Grigorij Rečkalov
| grigorij andrejevič rečkalov | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||
| Datum rođenja | 9. februar 1920. | ||||||||||
| Mesto rođenja | Kidakovo,  Ruska SFSR | ||||||||||
| Datum smrti | 20. decembar 1990. (70 god.) | ||||||||||
| Mesto smrti | Moskva,  SSSR | ||||||||||
| Profesija | vojno lice | ||||||||||
| Delovanje | |||||||||||
| Učešće u ratovima | Veliki otadžbinski rat | ||||||||||
| Služba | Sovjetska armija | ||||||||||
| Čin | general-major | ||||||||||
| Heroj | |||||||||||
| Heroj SSSR od | 24. maj 1943. 1. jul 1944. | ||||||||||
| Odlikovanja |
| ||||||||||
Grigorij Andrejevič Rečkalov (rus. Григо́рий Андре́евич Речка́лов; 9. februar 1920 – 20. decembar 1990) je bio sovjetski pilot-lovac tokom Drugog svetskog rata. Dva puta je proglašen za heroja Sovjetskog Saveza (24. maja 1943.[1] i 1. jula 1944. godine). Postigao je 56 vazdušnih pobeda i učestvovao je u obaranju još 5 aviona.[2]
Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]
Rođen je 9. februara 1920. godine u selu Kidakovu, u seljačkoj porodici. Po završetku škole, stupio je u vojsku 1938. godine. 1939. godine završio je vojnu pilotsku školu u gradu Permu. Prvobitno mu nije bilo dozvoljeno da leti zbog dijagnostikovanog daltonizma, ali je konačno 1941. godine raspoređen u 55. lovački puk[2] koji je bio stacioniran u odeskom vojnom okrugu.
Ratna karijera[uredi | uredi izvor]
Rečkalov je od samog početka nemačkog napada učestvovao u vazdušnim borbama. Leteo je iznad Moldavije u lovcu dvokrilcu tipa Polikarpov I-153, koji je na repu nosio plavi broj 13. U ovom periodu obavio je 30 borbenih letova i učestvovao je u deset vazdušnih borbi. Svoju prvu vazdušnu pobedu postigao je 27. juna kada je oborio nemački avion Henšel Hs 126 istočno od Bokša, u blizini Skulena. 11. jula oborio je nemački dvomotorni bombarder Junkers Ju 88, u blizini Kotovska. 26. jula 1941. godine, u blizini Dubasara, Rečkalov je ranjen u desnu nogu vatrom sa zemlje. Uspeo je da se vrati na aerodrom i poslat je na lečenje. Nakon tri operacije i višemesečnog oporavka, lekari su mu opet zabranili da leti.[3] Nakon brojnih molbi, u aprilu 1942. godine dozvoljeno mu je da leti.
Tokom leta 1942. godine 55. lovački puk preimenovan je u 16. gardijski lovački puk zbog izuzetnih zasluga u borbi protiv neprijatelja. 16. gardijski lovački puk formacijski je pripadao 216. vazduhoplovnoj diviziji koja je kasnije postala 9. gardijska vazduhoplovna divizija.
Do kraja 1942. godine Rečkalov je, leteći na lovačkom avionu Jakovljev Jak-1, postigao još četiri vazdušne pobede i učestvovao je u obaranju dva neprijateljska aviona. Pred kraj 1942. godine njegov lovački puk prenaoružan je avionima američke proizvodnje Bel P-39 Erakobra. U proleće 1943. godine 16. gardijski lovački puk prebačen je na Severnokavkaski front, na reci Kubanj. 24. maja 1943. godine Rečkalov je odlikovan Ordenom Zlatne zvezde Heroja Sovjetskog Saveza za 12 postignutih vazdušnih pobeda (od kojih 2 zajedničke pobede), koje je postigao u 194 leta. U maju 1944. godine Rečkalov je preuzeo komandu nad 16. gardijskim lovačkim pukom.
31. maja 1944. godine Rečkalov je predvodio formaciju sovjetskih lovaca protiv nemačkih Meseršmita Me 109, u bici iznad Jašija, koja se završila katastrofalno po sovjete koji su izgubili pet aviona P-39. Prema zvaničnim izveštajima, Rečkalov je kažnjen zato što se upustio u samostalno gonjenje neprijateljskih lovaca umesto da komanduje formacijom koju je predvodio.
Po preporuci njegovih pretpostavljenih Rečkalova je na mestu komandanta 16. gardijskog lovačkog puka zamenio Dmitrij Glinka, koji je do tada komandovao 100. gardijskim lovačkim pukom. Prema Pokriškinu, Rečkalov je smenjen "zbog gubitka kontrole, neodlučnosti i nedostatka inicijative".[4] Zanimljivo je to što je Rečkalov, pre nego što je dobio komandu nad pukom, leteo kao Pokriškinov pratilac. Uprkos njegovom neuspehu, Rečkalov je samo dva meseca nakon završetka disciplinskog postupka, po drugi put odlikovan ordenom heroja Sovjetskog Saveza.
