Zbrka umesto muzike

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Zbrka umesto muzike: O operi Ledi Makbet iz Mcenskog okruga (rus. Sumbur vmesto muziki – Ob opere «Ledi Makbet Mcenskogo uezda») je uvodnik koji se pojavio u sovjetskim novinama Pravda 28. januara 1936. U nepotpisanom članku osuđuje se popularna opera Dmitrija Šostakoviča Ledi Magbet iz Mscenskog okruga kao, između ostalog, „formalistička“, „buržoaska“, „gruba“ i „vulgarna“. Odmah nakon objavljivanja počele su da kruže glasine da je Josif Staljin napisao kritiku. Iako je to malo verovatno, gotovo je izvesno da je Staljin bio svestan članka i slagao se sa stavovima iznetim u članku.[1] „Zbrka umesto muzike“ bila je prekretnica u Šostakovičevoj karijeri. Članak je od tada postao dobro poznat primer sovjetske cenzure umetnosti.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Lenjingradski kompozitor Dmitrij Šostakovič završio je svoju operu Ledi Magbet iz Mcenskog okruga 1932. godine. Smeštena u predrevolucionarna vremena, Lejdi Makbet se bavi temama požude, usamljenosti i ubistva. Neke od scena su seksualno eksplicitne; kritika u Njujork Sanu nazvala je operu „pornofonijom“.[2] 24. januara 1934. delo je premijerno doživelo veliki uspeh, hvaljen od strane kritičara i vladinih zvaničnika. Lejdi Magbet se brzo proširila na operske kuće širom sveta, učvrstivši Šostakovičev status međunarodne slavne ličnosti. U Sovjetskom Savezu je odmah dobilo pohvale. List Sovetskoe iskusstvo odao je ledi Magbet kao „trijumf muzičkog pozorišta“,[3] dok ga je „Sovetskaja muzika“ nazvala „najboljim sovjetskim delom.“[4] Partijski zvaničnici su takođe bili zadovoljni, veličajući operu i nazivajući Šostakoviča „sovjetskim kompozitorom vaspitanim u najboljoj tradiciji sovjetske kulture“.[5] Godine 1934. i 1935. opera je izvedena nekoliko stotina puta širom zemlje.[6]

Staljinovo neodobravanje[uredi | uredi izvor]

Skoro tačno dve godine nakon premijere opere, Šostakovič je pozvan na predstavu Boljšoj teatra 26. januara 1936, gde je zatekao Staljina u prisustvu nekoliko saradnika, među kojima su Andrej Ždanov i Vjačeslav Molotov.[7] Devet dana pre toga Staljin je prisustvovao drugoj operi, Tihi Don Ivana Džeržinskog, i hvalio je kao model socijalističkog realizma zbog njene lirske jasnoće i emocionalne direktnosti.[8] Lejdi Magbet nije ostavila isti utisak na sovjetskog vođu. Šostakovič je kasnije pisao svom prijatelju Ivanu Solertinskom da je bio svedok kako se Staljin grčio na glasnim delovima partiture i smejao se u seksualnim trenucima. Nezadovoljan, Staljin je otišao nakon završetka trećeg čina. Uplašeni Šostakovič je navodno bio „bel kao čaršav” kada se naklonio publici.[9] Dva dana kasnije „Zbrka umesto muzike“ pojavila se na trećoj strani izdanja Pravde od 28. januara.

Članak je odmah bacio Šostakoviča u nemilost. Broj izvođenja Lejdi Magbet brzo se smanjivao, sve dok opera nije bila potpuno zabranjena. Pojedinci koji su je ranije hvalili, bili su primorani da povuku svoje mišljenje. Kompozitor je izgubio većinu svojih prihoda i provizija. Mnoge njegove kolege u umetničkoj zajednici pokušale su da se distanciraju od njega, iako su neki, kao što su Isak Babel, Abram Ležnjev i Vsevolod Majerhold, govorili u prilog Šostakoviču (sva trojica bi bili streljani u čistkama).[10]

