Dionisije Suzdaljski
Mitropolit Dionisije (rođ. David; oko 1300 — 15. oktobar 1385, Kijev) — mitropolit kijevski i cele Rusije 1383—1385, episkop suzdaljski i nižegorodski od 1374, pravoslavni svetitelj.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen oko 1300. godine u Kijevskoj oblasti [1]. Ne zna se ko su mu bili roditelji i gde su živeli.
Postrižen je u monaštvo i zamonašen u jeromonaha u Kijevo-Pečerskom manastiru. Zatim je napustio manastir i otišao na Volgu, gde se nastanio sam u pećini koju je sam iskopao na obali reke u blizini Nižnjeg Novgoroda. Dionisije je 1330. godine na ovom mestu osnovao Pečerski manastir sa hramom u ime Vaznesenja Gospodnjeg, gde je bio iguman, a potom arhimandrit. Ovaj manastir je postao „škola hrišćanske vere i pobožnosti“. Brojao je do 900 monaha .
Godine 1374. Sveti Aleksije, mitropolit moskovski, zbog njegovog vrlinskog života i obrazovanja, posvećuje Dionisija za episkopa suzdaljskog i nižegorodskog.
Posle upokojenja svetog Aleksija, monah Sergije Radonješki je predložio velikom knezu Dimitriju da izabere episkopa Dionisija za mitropolita. Ali veliki knez Dimitrije je želeo da za mitropolita ima svog ispovednika, belog sveštenika Mitjaja, koji je na brzinu postrižen sa imenom Mihailo i uzdignut u čin novospaskog arhimandrita.
Po zapovesti kneza Mihaila izabran je u Moskvi od Arhijerejskog sabora za mitropolita moskovskog. Sveti Dionisije je smelo istupio protiv velikog vojvode, ukazujući mu da bi postavljanje primasa bez volje vaseljenskog patrijarha bilo protivkanonski. Mihailo je bio prinuđen da ode u Carigrad, naljutio se na Dionisija i zapretio da po povratku iz Vizantije neće ostaviti Dionisija ni kao sveštenika.
Dionisije je hteo da preduhitri Mitjaja i sam ode u Carigrad, ali ga je veliki knez zadržao i odveo u pritvor. U želji da se oslobodi, Dionisije je dao obećanje da neće ići u Carigrad i kao garanciju je predstavio svetog Sergija. Ali čim je dobio slobodu, on je na poziv patrijarha pohitao u Vizantiju za Mihailom. Svojim činom naneo je mnogo nevolja Sergiju.
Dionisije je ostao u Carigradu više od godinu dana. Za to vreme poslao je iz Carigrada dva lista sa ikone Bogorodice Odigitrije, zatim deo Životvornog drveta i „stradanja Hristova“ (čestice oruđa koje je mučilo Spasitelja).
Carigradski patrijarh je visoko cenio zasluge Dionisija, uzdigao ga u čin arhiepiskopa i odlikovao ga višekrsnim felonionom. Krajem 1381. Dionisije se vratio iz Grčke sa patrijaršijskim zadatkom da se stara o borbi protiv jeresi Strigolnika u Novgorodu i Pskovu.
Uveren u Dionisijeve zasluge (posle smene dvojice mitropolita), veliki knez je poželeo da ga vidi na mitropolitskoj stolici. Godine 1383. Dionisije je zajedno sa sestrićem svetog Sergija Teodorom Simonovskim po drugi put otišao u Cargrad i bio je uzdignut u čin mitropolita. Saborski akt iz 1389. godine izveštava da su ruski poslanici doneli gotovu osudu Pimena. Istovremeno, patrijaršijski ambasadori su otišli u Rusiju da istraže aktivnosti Pimena. Vraćajući se u Moskvu preko Kijeva, Dionisija je zadržao litvanski knez Vladimir Olgerdovič, koji je objavio da pošto je moskovski knez svojom voljom proterao mitropolita Kiprijana, kijevski knez, po ugledu na njega, zadržava Dionisija.
Dionisije se upokojio 15. oktobra 1385. godine i sahranjen je u Antonijevoj pećini Kijevske lavre[traži se izvor].
Spomen se praznuje 26. juna (9. jula), 15. oktobra (28. oktobra) na dan upokojenja, 23. juna zajedno sa Saborom svetih Vladimirskih, 28. septembra zajedno sa Saborom Preosvećenih otaca Kijevskih. Svete mošti njegove počivaju u Kijevu u Antonijevim pešterama.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Dionisiй (arhiepiskop suzdalьskiй) Russkiй biografičeskiй slovarь. 25.
- ^ „Licevoй letopisnый svod XVI veka. Russkaя letopisnaя istoriя. Kniga 9. 1373-1380 gg.”. runivers.ru. Pristupljeno 2022-10-20.