Zagađenje u Kini

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Zagađenje u Kini je jedan od aspekata šire teme ekoloških pitanja u Kini. Razni oblici zagađenja povećali su se kako se Kina industrijalizovala, što je izazvalo široke zdravstvene probleme u životnoj sredini.[1][2][3] Otkako je 2013. sprovedena politika čistog vazduha, zagađenje se kontinuirano smanjuje širom Kine, a kineski gradovi više ne dominiraju na prvom mestu liste najzagađenijih gradova.[4][5]

Statistika zagađenja[uredi | uredi izvor]

Zagađenje tla[uredi | uredi izvor]

Ogroman rast Narodne Republike Kine od 1980-ih rezultirao je povećanim zagađenjem tla. Državna uprava za zaštitu životne sredine veruje da to predstavlja pretnju po životnu sredinu, bezbednost hrane i održivu poljoprivredu. 38.610 kvadratnih milja (100.000 km²) obrađenog kineskog zemljišta je zagađeno, a zagađena voda se koristi za navodnjavanje dodatnih 31,5 miliona milja (21,670 km²) i još 2 miliona milja (1.300 km²) pokriveni su ili uništeni čvrstim otpadom. Zahvaćeno područje čini jednu desetinu obradive zemlje u Kini. Procenjuje se da 6 miliona tona prehrambenih zrna svake godine zagađuje teškim metalima, što uzrokuje direktne gubitke od 29 milijardi juana (2,57 milijardi američkih dolara). Teški metali (uključujući živu, olovo, kadmijum, bakar, nikl, hrom i cink) u kontaminiranom zemljištu imaju štetne zdravstvene efekte na metabolizam čoveka. Gutanje, kontakt putem kože, ishrana kroz lanac zemlja-hrana, unos disajnih puteva i oralni unos mogu dostaviti toksične supstance ljudima.[6]

Otpad[uredi | uredi izvor]

Kako se kineska proizvodnja otpada povećava, nedovoljni napori na razvoju sposobnih sistema za reciklažu pripisuju se nedostatku ekološke svesti.[7] U 2012. godini je proizvodnja otpada u Kini iznosila 300 miliona tona.[8]

Zabrana je stupila na snagu 15. juna 2008. godine kojom je svim supermarketima, robnim kućama i prodavnicama širom Kine zabranjeno da daju besplatne plastične kese, podstičući ljude da koriste vreće od platna.[9] Prodavnice moraju jasno označiti cenu plastičnih kesa za kupovinu i zabranjeno je dodavanje te cene na cenu proizvoda. Proizvodnja, prodaja i upotreba ultra tankih plastičnih kesa — onih manjih od 0,025 milimetara (0,00098 u) — takođe su zabranjeni. Državno veće je pozvalo na „povratak kesa od platna i korpi za kupovinu“.[10] Ova zabrana, međutim, ne utiče na široku upotrebu papirnih kesa za kupovinu u prodavnicama odeće ili na upotrebu plastičnih kesa u restoranima za hranu za poneti. Istraživanje Međunarodne asocijacije za pakovanje hrane pokazalo je da se u godini nakon sprovođenja zabrane 10 posto manje plastičnih kesa našlo u smeću.[11]

Elektronski otpad[uredi | uredi izvor]

Kina je 2011. proizvela 2,3 miliona tona elektronskog otpada.[12] Očekuje se da će godišnji iznos rasti kako kineska ekonomija raste. Pored proizvodnje domaćeg otpada, velike količine elektronskog otpada uvoze se iz prekomorskih zemalja. Nedavno je uveden zakon koji zabranjuje uvoz elektronskog otpada i zahteva pravilno odlaganje domaćeg otpada, ali je kritikovan kao nedovoljan i podložan prevarama. Postignuti su lokalni uspesi, kao na primer u gradu Tjenđin gde je 38.000 tona elektronskog otpada pravilno odloženo u 2010. godini, ali se sa mnogim elektronskim otpadom i dalje nepravilno postupa.[13]

Industrijsko zagađenje[uredi | uredi izvor]

