Pređi na sadržaj

Drvena bojica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Drvene bojice različitih nijansi
Ptičji pogled na bojice

Drvena bojica je olovka za pisanje i crtanje čija je mina u boji, umesto standardne olovno sive koja se obično nalazi na grafitnim olovkama. Kao opna mine nalazi se lakirano drvo, za koje se drvena boja pri upotrebi drži.

Opšte odlike

[uredi | uredi izvor]

Posebnost drvene boje u odnosu na grafitnu olovku jeste ta da se mine bojice prave od pigmenata boje olovke, masti, voskova, veziva, talka i kaolina. Preciznije govoreći, njeni delovi su sledeći: smeša voskova (obično parafin ili karnauba kod tvrđih varijanti), vezivo (celuloza ili guma arabika), punjenje (kreda, talk ili kaolin) i pigment. Posle mešanja pojedinačnih komponenata, mina se oblikuje, suši u vazduhu i obezbeđuje opnom od lakiranog drveta. Takav proizvod se kategorizuje i ubacuje u pakovanja.[1]

Za razliku od istih na grafitnim olovkama, mine bojica nije moguće klasifikovati prema tvrdoći (H, F, HB, B), već su one isključivo meke. Naravno, postoje razlike u tvrdoći između različitih proizvođača, ali su one zanemarljive, te se ne naglašavaju. Posebne drvene boje mogu se koristiti i prilikom izrade akvarela, a njihova mina pravi se od obojene gume arabike. Pre upotrebe, ovakve bojice je potrebno nakvasiti umakanjem u vodu.[2]

Drvene bojice nemaju rok trajanja i mogu se koristiti duže vreme sa minimalnim negativnim razlikama u odnosu na novonapravljene. Još jedna njihova odlika jeste i masnoća, odnosno udeo masti i voskova unutar mine. Ako primerak ima izrazito masnu minu, u pitanju nije obična drvena bojica, već pastel. Jedna od razlika između pastela i drvenih bojica jeste i ta što prvi u najvećem broju slučajeva nemaju drveni, već tanki papirni omotač, pa i nisu vrsta drvenih bojica.[3][4]

Pri proizvodnji drvenih bojica može se upotrebiti i ftalna kiselina, kojom se olovke oblažu. Ftalati, kako se zovu soli koje ona obrazuje, mogu imati negativne posledice po osobe, najčešće decu koja iz različitih razloga grickaju drvenu opnu. Usled toga, ftalna kiselina je u Evropskoj uniji zabranjena kao plastifikator u dečjim igračkama. Ipak, prema istraživanju sprovedenom u Nemačkoj povodom početka školske 2008/09. godine, ftalati su se i dalje mogli naći u bojicama.[5]

Upotreba

[uredi | uredi izvor]
Zarezane bojice i ostaci. Na ostacima rezanja mogu se uočiti tri dela olovke — obojena meka mina (sredina), drvena opna (najveći svetlobraon deo) i obojena opna (urezani krajevi ostataka), koja služi za lakše raspoznavanje nijansi boja (valer).

Drvene bojice najčešće se povezuju sa dečjom igrom i školskim aktivnostima na časovima likovne kulture ili prilikom crtanja na bilo kom drugom mestu.[6] S te strane su pogodne za upotrebu, jer ne ostavljaju nikakve fleke, nisu skupe niti teške za rukovanje, a ostvaruju zadovoljavajuće rezultate. Međutim, ocenjuje se da ih u savremeno vreme za korišćenje u ove svrhe odmenjuju flomasteri, koji su po većini parametara bolji. Na primer, ostavljaju puniju i ljudskom mozgu primamljiviju boju, ali mogu ostaviti i neželjene tragove na odeći i radnom prostoru. Dečje drvene boje se prodaju u kartonskim ili plastičnim pakovanjima, koja obično imaju rupu na prednjoj strani. Tako kupac može unapred videti boje koje želi da kupi.[7]

Druga upotreba jeste ona u grafičkoj umetnosti. Bojice koriste umetnici raznih pravaca, kao što su crtači, strip-crtači i animatori. To proizilazi iz činjenice da ove olovke mogu imati različite pigmente, zbog čega pružaju veliki broj mogućnosti. Ipak, pojedini brendovi umetničkih bojica umnogome su kvalitetniji od onih namenjenih deci, pa mnogostruko premašuju i njihovu cenu.[8]

U likovnoj umetnosti, postoji crtačka tehnika crtanja drvenim bojicama. Bojenje se u ovom služaju radi uzastopnim povlačenjima paralelnih linija jednih pored druge (šrafura). Ovakva tehnika na kraju dozvoljava i ispoljavanje umetničkih sloboda tako što je moguće spojiti linije različitih boja i na taj način dobiti u potpunosti novu nijansu. Pri ovoj tehnici se koristi ograničeni broj boja. Pigmenti drvenih boja su najpogodniji za nanošenje na papir i nisu za tvrde materijale.[9][10]