15. jula 1944. godine Glinka je ozbiljno povređen kada je, prilikom iskakanja iz svog teško oštećenog P-39, udario u rep aviona. Umesto povređenog Glinke, komandu nad pukom preuzeo je Rečkalov.
U februaru 1945. godine Rečkalov je napustio položaj komandanta 16. gardijskog lovačkog puka i postavljen je za inspektora letačke obuke u 9. gardijskoj vazduhoplovnoj diviziji. Do kraja rata divizija je bila zaslužna za 1.147 vazdšnih pobeda i iznedrila je 31 heroja Sovjetskog Saveza.
Svoju poslednju borbu protiv Luftvafe Rečkalov je imao u aprilu 1945. godine, iznad Berlina, u avionu Lavočkin La-7.
Tokom 609 borbenih letova koje je obavio na avionima I-153 Čajka, Polikarpovu I-16, Jakovljevu Jak-1 i P-39, sukobio se sa neprijateljem 122 puta.[4] Iako je na početku rata leteo na avionima tipa I-153 i MiG-3, najveći broj pobeda postigao je leteći na lovačkom avionu P-39[5] američke proizvodnje, koje je SAD poslala kao vojnu pomoć Sovjetskom Savezu u sklopu Lend-Liz sporazuma.
Rečkalov je bio jedan od najuspešnijih lovačih asova koji je leteo na avionu P-39, sa kojim je postigao 44 vazdušne pobede. Najveći broj pobeda postigao je letećei na dva aviona: P-39N broj 42-8748 i P-39Ku-15 broj 44-2547. Avioni P-39 koji su korišćeni u Sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu imali su znatno bolje performanse na niskim i srednjim visinama, u odnosu na ruske avione iz tog vremena. Rečkalov, kao i ostali ruski piloti koji su leteli na P-39, je najveći broj vazdušnih pobeda ostvario na malim i srednjim visinama. Takođe, ovi avioni, pa i avion na kojem je leteo Rečkalov, pretrpeli su određene modifikacije na terenu, koje su za cilj imale poboljašanje performansi. Tako su sa aviona skinuti radio uređaji, spoljašnji par krilnih mitraljeza, oklop sa pilotske kabine kao i druga nepotrebna oprema.[2] Rečkalov, koji je bio najuspešniji pilot-lovac po broju pobeda postignutih u Drugom svetskom ratu na avionu P-39, smatrao je da je njegov centralno postavljen top od 20 mm, koji je gađao kroz glavčinu elise, bio mnogo precizniji u odnosu na oruđe monitrano na krilima.
Posle rata[uredi | uredi izvor]
1951. godine diplomirao je na vojnoj vazduhoplovnoj akademiji u Moninu. Komandovao je pukom, a zatim i različitim vazduhoplovnim divizijama. 1957. godine postavljen je na mesto zamenika komandanta lovačke avijacije Daleko-istočne odbrambene vazduhoplovne amrije. 1959. godine unapređen je u čin general-majora Sovjetskog ratnog vazduhoplovstva.
Napisao je dve knjige u kojima je opisao svoja ratna iskustva pod nazivom "Zadimljeno ratno nebo" (Dymnoe Nebo Voiny) i "Na Moldavskom nebu" (V Nebe Moldavii). Rečkalov je živeo u Moskvi sve do svoje smrti, 20. decembra 1990. godine.
Odlikovanja i medalje[uredi | uredi izvor]
|
Heroj Sovjetskog Saveza (24. maj 1943. i 1. jul 1944) |
|
Orden Lenjina |
|
Orden Crvene zastave, četiri puta |
|
Orden Crvene zvezde, dva puta |
|
Orden Patriotskog rata I klase |
|
Orden Aleksandra Nevskog |
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Ukaz Prezidiuma Verhovnogo Soveta SSSR «O prisvoenii zvaniя Geroя Sovetskogo Soюza načalьstvuющemu sostavu Voenno-Vozdušnыh sil Krasnoй Armii» ot 24 maя 1943 goda // Vedomosti Verhovnogo Soveta Soюza Sovetskih Socialističeskih Respublik : gazeta. — 1943. — 31 maя (№ 20 (226)). — S. 1
- ^ a b v Patton 2001, str. 20.
- ^ Mellinger & Stanaway 2001, str. 64.
- ^ a b Morgan 1997.
- ^ „Kapitan Grigori Rechkalov[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 23. 09. 2015. g. Pristupljeno 21. 09. 2015. Sukob URL—vikiveza (pomoć)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Mellinger, George; Stanaway, John (2001). P-39 Aircobra Aces of World War 2. Oxford, UK: Osprey Publishing, Ltd. ISBN 978-1-84176-204-3.
- Morgan, Hugh (1997). Soviet Aces of World War 2. ISBN 978-1-85532-632-3.
- Patton, Wayne W. (2001). Aces 2. Carrollton, Texas, USA: Squadron/Signal Publications, Inc. ISBN 978-0-89747-423-8.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
