Целулоза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Целулоза[1]
Cellulose, a linear polymer of D-glucose units (two are shown) linked by β(1→4)-glycosidic bonds.
Three-dimensional structure of cellulose.
Идентификација
ECHA InfoCard 100.029.692
Е-бројеви E460 (згушњивачи, ...)
MeSH Cellulose
Својства
(C6H10O5)n
Агрегатно стање бели прах
Густина 1.5 g/cm3
Тачка топљења разлаже се
није растворан
Сродна једињења
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије
целулоза полисахарид изграђен од великог броја молекула D – глукозе, повезаних глукозидном везом.

Целулоза је природни макромолекул који настаје фотосинтезом.[2] Састоји се од анхидрида глукозе емпиријске формуле (C6H10O5)n . Целулоза припада групи полисахарида који представљају до 80 % суве материје биљног света, а међу којима је целулоза најзначајнија.

Потпуном хидролизом целулозе добија се D – глукоза

(C6H10O5)n +nH2O → nC6H12O6

Основу целулозе чине у ствари, два анхидрида D – глукозе, који су везани глукозидном везом и чине молекул целобиозе. Испитивањем се дошло до закључка да је целулоза полисахарид изграђен од великог броја молекула D – глукозе, повезаних глукозидном везом.

Физичке особине[уреди]

Целулоза у додиру са водом бубри, утолико више уколико је више аморфних подручја у влакну. Од количине упијене воде зависе механичке особине целулозе, тј. веће бубрење смањује механичку отпорност. Органски растварачи изазивају слабије бубрење од воде.[3]

Поларни растварачи (хлороформ) показују већу моћ продирања у влакна целулозе, од неполарних растварача (угљендисулфид). Способност упијања влакна појачана је после третирања са 20% натријум хидроксида.

Извори[уреди]

  1. Nishiyama, Yoshiharu; Langan, Paul; Chanzy, Henri (2002). „Crystal Structure and Hydrogen-Bonding System in Cellulose Iβ from Synchrotron X-ray and Neutron Fiber Diffraction”. J. Am. Chem. Soc. 124 (31): 9074—82. PMID 12149011. doi:10.1021/ja0257319.  Пронађени су сувишни параметри: |author2= и |last2= (помоћ); Пронађени су сувишни параметри: |author3= и |last3= (помоћ).
  2. David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  3. Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. 0-8493-0487-3. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]