Pređi na sadržaj

Gotfrid Ben

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gotfrid Ben
Lični podaci
Datum rođenja(1886-05-02)2. maj 1886.
Mesto rođenjaMansfeld, Nemačka
Datum smrti7. jul 1956.(1956-07-07) (70 god.)
Mesto smrtiZapadni Berlin, Nemačka
Zvanični veb-sajt
gottfriedbenn.de

Gotfrid Ben (nem. Gottfried Benn; Mansfeld, 2. maj 1886 — Zapadni Berlin, 7. jul 1956) je bio nemački pesnik, esejista i doktor. Pet puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.[1] Dobitnik je nagrade Georg Buhner.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Rođen je kao drugo dete luteranskog pastora Gustava Bena i Karoline Ben. Školovao se u Selinu u Nojmarku i Frankfurtu na Odri. Po očevoj želji studirao je teologiju na Univerzitetu u Marburgu i vojnu medicinu na Kajzer Vilhelm Aksademiji u Berlinu. Za naučni rad „Etiologija pubertetske epilepsije“ uručena mu je prva nagrada Medicinskog fakulteta Univerziteta u Berlinu. Nakon što je napustio vojnu medicinu 1912. godine, Ben je počeo da se bavi patologijom. U periodu od oktobra 1912. do novembra 1913. godine secirao je više od 200 leševa. Bio je fasciniran ljudskom telom, naročito mozgom i mnoge njegove pesme inspirisane su vremenom koje je proveo radeći kao patolog. [2]

Na leto 1912. godine Ben započinje romantičnu vezu sa jevrejskom pesnikinjom Elzom Lasker-Šuler.

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Po izbijanju Prvog svetskog rata kratak period je proveo da belgijskom frontu, nakon čega je služio kao vojni lekar u Briselu. Kasnije je radio i kao lekar u vojnoj javnoj kući. Nakon rata vratio se u Berlin, gde radi kao dermatolog i specijalist za venerične bolesti.

Treći rajh[uredi | uredi izvor]

Gotfrid Ben u laboratoriji

Protivio se ideji o Vajmarskoj republici, takođe zabrinut zbog ekonomske i političke nestabilnosti u državi, kratko je simpatisao naciste kao revolucionarnu silu. Naginjao je nacionalizmu i ideji da ekspresionizam postane zvanični umetnički pravac Nemačke. Izabran je da bude član pesničke sekcije Pruske akademije umetnosti 1932. godine, a naredne godine se našao na čelu pesničke sekcije. U maju 1933. godine je, u radio-predavanjima branio novi režim, pritom izjavivši da je „nemačkim radnicima bolje nego ikada ranije“. Bio je i jedan od mnogih koji su potpisali „zavet najvernije odanosti“ (Gelöbnis treuester Gefolgschaft) Adolfu Hitleru.

Potpis Gotfrida Bena

Ipak, nova državna politika nije ispunila njegova očekivanja, te je uskoro smenjen sa vodećeg mesta u Akademiji umetnosti. Zgrožen Noći dugih noževa, Ben se okrenuo od nacista. Neko vreme se povukao iz javnosti, izbegavavši da javno kritikuje Nacističku partiju. Pridružio se Vermahtu 1935. godine, našavši oficire, koji poput njega nisu bili naklonjeni režimu. Nakon javnog neodobravanja režima, našao se na meti nacističkih autora, koji su proglasili njegovu poeziju za degeneričnu, a njega za Jevrejina i homoseksualca. Nacionalističko udruženje autora je 1938. godine zabranilo Benu dalje pisanje i objavljivanje.[3]

Posle rata[uredi | uredi izvor]

Još za vreme Drugog svetskog rata, Ben je bio prinuđen da se povuče u garnizone u istočnoj Nemačkoj, gde je nastavio da piše pesme i eseje. Nakon rata saveznici su zabranili njegov rad zbog njegove prvobitne podrške Hitleru. Godine 1951. uručena mu je nagrada Georg Buhner (nem. Georg Büchner Prize).

Preminuo je od raka 1956. godine u Zapadnom Berlinu, a sahranjen je u Valdfridhof Dalemu u Berlinu.

