Снежана (бајка)

С Википедије, слободне енциклопедије
Снежана
Schneewittchen од Александра Зика
Бајка
ИмеSchneewittchenСнежана
Подаци
ДржаваНемачка


Снежана (позната и под насловом Снежана и седам патуљака или Сњегуљица и седам патуљака) немачка је бајка, позната у већем делу Европе, и данас једна од најпознатијих бајки у свету. Браћа Грим су је објавила 1812. у првом издању њихове збирке „Дечје и домаће бајке” (Бајке браће Грим).[1] Добила је назив нем. Sneewittchen (у данашњој ортографији Schneewittchen), и била је бројно означена као Прича 53. Грим су завршили коначну верзију приче 1854.[2][3]

Бајка садржи елементе као што су магично огледалце, отровна јабука, стаклени сандук и ликове зле краљице и седам патуљака, који су први пут именовани појединачним именима у Бродвејовој представи „Снежана и седам патуљака“ (1912), а потом су добили различита имена и у Волт Дизнијевом филму из 1937. „Снежана и седам патуљака“. Причу Браће Грим, која се уобичајено помиње као „Снежана“, не треба мешати са причом „Снежана и трнова ружица“ (на немачком Schneeweißchen und Rosenrot), другом бајком коју су сакупили Браћа Грим.[4]

У фолклорној класификацији Арн-Томсон, приче ове врсте груписане су заједно као тип 709, Снежана. Остале приче ове врсте су „Лепа Венеција“, „Мирсина“, „Њури Хедиг“ и „Златно дрво и сребрно дрво“.[5]

Садржај[уреди | уреди извор]

Бајка почиње сликом краљице која седи и шије усред зиме. Док је шила и гледала кроз прозор, случајно се убола на иглу и тада су три капи крви пале у снег. Видевши да црвена крв на белом снегу тако лепо изгледа, краљица је тада пожелела да добије ћерку која ће бити бела као снег, румена као крв и црнокоса као абонос. Тако је и било. Краљица је добила ћерку Снежану али је, нажалост, после порођаја преминула.

Снежанин отац се после годину дана поново оженио, и у кућу довео жену која, иако је била лепа, по природи је била и горда и надмена и није могла да трпи да је неко надмаши по лепоти. Имала је своје чаробно огледало које јој је говорило ко је најлепши на свету: „Када би стала испред њега и огледала се,запитала би: Кажи, огледалце, на зиду том, Да л’ најлепша сам на свету овом? А огледало би узвраћало: Краљице, ви сте најлепши на свету.” Међутим, једног дана, када је Снежана израсла у прелепу девојку, огледало је њеној маћехи рекло да она више није најлепша, већ да је то сада Снежана. Маћеха се тада разљутила и послала ловца да оде у шуму и убије Снежану, а као доказ да је извршио наређење, да јој донесе Снежанина плућа и јетру. Ловац то није могао да учини, пустио је Снежану, а њеној маћехи донео плућа и јетру дивље свиње које је ова појела.

Снежана је лутала по шуми све док није наишла на једну кућу у којој је, од умора, заспала. У тој кући су живели патуљци рудари који су прихватили да Снежана живи код њих, али да им за узврат одржава и уређује кућу. Маћеха је убрзо сазнала како је Снежана још увек жива и одлучила је да се премаскира у стару бакицу и да, тако замаскирана, оде код Снежане. Нашавши је, понудила јој је појас који је Снежана прихватила. Вештица је опасала Снежану и толико јако ју је притисла да је ова остала без даха и пала као пртва. Међутим, када су се патуљци вратили из рудника, исекли су појас и Снежана се пробудила.

Када је маћеха чула од свог чаробног огледалцета да је Снежана и даље жива, поново је отишла код ње, али јој је сада понудила чешаљ. Када ју је очешљала, Снежана је поново пала као мртва. Патуљци су јој чешаљ извадили из косе и Снежана се пробудила.

Трећи пут маћеха је код Снежане отишла са отровном јабуком која је са једне стране била црвена, а са друге бела. Како би уверила Снежану да је неће отровати, вештица је загризла белу страну јабуке која није била отровна. Снежана је затим загризла црвену страну и пала мртва. У овој ситуацији патуљци нису могли да помогну. Направили су јој стаклени ковчег и ставили га на један пропланак. Ту ју је видео принц који се одмах заљубио у Снежану. Када су патуљци пристали да му дају ковчег, принчеве слуге су се, носећи ковчег, спотакле, тако да је од силног трескања Снежани испао комадић јабуке из уста. Она је оживела и отишла са принцом у његов двор.

