digital Projects”. 
  6. ^ Staines, David (1987), „Tennyson, Alford Lord”, Ur.: Lacy, Norris J., The Arthurian Encyclopedia, str. 543, ISBN 978-0-8240-4377-3 
  7. ^ Staines, David (1991), „Tennyson, Alford Lord”, Ur.: Lacy, Norris J., The New Arthurian Encyclopedia, str. 446, ISBN 978-0-8240-4377-3 
  8. ^ a b v g d đ e Poulson, Christine (1996). „Death and the Maiden: The Lady of Shalott and the Pre-Raphaelites”. Ur.: Harding, Ellen. Re-framing the Pre-Raphaelites: Historical and Theoretical Essays. Aldershot: Scolar Press. str. 173—194. ISBN 1-85928-314-4. 
  9. ^ Roe, Dinah (15. 5. 2014). „The Pre-Raphaelites”. Discovering Literature: Romantics & Victorians. British Library. Arhivirano iz originala 11. 12. 2018. g. Pristupljeno 31. 12. 2023. 
  10. ^ „Lady of Shalott”. Wadsworth Atheneum Museum of Art. Arhivirano iz originala 25. 03. 2019. g. Pristupljeno 31. 12. 2023. 
  11. ^ „"'I am half sick of shadows,' said The Lady of Shalott"”. Art Gallery of Ontario (na jeziku: engleski). 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Госпа_од_Шалота&oldid=27493378”