Književni rad[uredi | uredi izvor]

Poezijom je počeo da se bavi 1912. godine, kad je objavio zbirku ekspresionističkih pesama „Mrtvačnica i druge pesme“ (nem. Morgue und andere Gedichte), u kojoj su glavni motivi krv, rak, smrt fizičko raspadanje ljudskog mesa itd. Kritičari i šira javnost nisu dobro prihvatili Benovu zbirku pesama. Drugi tom pesama „Sinovi. Nove pesme.“ (nem. Söhne. Neue Gedichte.), koji je posvetio svojoj tadašnjom partnerki Elzi Lasker-Šuler, izašao je 1913. godine. Kroz svoju poeziju Ben izražava introverni nihilizam tj. egzistencijalistički pogled koji na umetnočki izraz gleda kao na jedinu svrsishodnu akciju. U svojim ranim delima, vodeći se medicinskim iskustvom Ben koristi medicinsku terminonogiju da prikaže bolesno čovečanstvo, kao samo još jednu vrstu životinje koju je zahvatila bolest.[4]

Biblioteka Gotfrid Ben u Berlinu

Objavio je zbirku sabranih pesama „Meso“ (nem. Fleisch) i proznu zbirku „Mozak“ (nem. Gehirne) 1917. godine, u kojima izražava burnu reakciju na strahote rata u njegovom oštrom preziru prema čovečanstvu. Esej „Moderno ja“ (nem. Das moderne ich) objavljen je 1919. godine. Njegova ekspresionistička faza završila se nakon objavljivanja „Sabranih spisa“ (nem. Die Gesammelten Schriften). Nakon objavljivanja „Sabranih dela“ (nem. Gesammelte Gedichte)i „Sabrane proze“ (nem. Gesammelte Prosa) 1927/8. godine, Ben se okreće esejistici, fokusirajući se na istorijsko-filozofsku kritiku vremena i nihilizma. Njegov oratorijum „Nezaustavljivo“ (nem. Das Unaufhörliche) doživeo je premijeru 1931. godine, a kritičari ga odbacuju kao previše nihilistički. Nakon zabrane pisanja, ilegalno štampa „Fenotip“ (nem. Phänotyp) i „Statične pesme“ (nem. Statischen Gedichten), u kojima se osvrće na odnos umetnosti i stvarnosti, kao i na odnos umetnika i njegovog sopstvenog života. Imao je veliki uticaj na nemačku posleratnu poeziju. Iako je još uvek bio na meti kritika mnogih pisaca zbog stava o nacionalizmu, mlađa generacija pisaca ga je poštovala zbog njegovog modernog stila. U svojoj autobiografiji „Dvostruki život“ (nem. Doppelleben) opravdava svoje ponašanje pod nacionalsocijalizmom.[5]

Dela[uredi | uredi izvor]

  • „Mrtvačnica i druge pesme“, Morgue und andere Gedichte (Berlin, 1912)
  • „Meso“, Fleisch (1917)
  • „Mozak“, Gehirne (1917)
  • „Sabrani spisi“, Die Gesammelten Schriften (Berlin, 1922)
  • „Krš“, Schutt (1924)
  • „Anesteѕija“, Betäubung (1925)
  • „Rascep“, Spaltung (1925)
  • „Prema nihilizmu“, Nach dem Nihilismus (Berlin, 1932)
  • „Nova država i intelektualci“, Der Neue Staat und die Intellektuellen (1933)
  • „Umetnost i moć“, Kunst und Macht (1935)
  • „Izabrane pesme“, Ausgewählte Gedichte (May, 1936)
  • „Statičke pesme“, Statische Gedichte (Cirih, 1948)
  • „Ptolomejer“, Ptolemäer (1949)
  • „Dvostruki život“, Doppelleben (1950)
  • „Glas iza zavese“, Stimme hinter dem Vorhang (1952)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mehlin, Hans (2020-04-01). „Nomination%20archive%20-%20%20%20”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-12-22. 
  2. ^ „Lebenslauf Gottfried Benn - Lebenslauf des deutschen Lyrikers”. gottfriedbenn.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-12-22. 
  3. ^ Mann, Thomas; Mann, Heinrich (1998-01-01). Letters of Heinrich and Thomas Mann, 1900-1949 (na jeziku: engleski). University of California Press. ISBN 978-0-520-07278-7. 
  4. ^ deutschlandfunk.de. „Antidemokrat Gottfried Benn”. Deutschlandfunk (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-12-22. 
  5. ^ Museum, Stiftung Deutsches Historisches. „Gerade auf LeMO gesehen: LeMO Biografie”. www.dhm.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-12-22. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Готфрид_Бен&oldid=27396655”