Zagađenje vazduha izazvano industrijskim postrojenjima

Svetska banka izdala je izveštaj 1997. godine usmeren na kinesku politiku prema industrijskom zagađenju. Izveštaj navodi da su „stotine hiljada prevremenih smrtnih slučajeva i slučajeva ozbiljnih respiratornih bolesti prouzrokovani izlaganjem industrijskom zagađenju vazduha. Ozbiljno zagađeni industrijskim ispuštanjem, mnogi kineski plovni putevi uglavnom nisu pogodni za direktnu ljudsku upotrebu“. Međutim, izveštaj je priznao da su propisi o zaštiti životne sredine i industrijske reforme imali određeni efekat. Utvrđeno je da će nastavak ekoloških reformi verovatno imati veliki efekat na smanjenje industrijskog zagađenja.[14]

U članku iz 2007. godine o problemu zagađenja Kine, Njujork tajms je izjavio da je „Degradacija životne sredine sada toliko ozbiljna, sa tako snažnim domaćim i međunarodnim reperkusijama, da zagađenje ne predstavlja samo dugoročno veliko opterećenje za kinesku javnost već i akutnu akutnost. politički izazov vladajućoj Komunističkoj partiji“.[15]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jared Diamond (2011) [2005]. „China, Lurching Giant”. Collapse: How Societies Choose to Fail or Succeed. Penguin Books. str. 258—377. ISBN 9780241958681. 
  2. ^ „The Most Polluted Places on Earth”. CBS News. 8. 1. 2010. Arhivirano iz originala 23. 10. 2013. g. Pristupljeno 21. 1. 2013. 
  3. ^ „Air Pollution Grows in Tandem with China's Economy”. NPR. Pristupljeno 21. 1. 2013. 
  4. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 20. 02. 2022. g. Pristupljeno 24. 02. 2021. 
  5. ^ https://www.ccacoalition.org/en/news/beijing%E2%80%99s-air-quality-improvements-are-model-other-cities
  6. ^ Zhang, Xiuying; et al. (7. 8. 2015). „Impact of Soil Heavy Metal Pollution on Food Safety in China”. PLOS ONE. 10 (8): e0135182. Bibcode:2015PLoSO..1035182Z. PMC 4529268 Slobodan pristup. PMID 26252956. doi:10.1371/journal.pone.0135182. 
  7. ^ Violet Law (28. 7. 2011). „As China's prosperity grows, so do its trash piles”. The Christian Science Monitor. Pristupljeno 29. 7. 2011. 
  8. ^ Waste Atlas Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. oktobar 2014) (2012). Country Data: CHINA
  9. ^ Bodeen, Christopher. „China Bans Free Plastic Bags”. National Geographic News. Pristupljeno 27. 2. 2017. 
  10. ^ "China bans free plastic shopping bags", AP Press via the International Herald Tribune, 9 January 2008
  11. ^ David Biello, Scientific American, Does Banning Plastic Bags Work?, 13 August 2009.
  12. ^ BONN. "Urgent Need to Prepare Developing Countries for Surge in E-wastes." UN University, 22 February 2010. Web. 22 December 2015.
  13. ^ Mitch Moxley, "E-Waste Hits China", Inter Press Service, 2011 http://ipsnews.net/news.asp?idnews=56572 Arhivirano 14 oktobar 2011 na sajtu Wayback Machine
  14. ^ Dasgupta, Susmita; Hua Wang; Wheeler, David (30. 11. 1997). „Surviving success: policy reform and the future of industrial pollution in China, Volume 1”. The World Bank. Arhivirano iz originala 16. 4. 2010. g. Pristupljeno 14. 3. 2009. 
  15. ^ Kahn, Joseph; Jim Yardley (26. 8. 2007). „As China Roars, Pollution Reaches Deadly Extremes”. The New York Times. Pristupljeno 14. 3. 2009. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Jared Diamond (2011) [2005]. „China, Lurching Giant”. Collapse: How Societies Choose to Fail or Succeed. Penguin Books. str. 258—377. ISBN 9780241958681. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Загађење_у_Кини&oldid=27677587”