Ernst Hajnrih Veber

Ernst Hajnrih Veber
Ernst Hajnrih Veber
Datum rođenja	(1795-06-24)24. jun 1795.
Mesto rođenja	Luterštat Vitenberg, Sveto rimsko carstvo
Datum smrti	26. januar 1878.
Mesto smrti	Lajpcig, Kraljevstvo Saksonija
Univerzitet	Univerzitet u Lajpcigu
Zanimanje	Anatom, fiziolog, eksperimentalni psiholog
Značajni radovi	Veberov zakon

Ernst Hajnrih Veber (24. jun 1795 — 26. januar 1878) bio je nemački lekar koji se smatra jednim od osnivača eksperimentalne psihologije. Bio je uticajna i važna ličnost u oblastima fiziologije i psihologije tokom svog života i kasnije. Njegove studije o osećaju i dodiru, zajedno sa njegovim naglaskom na dobrim eksperimentalnim tehnikama, dovele su do novih pravaca i oblasti proučavanja za buduće psihologe, fiziologe i anatome.

Ernst Veber je rođen u akademskoj sredini, a njegov otac je radio kao profesor na Univerzitetu u Vitenbergu. Veber je postao lekar, specijalizovan za anatomiju i fiziologiju. Dva njegova mlađa brata, Vilhelm i Eduard, takođe su bili uticajni u akademskoj zajednici, obojica kao naučnici od kojih je jedan bio specijalizovan za fiziku, a drugi za anatomiju. Ernst je postao predavač i profesor na Univerzitetu u Lajpcigu i tu je ostao do penzionisanja.

Kontribucije

Veberov zakon

Za više informacija pogledajte: Veberov zakon

Veberov zakon glasi:

Ilustracija Veberovog zakona. Sa svake strane, donji kvadrat sadrži 10 tačaka više od gornjeg. Međutim, percepcija je drugačija: Na levoj strani, razlika između gornjeg i donjeg kvadrata je jasno vidljiva. Na desnoj strani, dva kvadrata izgledaju gotovo isto.

Drugačije rečeno, relativni diferencijalni prag je konstantan, što se matematičkom formulom može izraziti na sledeći način:

„ Najmanji priraštaj draži koji se može zapaziti, a predstavlja konstantni proporcionalni deo osnovne ili standardne draži. ”

${\Delta D \over D}=K$ △D predstavlja jedva primetnu razliku, D je intenzitet standardne draži, a K je konstanta.

Na osnovu rezultata eksperimentalnih ispitivanja praga razlike i njihovog tumačenja nemačkog psihofizičara Ernsta H. Vebera, ovaj zakon je formulisao njegov učenik Teodor Gustav Fehner. Ukoliko je jedna draž jača (npr. svetlosna, zvučna, gustativna i sl.), utoliko je potreban veći priraštaj draži da bi se mogao zapaziti. Veličina konstante varira od jednog do drugog modaliteta (npr. za vizuelne draži je 1/100, za zvučne 1/11, za olfaktivne 1/10, a za pritisak 1/7).

Jedva primetna razlika

Za više informacija pogledajte: Jedva primetna razlika

Veber je uočio jedva primetnu razliku (eng. just-noticeable difference) ili JPR (eng. JND) opisao na sledeći način: „posmatrajući disparitet između stvari koje se porede, ne opažamo razliku između stvari, već odnos ove razlike i veličine stvari koje se porede. Drugim rečima, u stanju smo da razlikujemo relativnu razliku, a ne apsolutnu razliku između stavki. Ili, možemo razlikovati stimuluse koji imaju konstantan odnos, a ne konstantnu razliku. Ovaj odnos je poznat kao Veberov razlomak. Veberov prvi rad sa JPR-om imao je veze sa razlikama u težini. On je naveo da je JPR „minimalni iznos razlike između dve težine koji je potreban da se razlikuju“.

Otkrio je da je najbolja diskriminacija između težina bila kada su se one razlikovale za 8–10%. Na primer, ako ste držali blok od 100 g, drugi blok bi morao da bude težak najmanje 108 g da bi se mogao razlikovati. Veber je takođe sumnjao da se konstantni razlomak primenjuje za sva čula, ali je različit za svako čulo. Kada se porede razlike u dužini linije, mora postojati najmanje 0,01 razlika da bi se razlikovale. Kada se poredi visina tona muzike, mora postojati razlika od najmanje 0,006 vibracija u sekundi. Dakle, za svako čulo je potrebno određeno povećanje intenziteta da bi se uočila razlika.

Eksperimentalna psihologija

Veći deo svoje karijere Veber je radio sa svojom braćom, Vilhelmom i Eduardom, i partnerom Gustavom Teodorom Fehnerom. Tokom ovih radnih odnosa, Veber je završio istraživanja o centralnom nervnom sistemu, slušnom sistemu, anatomiji i funkciji mozga, cirkulaciji itd., kao i veliki deo istraživanja o senzornoj fiziologiji i psihologiji. Sledeće stavke su deo Veberovog doprinosa eksperimentalnoj psihologiji:

Eksperimentalna teorija talasa

Proučavao strujanje i kretanje talasa u tečnostima i elastičnim cevima.

Hidrodinamika

Veber je otkrio zakone i primenio ih na cirkulaciju. Godine 1821. Veber je pokrenuo seriju eksperimenata o fizici tečnosti sa svojim mlađim bratom Vilhelmom. Ovo istraživanje je bilo prvi detaljan prikaz hidrodinamičkih principa u cirkulaciji krvi. Veber je nastavio svoja istraživanja krvi i 1827. godine došao je do još jednog značajnog otkrića. Veber je objasnio elastičnost krvnih sudova u kretanju krvi u aorti u neprekidnom toku do kapilara i arteriola.

Tehnika praga u dve tačke

Ova tehnika je pomogla u karti osetljivosti i oštrini dodira na telu pomoću tehnike kompasa. Tačke kompasa bi bile postavljene na različitim rastojanjima kako bi se videlo na kojoj udaljenosti se tačke kompasa percipiraju kao dve odvojene tačke umesto kao jedna jedina tačka. Veber je takođe pisao i testirao druge ideje o osećaju, uključujući terminalni prag, što je najveći intenzitet koji je pojedinac mogao da oseti pre nego što osećaj više nije mogao da bude otkriven.

Veberova iluzija

Veberova iluzija je „iskustvo divergencije dve tačke kada se stimulacija pomera preko neosetljivih oblasti i konvergencije dve tačke kada se pomera preko osetljivih oblasti“. Veberova upotreba multivarijantnog eksperimenta, preciznih merenja i istraživanja senzorne psihologije i senzorne fiziologije postavila je osnovu za prihvatanje eksperimentalne psihologije kao polja i pružanje novih ideja kolegama psiholozima iz 19. veka da se prošire.