Šostakovič, napola završen sa svojom Četvrtom simfonijom, bio je u Arhangelsku na koncertnoj turneji kada je pročitao članak u Pravdi.[11] Deset dana kasnije u novinama se pojavio još jedan oštar uvodnik, ovog puta o njegovom baletu The Limpid Stream. Nazvano „Baletska laž“, delo je izazvalo još više kritika, nazvavši kompozitora muzičkim šarlatanom i prodavcem „estetičkog formalizma“. Libretista baleta, Adrijan Piotrovski, uhapšen je i streljan sledeće godine.[12] Iako potresen napadima, Šostakovič je nastavio da piše svoju Četvrtu simfoniju i završio je u aprilu 1936. Zakazao je premijeru za decembar i podelio partituru Lenjingradskoj filharmoniji na probe koje su počele u jesen.[13] Njegovi prijatelji su izrazili bojazan da će vlasti biti ljute zbog dela, na koje utiče Gustav Maler (koji Partija ne voli) i koji je strukturno nekonvencionalan.[14] Krajem godine Šostakovič je pozvan na sastanak sa predstavnikom Saveza sovjetskih kompozitora, koji mu je savetovao da povuče simfoniju uz pretnju „administrativnim merama“ zbog nepoštovanja.[13] Kompozitor je pristao na zahteve i otkazao premijeru.

Šostakovič je formalno rehabilitovan premijerom svoje Pete simfonije u novembru 1937. Podstaknut Zbrka umesto muzike i drugim klevetama, on je pojednostavio svoju muziku kako bi odgovarao receptima socijalističkog realizma. Peti je bio zvanični uspeh; Članovi stranke koji su ga ranije napali priznali su da je "video svoje greške" i da se popravio.[15]

Autorstvo[uredi | uredi izvor]

Andrej Ždanov

Nepoznato je ko je napisao „Zbrka umesto muzike“, jer je bilo uobičajeno da se članci koji detaljno opisuju zvanični stav stranke objavljuju anonimno. Naučnici su spekulisali o autorstvu dela. Među verovatnim kandidatima su Ždanov, u to vreme menadžer Lenjingradske komunističke partije, a kasnije Staljinov nezvanični ministar kulture; David Zaslavski,[16] jedan od starijih pisaca Pravde ; Boris Reznikov, još jedan radnik Pravde ; i Platon Keržencev, partijski funkcioner, dramaturg i novinar. Proširile su se glasine da je sam Staljin napisao članak, iako se sada smatra da je to malo verovatno. Međutim, imajući u vidu Staljinovo prisustvo na izvođenje u januaru 1936. i izjave očevidaca o njegovom nezadovoljstvu, razumno je pretpostaviti da je on odobrio, ako ne i sankcionisao, članak.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Moynahan 2013, str. 32.
  2. ^ Moynahan 2013, str. 29–30.
  3. ^ Khentova, S. M. Shostakovich v Moskve. Moscow, 1985, p. 79.
  4. ^ Fitzpatrick 1992, str. 184.
  5. ^ Shostakovich, Dmitri. Shostakovich: About Himself and His Times, compiled by L. Grigoryev and Y. Platek, trans. Angus and Neilian Roxburgh. Moscow: Progress Publishers, 1981, p. 33.
  6. ^ Fitzpatrick 1992, str. 185.
  7. ^ Moynahan 2013, str. 30.
  8. ^ Fitzpatrick 1992, str. 186.
  9. ^ Wilson 2006, str. 128–129.
  10. ^ Moynahan 2013, str. 33.
  11. ^ Fay, Laurel. Shostakovich: A Life. Oxford University Press, 2000, p. 87.
  12. ^ Clark, Katerina. Petersburg: Crucible of Cultural Revolution. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 1995, pp. 291–292.
  13. ^ a b Moynahan 2013, str. 34.
  14. ^ Muzykal'naja Akademija, 4 (1997), p. 74.
  15. ^ Wilson 2006, str. 152.
  16. ^ Taruskin, Richard (26. 8. 2016). „Was Shostakovich a Martyr? Or Is That Just Fiction?”. The New York Times. New York. Pristupljeno 12. 4. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Збрка_уместо_музике&oldid=26885185”