Od drugih upotreba, izdvajaju se one utilitarne prirode, odnosno iskorišćavanje u praktične svrhe. Tako se drvenim bojicama unutar kraćih ili dužih tekstova mogu označavati bitne stvari. Uz flomastere i markere, đaci, prilikom učenja, drvenim bojicama (najčešće mekim) mogu obeležiti deo lekcije koji je najbitniji za pamćenje, kao što su ključne rečenice, definicije ili obrasci. Sem toga, modni dizajneri ovu vrstu olovaka mogu koristiti prilikom skiciranja odela u kojima boja igra glavnu ulogu. Finska umetnica Jona Pohjalajnen (fin. Jonna Pohjalainen) proleća 2011. godine je napravila džinovske drvene bojice tako što je vrhove tankih stabala drveća oblikovala kao zarezačem i obojila u željene boje.[11]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Malo se zna o najranijoj istoriji olovaka u boji. Ipak, sigurno je da su se upotrebljavaje već početkom devetnaestog veka, jer se pominju u izvorima iz tog doba. Međutim, veoma je verovatno da su prvi primerci napravljeni i korišćeni još ranije.

Informacije o primercima iz dvadesetog veka mnogo su dostupnije i jasnije. Malo pre Prvog svetskog rata, nemačko preduzeće Faber (nem. Faber) prodavalo je olovke sa obojenom minom, koje je uvozilo iz Sjedinjenih Američkih Država, u kojima su patentirane 1902. Šest godina po odobrenom patentu, u Nemačkoj se počeo prodavati proizvod ovog tipa nazvan Polihromos (Polychromos), set olovaka od šezdeset boja.[traži se izvor] Nakon rata, proizvodnja je obustavljena zbog hiperinflacije, ali je nastavljena 1924. Iste godine se na tržište sa sličnim proizvodom uključio švajcarski Karan daš (Caran d'Ache), dok je sledeće u rad krenuo i Švan Štabilo (Schwan Stabilo). Ubrzo su se koristili širom Evrope, dok je u svetu bio pastel.[12]

Tehnika crtanja drvenim bojicama i dalje nije široko prihvaćena i korišćena, iako postoje mnoga produzeća koje drvene boje proizvode i prodaju. Komercijalna pakovanja, koja je moguće kupiti u većini knjižara i prodajnih mesta sa tim tematskim odeljkom, mogu imati i do 150 različitih boja i njihovih nijansi, kao kod japanskog Holbajna (Holbein), ali mogu biti i dosta skromnija, sa samo dvadeset boja. Sveukupno, procenjuje se da se godišnje proizvede nekoliko milijardi drvenih bojica.[13]

Reference

[uredi | uredi izvor]
Drvena bojica na Vikimedijinoj ostavi.
  1. ^ Waldschmidt, Brigitte (2006). Farben mischen. Das Grundlagenbuch für Künstler. Wiesbaden: Englisch Verlag. ISBN 978-3-8241-1377-4. 
  2. ^ „How to Use Watercolor Pencils”. WikiHow. Pristupljeno 11. 09. 2013. 
  3. ^ „Colored Pencils vs. Crayons”. El Diamante's The Dig. Pristupljeno 11. 09. 2013. [nepouzdan izvor?]
  4. ^ „Crayons vs. Markers vs. Colored Pencils”. Behavior Psychology. Pristupljeno 11. 09. 2013. 
  5. ^ „Schadstoffe in Stiften, Farben und Radierern”. Test. Pristupljeno 11. 09. 2013. 
  6. ^ „Upis u prvi razred”. Futog: OŠ „Desanka Maksimović“. Arhivirano iz originala 11. 11. 2013. g. Pristupljeno 11. 09. 2013. 
  7. ^ Le Petit Larousse Illustré. Paris: Éditions Larousse. 2004. ISBN 978-2035302045. 
  8. ^ „Drawing & Sketching: Coloured Pencils”. Takapuna. Pristupljeno 11. 09. 2013. 
  9. ^ „Slikarske tehnike”. Papirni svet. Arhivirano iz originala 18. 07. 2013. g. Pristupljeno 11. 09. 2013. 
  10. ^ „Drvene bojice”. Crtanje i slike. Pristupljeno 11. 09. 2013. 
  11. ^ „Džinovske drvene bojice”. Domino Magazin. Pristupljeno 11. 09. 2013. 
  12. ^ H. Ellis, Margaret; M. Yeh, Brigitte (1997). „Categories of Wax-Based Drawing Media”. WAAC Newsletter. 19: 3. 
  13. ^ „Wie heeft er een potlood?”. Nederlandse publicaties. Pristupljeno 11. 09. 2013. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Waldschmidt, Brigitte (2006). Farben mischen. Das Grundlagenbuch für Künstler. Wiesbaden: Englisch Verlag. ISBN 978-3-8241-1377-4. 
  • Le Petit Larousse Illustré. Paris: Éditions Larousse. 2004. ISBN 978-2035302045. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дрвена_бојица&oldid=26872114”