Герасим Кијевски
| Герасим Кијевски | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум смрти | 26 јул 1435. |
| Митрополит Кијевски и све Русије | |
| Године | 1433. — 26. јул 1435. |
| Претходник | Митрополит Фотије |
| Наследник | Митрополит Исидор |
Митрополит Герасим је био епископ православне Кијевске митрополије, митрополит кијевски и све Русије у периоду од 1433-1435[1].
Биографија[уреди | уреди извор]
У постскриптуму збирке „Речи поста“ наводи се да је Герасим био „по рођењу Московљанин, Титов син, Болвановљев унук“.
Године 1414. кијевски митрополит Фотије је са „светим сабором најсветијих архијереја и епископа“ издао јеромонаху Герасиму повељу за Владимирску и Берестејску катедру.
Раније 1428. Герасим је, на захтев Витовта и благослов митрополита Фотија, премештен са Владимирско-Волинске столице у Смоленску. Од 1417. до 1433. године био је епископ смоленски[2].
Искористивши чињеницу да после смрти митрополита Фотија у Русији није било митрополита, Герасим је, било својом вољом, било вољом литванског кнеза Свидригајла, под чијом је влашћу тада био Смоленск, у јесен отишао у Цариград. из 1433. да тражи чин митрополита.
У јесен следеће године вратио се у митрополитски чин. Као што је поменуто, он није постављен само за Литванију, већ „на руском тлу“ и приписан му је титула митрополита кијевског и све Русије, а касније чак и московског и целе Русије.
Нови митрополит се зауставио у Смоленску, не усуђујући се да оде у Москву, пошто су се тамо наставиле кнежевске грађанске борбе. Од његовог архијерејског деловања познато је само да је 1434. године поставио архипастира у Новгороду[3].
Епископ Герасим је у почетку уживао наклоност кнеза Свидригаила, са којим је планирао да учествује у успостављању тада започете уније. Кнез је посебно похвалио свог митрополита пред папом Евгенијем IV и истакао његову ревност у планираном задатку. Али после неког времена кнез Свидригаило се наљутио на митрополита Герасима, сумњајући у тајну и непријатељску преписку са другим литванским кнезом Сигисмундом. Због тога је Герасим био окован у тешке ланце и протеран у Витепск, где је четири месеца касније, 26. јула 1435. године, спаљен.
Одмазда против митрополита ужаснула је многе западноруске кнезове и приморала их да напусте Свидригајлов барјак у грађанском рату 1432-1438.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „ГЕРАСИМ”. www.pravenc.ru. Приступљено 2024-02-03.
- ^ „Митрополит Киевский и всея Руси Герасим: жизнь и деятельность”. bogoslov.ru (на језику: руски). Приступљено 2024-02-03.
- ^ „Понарин П.В. Мобилизационные возможности Русской Православной Церкви по преодолению голода сельского населения 1891-1892 гг. в Российской империи.”. Исторический журнал: научные исследования. 1 (1): 101—111. 2016-01. ISSN 2222-1972. doi:10.7256/2222-1972.2016.1.17309. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ)