Diskriminacija osoba sa HIV-om/Sidom

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Diskriminacija ljudi sa HIV-om/Sidom ili serofobija predstavlja predrasude, strah, odbacivanje i diskriminaciju ljudi obolelih od HIV-a/Side. Diskriminacija je jedna manifestacija stigme, a stigmatiziranje stavova i ponašanja može spadati pod rubriku diskriminacije u zavisnosti od zakonodavstva određene zemlje.Sida znači virus humane imunodeficijencije. Ako se ne leči, HIV može dovesti do Side (sindroma stečene imunodeficijencije).[1] HIV/SIDA je seksualno prenosiva bolest i ne može se izlečiti, ali uz pravilno lečenje, osoba može živeti onoliko dugo koliko i bez te bolesti.

Diskriminacija ljudi sa HIV-om/SIDOM postoji širom sveta, uključujući odbacivanje i izbegavanje. Posledice stigme i diskriminacije na osobe koje žive sa HIV-om mogu rezultirati malim odazivom na savetovanje i testiranje na HIV, krizom identiteta, izolacijom, usamljenošću, niskim samopoštovanjem i nedostatkom interesovanja za obuzdavanje ove bolesti.[2]

U mnogim razvijenim zemljama postoji snažna povezanost između HIVa/Side i muške homoseksualnosti ili biseksualnosti (CDC navodi, "Gej, biseksualni i drugi muškarci koji imaju seks sa muškarcima (MSM) predstavljaju otprilike 2% stanovništva Sjedinjenih Država, a ipak su populacija koja je najteže pogođena HIV-om " [3] ), a povezanost je povezana sa višim nivoom seksualnih predrasuda poput homofobičnih stavova.[4][5] Rani naziv za AIDS bio je gej-imuni nedostatak ili GRID. Tokom ranih 1980-ih, HIV / AIDS je bio "poremećaj za koji se čini da pogađa pre svega muške homoseksualce".[6]

Neki oblici ozbiljne diskriminacije mogu uključivati: isključenje iz razmatranja za posao, zabranu kupovine kuće, potrebu za dodatnim novcem prilikom iznajmljivanja stana, obavezno testiranje na HIV bez prethodne saglasnosti ili zaštite poverljivosti ; karantina pojedinaca zaraženih HIV-om i, u nekim slučajevima, gubitak imovinskih prava kada supružnik umre.[7] Testiranje na HIV bez dozvole ili sigurnosti takođe se može smatrati prekršajima protiv osoba sa HIV-om. Američki zakoni o invalidnosti zabranjuju diskriminaciju ljudi sa HIV / AIDS-a u smeštaju, zapošljavanju, obrazovanju i pristupu zdravstvenim i socijalnim uslugama.[8] Američko Ministarstvo za stambeni i urbanistički razvoj za pravično stanovanje i jednake mogućnosti sprovodi zakone kojima zabranjuje diskriminaciju u stambenom stanju na osnovu stvarnog ili percipiranog statusa HIV / AIDS-a.

Strukturalno nasilje je važan faktor u lečenju ljudi obolelih od SIDE. Paul Farmer tvrdi da društvene odrednice koje utiču na život određenih kulturnih grupa menjaju njihov rizik od infekcije i njihovu mogućnost pristupa tretmanu.[9] Na primer, pristup profilaksi, pristup antiretrovirusnoj terapiji i osetljivost na bolest i neuhranjenost su svi faktori koji menjaju opšti rizik od bolesti ljudi zbog HIV /SIDE uzrokuje velike razlike u stopi oboljenja zbog HIV-a / SIDE u različitim društvenim / kulturnim grupama.[10] Farmer takođe tvrdi da je društvena intervencija možda ključna za izmenu jaz u tretmanu između ovih grupa ljudi. Edukacija ljekara o interakcijama između društvenog života i zdravstvene zaštite pomogla bi umanjiti nepravde u zdravstvu.

Istraživanje[uredi | uredi izvor]

Trenutno istraživanje je pokazalo da diskriminacija ljudi oboljelih od HIV-a predstavlja faktor doprinosa za odloženo započinjanje liječenja HIV-om.[11] Čak 20-40% Amerikanaca koji su HIV pozitivni ne započinju režim nege u prvih šest meseci nakon postavljanja dijagnoze.[12] Kada pojedinci započnu lečenje kasno u progresiji HIV-a (kada je broj CD4 + T ćelija ispod 500 ćelija / µL), oni imaju 1,94 puta veći rizik od smrtnosti u poređenju sa onima čije je lečenje započeto kada je CD4 + T ćelija još oko 500 ćelija / µL.[13] U studiji iz 2011. objavljenoj u AIDS Patient Care i SPD ( veličina uzorka 215), većina opisanih barijera za negu uključuje stigmu i sramotu.[14] Najčešći razlozi da ne tražim lečenje su „nisam želeo/la nikome da kažem da sam HIV-pozitivan/na“, „nisam hteo/la da razmišljam o tome da sam HIV-pozitivan/na“, i „Bilo mi je suviše neprijatno / sramota da idem ". Prisustvo i trajanje stigme HIV-a sprečava mnoge koji su u stanju da dobiju lečenje da se ne osećaju ugodno u vezi sa svojim zdravstvenim statusom.[15]

Dodatnim istraživanjima je utvrđeno da obrazovanje smanjuje diskriminaciju i stigmu HIV-a / AIDS-a u zajednicama. Istraživanje iz 2015. na Univerzitetu u Malaji utvrdilo je da je u nigerijskoj populaciji „obrazovanje stanovništva činjeničnim informacijama o HIV-u / AIDS-u potrebno da bi se smanjila stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV-om u zajednici“.[16] Anketiranje 56.307 muškaraca i žena različitih obrazovnih i društveno-ekonomskih nivoa i uzrasta od 15 do 49 godina ustanovilo je da bogatiji pojedinci sa srednjim i post-srednjim godinama nisu nestranački prema HIV-u. Naprotiv, mladi odrasli, siromašni i muškarci bili su verovatniji da su pristrani prema HIV-u. Mnogi ljudi takođe veruju da je AIDS povezan sa homoseksualnošću.

Uprkos tome, istraživanje je otkrilo da društvena struktura i uverenja utiču na stigmu rasprostranjenosti i diskriminaciju. "Dva koncepta desničarskog autoritarizma i orijentacije na društvenu dominaciju pokazali su se kao snažni i pouzdani prediktori različitih vrsta predrasuda." [17] Slično seksizmu, rasizmu i drugim oblicima diskriminacije, uzgojeno i podučeno uverenje da će osobe sa HIV-om gledati kao devijante i odmetnike kao decu koja postaju odrasli sa iskrivljenim pogledom na PLHIV. "Da bi se mogli nositi sa pretnjom, ljudi se mogu pridržavati pokorne autoritarne ideologije, koja će ih navesti da odbace ostale grupe koje su percipirane i mogu ugroziti njihov pogled na svet i njihov vrednostski sistem."

Postoje izazovi za medicinske volontere i medicinske sestre koji su uključeni u brigu o ljudima sa HIV-om / AIDS-om. U zemljama trećeg sveta i nekim zajednicama u Americi, finansiranje sa malim resursima može biti štetno za uspeh pružanja odgovarajuće nege osobama sa HIV-om koji si inače ne mogu priuštiti zdravstvenu zaštitu ili nemaju zdravstveno osiguranje ili druge oblike plaćanja. Medicinskim sestrama ili medicinskim volonterima možda nedostaje odgovarajuće znanje o načinu postupanja sa pojedincima, ukoliko im nedostaju resursi i sredstva. U provinciji, Južna Afrika, 223 medicinske sestre anketirane su o njihovoj kvalifikaciji i poznavanju AIDS-a. Sestre su postigle pogodak u Maslach Burnout Inventori; Skala uticaja AIDS- a i Beckov inventar depresije. Ukupan rezultat znanja koji su dobili svi učesnici kretao se u rasponu od 2 do 16, sa prosekom 12,93 (SD = 1,92) o znanju o HIV / AIDS-u .[18] Rast osoba sa HIV-om utiče na već opterećenu radnu snagu u zdravstvu i predisponira medicinske sestre na stres na radnom mestu dok izvršavaju svoje dužnosti zbrinjavanja osoba sa invaliditetom. Diskriminatorno ponašanje zdravstvenih radnika za koje se očekuje da će imati više znanja o epidemiologiji i kontroli HIV-a, uključujući njegove socijalne aspekte, nije od pomoći. Oni često poduzimaju krajnje mere predostrožnosti prema HIV pozitivnim klijentima zbog straha od prenošenja, a ponekad mogu odbiti HIV pozitivne klijente i neke aspekte nege. Tome u prilog govori i druga studija u kojoj je rečeno da se zdravstveno osoblje brine zbog profesionalne izloženosti, sa visokim nivoom anksioznosti i straha kada se bave HIV-pozitivnim osobama [19]

Psihološka podrška oboljelima od HIV-a u određenim zemljama širom sveta je mala. U nekim mestima poput Kine i Afrike, osobe sa HIV-om imaju visok stepen stresa zbog diskriminacije, a članovi porodice doprinose nivou stresa među HIV-om. I dalje se rade istraživanja kako bi se vidjelo da li će terapija i druge psihološke usluge biti zaštitni znak između diskriminacije i stresa. Studija ističe važnost smanjenja diskriminacije prema HIV-om i teškoće u ublažavanju njegovih negativnih posledica. U Kini je zagarantovano poboljšanje mentalnog zdravlja među osobama koje žive sa HIV-om u Kini i još uvek je važno da se osobe koje žive sa HIV-om pružaju neposredne efekte na percipirani stres.[20] Osobe koje žive sa HIV-om odlučuju da neće reći svoj HIV status drugima, oni imaju tendenciju da potraže pomoć od zdravstvenih radnika i programa i imaju veliko poverenje u spoljnu podršku. Stoga pružatelji zdravstvenih usluga obećavaju izvore socijalne podrške za osobe sa HIV-om.

Nasilje[uredi | uredi izvor]

Diskriminacija koja je nasilna ili preti nasiljem zaustavlja mnoge ljude da se testiraju na HIV, što ne pomaže u izlečenju virusa.

Nasilje je važan faktor protiv lečenja ljudi obolelih od AIDS-a. Studija urađena na PLHIV-u u Južnoj Africi pokazuje da je od 500 članova populacije 16,1% učesnika prijavilo da su fizički napadnuti, a 57,7% onih koji su posledica nečijeg intimnog partnera; kao što su muževi i žene. Dostupni podaci pokazuju visoku stopu učesnika koji se društveno izoliraju od prijatelja i porodice, osim što izbegavaju traženje lečenja u bolnicama ili klinikama, zbog sve većeg internalizovanog straha.[21] Svako nasilje nad pojedincima zaraženim HIV-om ili ljudima za koje se smatra da su zaraženi HIV-om može ozbiljno zaustaviti napredovanje lečenja kao odgovor na napredovanje bolesti.

Paul Farmer tvrdi da društvene odrednice koje utiču na život određenih kulturnih grupa menjaju njihov rizik od infekcije i njihovu mogućnost pristupa tretmanu.[22] Na primer, pristup profilaksi, pristup antiretrovirusnoj terapiji i osetljivost na bolest i neuhranjenost su svi faktori koji menjaju opšti rizik od bolesti ljudi zbog HIV / AIDS-a. To uzrokuje velike razlike u stopi oboljenja zbog HIV / AIDS-a u različitim društvenim / kulturnim grupama. Farmer takođe tvrdi da je društvena intervencija možda ključna za izmenu jaz u tretmanu između ovih grupa ljudi. Edukacija ljekara o interakcijama između društvenog života i zdravstvene zaštite pomogla bi umanjiti nepravde u zdravstvu.

Uticaj na društvo[uredi | uredi izvor]

Stigma[uredi | uredi izvor]

Stigma HIV / AIDS-a dalje je podeljena u sledeće tri kategorije:

  • Stigma instrumentalnog AIDS-a - odraz straha i strepnje koji će verovatno biti povezani sa bilo kojom smrtonosnom i prenosivom bolešću.[23]
  • Simbolična AIDS stigma - upotreba HIV / AIDS-a za izražavanje stava prema društvenim grupama ili načinu života za koji se smatra da je povezan sa bolešću.
  • Ljubazna stihija o AIDS-u - stigmatizacija ljudi povezanih sa problemom HIV / AIDS-a ili HIV pozitivnih ljudi. [4]

Istraživanje urađeno u Južnoj Africi o stigmi i diskriminaciji u zajednicama, otkrilo je da osobe koje žive sa HIV-om ne samo da doživljavaju visoke nivoe stigme koji negativno utiču na sve sfere njihovog života, već se psihološki intervenira. Internalizovana stigma i diskriminacija su rasprostranjene u studiji, ali i u celoj PLHIV zajednici. Mnogi se osobe koje žive sa HIV-om u Južnoj Africi krive za svoju trenutnu situaciju.[24]

Stigma je, prema rečniku Merriam-Vebster, "skup negativnih i često nepravednih uverenja koje društvo ili grupa ljudi ima o nečemu".[25] Stigmu često primenjuju diskriminacija, bezobzirni postupci i bahatost. Kao odgovor, osobe koje žive sa HIV-om su razvile samoonižavajuće misli i veštine suočavanja sa socijalnim posledicama u odnosu na prihvatanje svog trenutnog statusa i traženje pomoći.

Ljudi koji su HIV pozitivni često se suočavaju sa stigmom, iakosem lekovima može upravljati bolešću. Sada je moguće da osoba koja je HIV + ima intiman odnos sa nekim ko je HIV- i ne prebaci bolest na njih. Takođe je moguće da majka koja je HIV + ne prenese virus na svoje dete.[26] U zemljama u razvoju se ljudi koji su HIV + diskriminišu na poslu, u školi, zajednici, pa čak i u zdravstvenim ustanovama.[27] Diskriminacija takođe može povećati širenje HIV-a jer će manje ljudi želeti da se testira.

Shodno tome, u zemljama kao što je Nigerija, osobe sa HIV-om su manje verovatne da otkriju svoj HIV status zbog posledica isključenosti iz svoje zajednice. "U većini situacija, kako bi se sprečilo društveno odbacivanje, osobe koje žive sa HIV-om ne smeju da otkrivaju svoj HIV status kako bi izbegle da budu izolovane od učešća u društveno-kulturnim događajima." To dovodi do vrlo rizičnog ponašanja prenošenja bolesti zajedno sa drugima ili odlaganja pravilnog lečenja. PLHIV, kada su isključeni iz zajednice. može se osećati izolovano, usamljeno, uplašeno, nedostatak motivacije i probleme sa identitetom. Stigma pojačava širenje i negira medicinska istraživanja HIV-a/AIDS-a zato što socijalna i medicinska podrška više nema. Te osobe više ne mogu da se osećaju kao deo društva, koje su nam, kao ljudima, potrebne da se zajednice osećamo razumjenim i željenim.

Porodične i druge intimne veze igraju ulogu u smrtnosti od PLHIV-a. Zbog straha od izolacije, neznanja, poricanja i diskriminacije, ljudi će dozvoliti da se HIV razvije u SIDU što će dodatno smanjiti životni vek, jer će funkcija imunološkog sistema tela biti znatno smanjena. Istraživanje je urađeno na deci osnovne škole Mvelaphanda, u Tembisi, gradskoj opštini Ekurhuleni u Gautengu, Južna Afrika. Mnoga deca su bila siročad zbog smrti roditelja, umrlu braću i sestre,pa čak i neka od njih, koja su rođena sa HIV-om. Istraživanjem je utvrđeno da ako nema promene u ponašanju prema HIV-u/AIDS-u, neće doći do promena u borbi protiv epidemije. U osnovnoj školi Mvelaphanda stopa smrtnosti raste kod njihove dece, posebno mladih žena. Ove žene su više izložene riziku od svojih muških kolega zbog toga što su mnoge umešane u vezu sa starijim muškarcima koji imaju razne partnere i ne učestvuju u bezbednim seksualnim praksama. Neki od ovih učenika i sami su roditelji učenika u školi. Problem je što čak i kada se članovi porodice obaveste o uzroku smrti, koji je potencijalno uzrokovan sidom, biraju da obaveste ljude da je uzrok smrti „veštičarenje “. Deca i drugi članovi porodice imaju tendenciju da negiraju istinu i odgajaju sa verovanjem da HIV i/ili AIDS ne postoje i strahuju od toga da budu začarani nego oboleli od virusa.

Uporedo sa porodičnim vezama i intimnim vezama, i duhovne veze mogu biti opterećujuće za osobe koje žive sa HIV-om. U istraživanju urađenom u zapadnom regionu Saudijske Arabije, stigma je duboko ukorenjena jer islam zabranjuje ponašanje povezano sa faktorima rizika povezanim sa prenošenjem HIV-a, kao što su seks izvan braka, homoseksualnost i intravenska upotreba droga. Strah i ranjivost uključuju strah od kazne od Boga, strah od otkrivanja HIV-a/AIDS-a i strah od budućnosti i smrti. Osobe sa HIV-om doživele su izolaciju i nedostatak psiho-socijalne i emocionalne podrške. Kao odgovor na svoja iskustva, mnogi učesnici su dijagnoze prihvatili kao sudbinu i postali više religiozni, koristeći duhovnost kao svoju glavnu strategiju suočavanja.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

  • Kriminalizacija prenosa HIV-a
  • HIV izuzetnost

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „What are HIV and AIDS?”. AVERT (na jeziku: engleski). 23. 6. 2015. Pristupljeno 10. 4. 2018. 
  2. ^ Parker, Richard; Aggleton, Peter (1. 7. 2003). „HIV and AIDS-related stigma and discrimination: a conceptual framework and implications for action”. Social Science & Medicine (na jeziku: engleski). 57 (1): 13—24. ISSN 0277-9536. doi:10.1016/S0277-9536(02)00304-0. 
  3. ^ „Gay and Bisexual Men | HIV by Group | HIV/AIDS | CDC”. www.cdc.gov (na jeziku: engleski). 27. 2. 2018. Pristupljeno 10. 4. 2018. 
  4. ^ Herek, G.M. (2002). Thinking about AIDS and stigma: A psychologist's perspective. Journal of Law, Medicine and Ethics, 30, 594–607.
  5. ^ Herek, G.M., Capitanio, J.P., & Widaman, K.F. (2002). Stigma, social risk, and health policy: Public attitudes toward HIV surveillance policies and the social construction of illness. Health Psychology, 22 (5), 533–540.
  6. ^ Altman, Lawrence K. „NEW HOMOSEXUAL DISORDER WORRIES HEALTH OFFICIALS” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 4. 2018. 
  7. ^ „HIV Stigma and Discrimination”. AVERT (na jeziku: engleski). 20. 7. 2015. Pristupljeno 10. 4. 2018. 
  8. ^ „Civil Rights”. HIV.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 4. 2018. 
  9. ^ Farmer, Paul; Bruce Nizeye; Sara Stulac; Salmaan Keshavjee (2006). „Structural Violence and Clinical Medicine”. 
  10. ^ Lane, Sandra D.; Rubinstein, Robert A.; Keefe, Robert H.; Webster, Noah; Cibula, Donald A.; Rosenthal, Alan; Dowdell, Jesse (avgust 2004). „Structural violence and racial disparity in HIV transmission”. Journal of Health Care for the Poor and Underserved. 15 (3): 319—335. ISSN 1049-2089. PMID 15453172. 
  11. ^ Pharris; et al. (2011). „Community patterns of stigma towards persons living with HIV: A population based latent class analysis from rural Vietnam”. BMC Public Health. 11: 705. PMC 3184634 Слободан приступ. PMID 21923941. doi:10.1186/1471-2458-11-705. 
  12. ^ Mugavero, MJ (2008). „Improving engagement in HIV care: What can we do?”. Top HIV Med. 16 (5): 156—161. PMID 19106431. 
  13. ^ Panel on Antiretroviral Guidelines for Adults and Adolescents (14. 10. 2011). „Guidelines for the use of antiretroviral agents in HIV-1-infected adults and adolescents”. Department of Health and Human Services. 
  14. ^ Pollini, Robin A.; Estela Blanco; Carol Crump; Maria Zuniga (2011). „A community-based study of barriers to HIV care initiation”. AIDS Patient Care and STDs. 601-09. PMC 3183651 Слободан приступ. 
  15. ^ Pantelic, Marija; Boyes, Mark; Cluver, Lucie; Thabeng, Mildred (23. 11. 2016). „'They Say HIV is a Punishment from God or from Ancestors': Cross-Cultural Adaptation and Psychometric Assessment of an HIV Stigma Scale for South African Adolescents Living with HIV (ALHIV-SS)”. Child Indicators Research (на језику: енглески). 11 (1): 1—17. ISSN 1874-897X. PMC 5816760 Слободан приступ. PMID 29497463. doi:10.1007/s12187-016-9428-5. 
  16. ^ Dahlui Azahar Bulgiba Zaki Oche Adekunjo Chinna, Maznah, Nazar, Awang, Rafdzah, Oche Mansur, Felix Oluyemi, Karuthan (2015). HIV/AIDS Related Stigma and Discrimination against PLWHA in Nigerian Population. Public Library of Science. стр. 3. ISSN 1932-6203. 
  17. ^ von Collani, Germont (1. 1. 2016). Journal of Applied Social Psychology. Wiley-Blackwell. ISSN 0021-9029. 
  18. ^ Makhado, Lufuno (децембар 2016). „Knowledge and psychosocial wellbeing of nurses caring for people living with HIV/AIDS (PLWH)”. Health SA Gesondheid. 21: 1—10. doi:10.1016/j.hsag.2015.10.003. 
  19. ^ Wasiu Olalekan, Adebimpe (јун 2014). „Perception of Societal Stigma and Discrimination Towards People Living with HIV/AIDS in Lagos, Nigeria: a Qualitative Study”. PMC 4130669 Слободан приступ. 
  20. ^ Su, Xiaoyou (фебруар 2013). „Perceived discrimination, social support, and perceived stress among people living with HIV/AIDS in China.”. AIDS Care. 
  21. ^ dos Santos, Monika ML; Kruger, Pieter; Mellors, Shaun E; Wolvaardt, Gustaaf; van der Ryst, Elna (27. 1. 2014). „An exploratory survey measuring stigma and discrimination experienced by people living with HIV/AIDS in South Africa: the People Living with HIV Stigma Index”. BMC Public Health. 14 (1). ISSN 1471-2458. PMC 3909177 Слободан приступ. doi:10.1186/1471-2458-14-80. 
  22. ^ Farmer, Paul. 2006. AIDS and Accusation: Haiti and the Geography of Blame. Berkeley: University of California Press.
  23. ^ Herek, G.M. (1999). AIDS and stigma in the United States. [Special issue]. American Behavioral Scientist, 42 (7).
  24. ^ Visser, Maretha J.; Makin, Jennifer D.; Vandormael, Alain; Sikkema, Kathleen J.; Forsyth, Brian W. C. (фебруар 2009). „HIV/AIDS STIGMA IN A SOUTH AFRICAN COMMUNITY”. AIDS Care. 21 (2): 197—206. ISSN 0954-0121. PMC 4238924 Слободан приступ. PMID 19229689. doi:10.1080/09540120801932157. 
  25. ^ „Definition of STIGMA”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 
  26. ^ Roth Cheryl; Hrenchir Pauline F, and Pacheco Christine J. "HIV in Pregnancy." Nursing for Women Health (2016): 87–91. Nwhjournal.com. Web. 10 Apr. 2016
  27. ^ Cameron, Sally; Jane Wilson, Julian Hows, Rodrigo Pascal, Jaime Todd-Gher, Liz Tremlett, Ann Stevens, and John Godwin. "People Living with HIV Stigma Index; Asia Pacific Regional Analysis 2011."(1–99). Joint United Nations Program, 2011.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дискриминација_особа_са_ХИВ-ом/Сидом&oldid=26868197”