Žofroa I Vilerden
| Žofroa I Vilerden | |
|---|---|
 grb Gotfrida Vilerdena | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | oko 1169. |
| Datum smrti | oko 1229. |
| Mesto smrti | Kneževina Ahaja |
| Grob | crkva Svetog Jakova u Andravidi |
| Porodica | |
| Supružnik | Elizabeta |
| Potomstvo | Žofroa II Vilerden, Vilijam II Vilerden |
| Roditelji | Žan Vilerden Celina od Briela |
| Dinastija | Dinastija Vilerden |
| knez Ahaje | |
| Period | 1209-1229 |
| Prethodnik | Vilijam I Šamplit |
| Naslednik | Žofroa II Vilerden |
Gotfrid ili Žofroa I Vilerden (fr. Geoffroi Ier de Villehardouin; oko 1169 - oko 1229) je bio učesnik Četvrtog krstaškog rata i knez Ahaje od 1209. do 1229. godine.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Žofroa je bio najstariji sin Žana Vilerdena i Celine od Briela[1]. U Četvrti krstaški rat pošao je zajedno sa svojim ujakom, Žofroa de Vilarduenom, poznatim hroničarem[2]. Žofroa je bio jedan od krstaških barona koji su preduzeli pohod na Siriju. Zbog toga nije učestvovao u osvajanju Carigrada 1204. godine[3]. Nakon što je čuo da je vizantijska prestonica osvojena, zaplovio je ka gradu[4]. Međutim, loše vreme ga je nateralo da se iskrca u Modon na jugu Peloponeza gde je proveo zimu 1204/1205. godine. U Modonu je stupio u savez sa grčkim arhontom Mesenije sa kojim je krenuo u osvajanje zapadnog Peloponeza[5]. Međutim, Grk je ubrzo umro čime je savez raskinut. Kada je saznao da se vojska Bonifacija I Solunskog (1204-1207) nalazi pred Nauplijom, odlučio je da potraži pomoć. Pridružio se kraljevim snagama 1205. godine[2]. Zajedno sa Vilijamom Šamplitom preduzeo je osvajanje Peloponeza. Dvojica prijatelja dobila su dozvolu od kralja za svoju kampanju[5]. Njihova vojska sastojala se od 100 vitezova i 400 najamnika. Peloponez je osvojen, a Vilijam Šamplit je postao prvi knez Ahaje (1205-1209)[6], u vazalnom odnosu prema solunskom kralju. Žofroa je dobio Kalamatu i Meseniju u feud[6]. Međutim, Modon su ubrzo zauzeli Mlečani (u skladu sa sporazumom zaključenim pre osvajanja grada), a Žofroa je za uzvrat od Šamplita dobio Arkadiju[7]. Šamplit je 1208. godine otputovao u Francusku kako bi preuzeo baštinu svoga oca. Njegov sinovac, Igo, određen je za namesnika. Žofroa je postavljen na vlast do Igoovog dolaska. Međutim, i Igo i Vilijam su ubrzo umrli. Latinski car Henri I (1206-1216) proglasio je Žofroa za kneza Ahaje[8]. Ahajski knez je od tada bio vazal latinskog cara[9]. Žofroa je juna 1209. godine postao i mletački vazal za sve zemlje koje se protežu od Korinta do Navarina (Pilosa)[9]. Venecija je stekla pravo slobodne trgovine u kneževini.
U narednim godinama Žofroa je proširio svoje teritorije. Uz pomoć Oto de la Roša, atinskog vojvode, Žofroa je 1209. ili 1210. godine osvojio Akrokorint odakle su najpre Lav Sguros, a zatim i Teodor Komnin Duka, odolevali napadima krstaša[10][11]. Nauplia je takođe osvojena u narednim mesecima, a početkom 1212. godine pao je Argos gde se Teodor Komnin sklonio. Kada su Albertino i Rolandino napustili Tebu, Gospodstvo Teba podeljeno je između atinskog vojvode i ahajskog kneza[12]. Žofroa je zaplenio mnoge crkvene posede, uprkos zahtevima sveštenstva da se ona vrate crkvi[12]. Morejska hronika navodi da je crkva odbila da finansira Vilerdenove ratove nakon čega joj je on oduzeo deo imovine kojim je finansirao izgradnju moćnog zamka Klermon. Latinski patrijarh Gervasije ga je ekskomunicirao i na Ahaju bacio interdikt[13]. Međutim, na Vilerdenov zahtev, papa Honorije III je naložio patrijarhu da skine ekskomunikaciju roku od nedelju dana (11. februar 1217). Patrijarh je bacio novu zabranu na Ahaju što je izazvalo protivljenje pape[14]. Vilerden je došao u sukob sa papskim izaslanikom Đovanijem Kolonom koji je 1218. godine putovao po Peloponezu. Papa je na zahtev lokalnih sveštenika potvrdio ekskomunikaciju ahajskog kneza (21. januar 1219)[15]. Sukob je trajao sve do 1223. godine kada je Vilerden poslao izaslanike u Rim. Oni su stupili u pregovore sa papstvom. Papa je 4. septembra 1223. godine potvrdio sporazum između kneza i ahajskih sveštenika. Crkvi je vraćena imovina.
Teodor Anđeo Duka Komnin, sada despot Epira, je u međuvremenu opsedao Solun. Žofroa, uprkos papskim pozivima, nije poslao pomoć gradu koji se predao 1224. godine[16]. Time je Solunska kraljevina prestala da postoji. Vilerden je umro između 1228. i 1230. godine[17]. Sahranjen je u crkvi Svetog Jakova u Andravidi[18].
Porodično stablo[uredi | uredi izvor]
| 2. Žan Vilerden | ||||||||||||||||
| 1. Žofroa I Vilerden | ||||||||||||||||
| 3. Celina od Briela | ||||||||||||||||
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Evergates 2007, str. 246.
- ^ a b Setton 1976, str. 24.
- ^ Setton 1976, str. 12, 24.
- ^ Fine 1994, str. 69.
- ^ a b Longnon 1969, str. 237.
- ^ a b Fine 1994, str. 70.
- ^ Longnon 1969, str. 238.
- ^ Fine 1994, str. 614.
- ^ a b Setton 1976, str. 34.
- ^ Setton 1976, str. 36.
- ^ Longnon 1969, str. 240.
- ^ a b Longnon 1969, str. 241.
- ^ Setton 1976, str. 46.
- ^ Setton 1976, str. 47.
- ^ Setton 1976, str. 47–48
- ^ Setton 1976, str. 51.
- ^ Longnon 1969, str. 242.
- ^ Cawley, Charles (2010-07-03). "Greece, Latin Lordships – Chapter 1: Achaia – B.: Princes of Achaia 1209-1278 (Villehardouin)". Medieval Lands. fmg.ac (Foundation for Medieval Genealogy). Pristupljeno 2010-11-27.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Evergates, Theodore (2007). The Aristocracy in the County of Champagne, 1100-1300. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-4019-1.
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Longnon, Jean (1969). „The Frankish States in Greece, 1204-1311”. Ur.: Setton, Kenneth M.; Wolff, Robert Lee; Hazard, Harry W. A History of the Crusades. II: The Later Crusades, 1189-1311. The University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-04844-0.
- Runciman, Steven (1951). A History of the Crusades. III: The Kingdom of Acre and the Later Crusades. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-06163-6.
- Setton, Kenneth M. (1976). The Papacy and the Levant (1204-1571). I: The Thirteenth and Fourteenth Centuries. The American Philosophical Society. ISBN 978-0-87169-114-9.
| Normativna kontrola: Ljudi |
|---|