Ликови бајке

На њихово крунисање брака позвана је и маћеха која је била приморана да игра у ужареним папучама све док мртва није пала на земљу.

Инспирација[уреди | уреди извор]

Илустрација Ота Кубела

Научници су теоретисали о могућем пореклу приче, а фолклористи као што су Сигрид Шмит, Џозеф Џејкобс и Кристин Голдберг су приметили да комбинује више мотива који се такође налазе у другим народним причама.[6][7] Научник Грејем Андерсон упоређује бајку са римском легендом о Хиони, или „Снегу“, забележеној у Овидијевим Метаморфозама.[8][9]

Током 1980-их и 1990-их, неки немачки аутори су сугерисали да је бајка могла бити инспирисана стварном особом. Екхард Сандер, по занимању учитељ, тврдио је да је инспирација била Маргарета фон Валдек, немачка грофица рођена 1533. године, као и неколико других жена у њеној породици.[10] Карлхајнц Бартелс, фармацеут и научник из Лора на Мајни, града у северозападној Баварској, створио је провокативну теорију да је Снежана била Марија Софија Маргарет Катарина, бароница фон унд цу Ертал, рођена 1725. године.[11][12] Међутим, озбиљни научници генерално одбацују ове теорије, и професор фолклора Доналд Хас их назива „чистом спекулацијом и сасвим неубедљивим“.[13][14]

Варијације[уреди | уреди извор]

Главне студије традиционалних варијанти Снежане су Ернст Бекленова Студија о Снежани из 1910. године, која је поновно издање педесет варијанти Снежане,[15] и студије Стивена Свона Џонса.[16] У свом првом издању, браћа Грим су објавила верзију коју су прво прикупили, у којој је негативац дела Снежанина љубоморна биолошка мајка. У верзији која је пре првог издања послата једном другом фолклористи, осим тога, она не наређује слуги да је одведе у шуму, већ је сама води тамо да набере цвеће и напушта је; у првом издању овај задатак је пренет на слугу.[17] Верује се да је промена у маћеху у каснијим издањима имала за циљ да се ублажи прича за децу.[18][19]

Популарна, али санирана верзија приче је амерички анимирани филм Снежана и седам патуљака из 1937. Волта Дизнија. Дизнијева варијација Снежане дала је патуљцима имена и укључивала је Снежану која пева. Дизнијев филм је такође једина верзија у којој се Снежана и њен принц састају пре него што она загризе јабуку; заправо, овај сусрет покреће радњу. Уместо њених плућа и јетре, како пише у оригиналу, краљица тражи од ловца да врати Снежанино срце. Док се помиње срце, оно се никада не приказује у кутији. Снежана је такође старија и зрелија. Њу откривају патуљци након што очисте кућу, не узнемиравајући је. Штавише, у Дизнијевом филму зла краљица само једном покушава да убије Снежану (са отрованом јабуком) и не успева. Она затим умире тако што је пала низ литицу и згњечила ју је камена громада, након што су је патуљци јурили кроз шуму. У оригиналу, краљица је приморана да игра до смрти у усијаним гвозденим папучама.[20]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Њемачка књижевност 2. Сарајево: Светлост. 1979. ISBN 978-86-01-00623-2. 
  2. ^ Jacob Grimm & Wilhelm Grimm: Kinder- und Hausmärchen; Band 1, 7. Ausgabe (children's and households fairy tales, број 1, 7. издање). Dietrich, Göttingen (1857). стр. 264–273.
  3. ^ Jacob Grimm; Wilhelm Grimm (2014-10-19). The Original Folk and Fairy Tales of the Brothers Grimm: The Complete First ... Princeton University Press. ISBN 9781400851898. Приступљено 2016-04-05. 
  4. ^ Karlheinz Bartels: Schneewittchen – Zur Fabulologie des Spessarts (2. издање). Geschichts- und Museumsverein Lohr a. Main, Lohr a. Main. Bartels, Karlheinz (2012). Schneewittchen: Zur Fabulologie des Spessarts. von Törne. стр. 56—59. ISBN 978-3-934128-40-8. 
  5. ^ Heidi Anne Heiner. „Tales Similar to Snow White and the 7 Dwarfs”. Архивирано из оригинала 21. 05. 2013. г. Приступљено 1. 1. 2014. 
  6. ^ Jacobs, Joseph. Europa's Fairy Book. London: G. Putnam and Sons. 1916. pp. 260–261.
  7. ^ Goldberg, Christine (1993). „Review of Steven Swann Jones: The New Comparative Method: Structural and Symbolic Analysis of the Allomotifs of 'Snow White'. The Journal of American Folklore. 106 (419): 104. JSTOR 541351. doi:10.2307/541351. 
  8. ^ Ovid, Metamorphoses, Book XI, 289
  9. ^ Anderson, Graham (2000). Fairytale in the ancient world. Routledge. ISBN 978-0-415-23702-4. Приступљено 4. 5. 2017. 
  10. ^ Sander, Eckhard (1994). Schneewittchen: Marchen oder Wahrheit? : ein lokaler Bezug zum Kellerwald. 
  11. ^ Bartels, Karlheinz (2012). Schneewittchen – Zur Fabulologie des Spessarts. Geschichts- und Museumsverein Lohr a. Main, Lohr a. Main; second edition. ISBN 978-3-934128-40-8. 
  12. ^ Vorwerk, Wolfgang (2015). Das 'Lohrer Schneewittchen' – Zur Fabulologie eines Märchens. Ein Beitrag zu: Christian Grandl/ Kevin J.McKenna, (eds.) Bis dat, qui cito dat. Gegengabe in Paremiology, Folklore, Language, and Literature. Honoring Wolfgang Mieder on His Seventieth Birthday. Peter Lang Frankfurt am Main, Bern, Bruxelles, New York, Oxford, Warszawa, Wien. стр. 491—503. ISBN 978-3-631-64872-8. 
  13. ^ Stewart, Sara (25. 3. 2012). „Snow White becomes a girl-power icon”. The New York Post. 
  14. ^ Kawan, Christine Shojaei (јун 2005). „Innovation, persistence and self-correction: the case of Snow White” (PDF). Estudos de Literatura Oral. 11-12: 238. 
  15. ^ Ernst Böklen, Schneewittchenstudien: Erster Teil, Fünfundsiebzig Varianten im ergen Sinn (Leipzig: J. C. Hinrichs, 1910).
  16. ^ Jones, Steven Swann (1983). „The Structure of Snow White”. Fabula. 24 (1–2): 56—71. S2CID 161709267. doi:10.1515/fabl.1983.24.1-2.56.  reprinted and slightly expanded in Fairy Tales and Society: Illusion, Allusion, and Paradigm, ed. by Ruth B. Bottigheimer (Philadelphia: University of Philadelphia Press, 1986), pp. 165–84. The material is also repeated in a different context in his The New Comparative Method: Structural and Symbolic Analysis of the Allomotifs of Snow White (Helsinki: Academia Scientiarum Fennica, 1990).
  17. ^ Kay Stone, "Three Transformations of Snow White", in The Brothers Grimm and Folktale, ed. by James M. McGlathery (Urbana: University of Illinois Press, 1988), pp. 52–65 (pp. 57-58). McGlathery, James M. (1988). The Brothers Grimm and Folktale. University of Illinois Press. ISBN 0-252-01549-5. 
  18. ^ Maria Tatar, The Hard Facts of the Grimms' Fairy Tales, . Tatar, Maria (1987). The Hard Facts of the Grimms' Fairy Tales. Princeton University Press. стр. 36. ISBN 0-691-06722-8. 
  19. ^ Orbach, Israel (1960). „The Emotional Impact of Frightening Stories on Children”. Journal of Child Psychology and Psychiatry. 1 (3): 379—389. PMID 8463375. doi:10.1111/j.1469-7610.1993.tb00999.x. 
  20. ^ Grimm's Complete Fairy Tales, . Grimm, Jacob; Grimm, Wilhelm (новембар 2011). Grimm's Complete Fairy Tales. Canterbury Classics. стр. 194. ISBN 978-1-60710-313-4. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]