Ораторијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ораторијум (црквени лат. oratorium, простор за молитву, од лат. orare, молити се) је име за наративно-драмску музичку форму коју изводи више соло гласова, праћених хором и оркестром. Ораторијуми обично имају религијски сиже и поруку.

Типично трајање ораторијума је 40-50 минута, а текст има 350-450 стихова. Рани ораторијуми су били дводелни. Највећу популарност доживели су у Италији 17. века. Касније су се појавили ораторијуми са световним темама (Монтеверди, Хендл).

Ораторијум и опера[уреди]

За разлику од опере, ораторијуми се изводе у концертној, а не сценској форми. Радња се публици представља текстом и музиком. Друга разлика је у томе што се опера бави широким дијапазоном тема, док се ораторијуми углавном баве духовним темама. Ораторијуми се традиционално изводе у црквама и сродним здањима, што је за оперу реткост. Опера и ораторијум су кроз историју размењивали утицаје. Рецимо, ораторијуми су од опере преузели да капо арије, а посредник је био Алесандро Скарлати.

Структура[уреди]

Ораторијуми обично садрже:

  • Инструменталну увертиру
  • Арије за вокалне солисте
  • Рецитатив, обично служи да објасни радњу
  • Хорске арије, које су често монументалне и компоноване тако да изазивају утисак Божије славе. Карактеристични инструменти који прате ове арије су тимпани и трубе.

Ораторијум је вокално-инструментално дело већег обима, обично писано за вокалне солисте, хор и оркестар (али и у другим варијантама). У њему се приказује одређена драмска радња, али без помоћи позорнице, тј. сценског извођења (то је његова главна разлика од опере). Ораторијуми су у свом почетку били искључиво духовни, али касније се чак и у све већем броју јављају и световни ораторијуми.

Ораторијум се појавио у Риму на почетку 17. века. Почеци му леже у духовним вежбама свештеника Филипа Нерија који је окупљао вернике у просторији за молитву (ораториуму) у римским црквама италијански: S. Girolamo della Carita и италијански: S. Maria in Vallicella. У јеку противреформацијских стремљења на тим су се вежбама читали одломци из Светог писма, одржавале проповеди и певале једноставне духовне песме (често само једногласне).

Сличне духовне вежбе почеле су се затим одржавати и по осталим италијанским градовима па су тако Неријеви сарадници 1575. године утемељили Конгрегацију ораторијума (чланови су се звали ораторијанци или филипини). У музичком делу вежби Нери је понекад узимао познате световне композиције и подметао им нове, духовне текстове. У почетку су се такве песме – делови духовних вежби – певале на делимично импровизован начин, уз учествовање свих присутних верника.

Касније су их школовани музичари почели обрађивати, попут блиских сарадника св. Филипа Нерија, и то композитори Палестрина и Анимуцио, те је тако музички део Неријевих духовних вежби попримио облике духовног концерта. Тако се пред вернике путем музике почела износити и одређена драмска радња и то најчешће какав догађај из Библије. Будући да није било сценске радње, требало је слушаоцима испричати делове између наступа појединих ликова, а то је чинио посебан солиста називан тесто. Хор је наступао у улогама народа и у медитативним деловима. Све ово наведено био је заправо прелаз из једноставне песме – лауде према ораторијуму. Треба нагласити да је овај облик ораторијума настајао одмах на народном језику, тј. на италијанском, те се назива италијански: oratorio volgare.

Други облик ораторијума, тзв. ораторио латино сличан је по структури претходном, али не и по постанку. Овај облик ораторијума развио се директно из пасије и полифоних мотета. Такође латински ораторијум је имао искључиво латински текст и то у прози, изводио се углавном у црквама и то често као слободни део литургије.

За први прави (развијени) ораторијум сматра се ораторијум композитора Цавалиериа под називом Раппресентазионе ди Анима е ди Цорпо – „Раздвајање душе и тела“ из 1600. године изведен у Риму. Најзначајнији композитори тог првог периода су Скарлати, Карисими, Витори и др. У XVIII веку ораторијум прелази границе Италије и развија се у Француској (M. A. Charpentier), те у Немачкој и Аустрији где су га с одушевљењем прихватили католички кругови за разлику од протестантских којима су биле милије пасије и кантате. У XVIII настају и данас најпознатији ораторијум попут Месије, Јуде Макабејца, Израела у Египту Хендла и др. Свакако да је хор бр. 42 из Хенделовог ораторијума Месија, чувена „Алелуја“ постао један од најпрепознатљивијих ораторијумских, али и уопште духовних хорова у светској музичкој литератури.

Познати ораторијуми[уреди]