Sigurnosna igla
Sigurnosna igla (takođe: zihernadla ili ziherica, nem. Sichernadel; spuča; spučanica; zakačka; špiljka) je pribor široke namene sličan spajalici, rajsnadli i igli za kravatu. Prostog je mehanizma, a namenjena spajanju nepovezanih materijala. Izumljena je sredinom devetnaestog veka, dok su alati slični njoj korišćeni u antičkoj Grčkoj. Upotrebljava se i kao amajlija.
Opšte odlike[uredi | uredi izvor]
Sigurnosnu iglu čini prost mehanizam baziran na sistemu opruge sa jedne i kopče ili šnale sa druge strane. Na njoj se razlikuju oštri (igla), mehanički (opruga) i zaštitni deo (kapica nasuprot opruge). Kopča ima dve svrhe — da obrazuje zatvorenu petlju i time pravilno pričvrsti iglu za ciljni materijal, kao i da zaštitnom kapicom pokrije kraj igle, kako se osoba koja dolazi u dodir sa privezanim materijalom ne bi povredila. Opruga omogućuje pričvršćivanje i skidanje sigurnosne igle.[1]
Spučanice se najčešće upotrebljavaju kako bi se povezali delovi tkanine ili odeće, sukanja, pantalona, ili kao zamena za dugmad i rajsferšluse. Svojevremeno su bile najrasprostranjeniji pribor sa pričvršćivanje pelena, dok su zaštitne kapice sprečavale eventualne ubode i povrede kod beba.[1] Trkači njima za majice kače sopstveni identifikacioni broj.[2]
Takođe se koriste i kao zakrpe za pokidanu ili oštećenu odeću, kao aksesoar, nakit ili alat za pričvršćivanje bedževa, aplikacija ili svadbenih cvetova na odelo. Koriste se i kao minđuše, lančići, narukvice, pa i pričvršćivač za grudnjak. Sigurnosne igle i slični predmeti mogu poslužiti i za neutralisanje statičkog elektriciteta u problematičnoj odeći, te tako sprečiti njeno pripijanje uz telo.[3] Deo su i jednog rituala prilikom kojeg mlada devojka ide do obližnjeg izvora i ovaj predmet spušta u vodu. Ukoliko spučanica pluta na površini, to je znak da će se devojka udati tekuće godine. Ukoliko potone, mladoženje neće biti skoro.[4] Nekoliko svetski poznatih umetnika na voću crta portrete i druge oblike pomoću ovog alata.[traži se izvor]
Sigurnosne igle se prave od raznih materijala, a glavno je to da materijal mora biti tvrd, kako bi igra probila tkaninu i druge meke materijale. Obično su u pitanju legure metala (mesing, na primer), dok se najkvalitetnije varijante prave od nerđajućeg čelika i plemenitih metala (zlato, srebro). Postoje verzije posebno namenjene za jednu svrhu. Proizvode se u raznim bojama, oblicima i veličinama.[5] U domaćoj radinosti se prave izmenom spajalica ili od prȁvē žice.[6]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Za prvi predmet nalik današnjoj sigurnosnoj igli smatra se fibula, broš koji su izumeli i nosili stanovnici mikenske Grčke i Sicilije,[7] civilizacija bronzanog doba. Usled ograničene preciznosti arheoloških matoda u vezi sa predmetima iz tog perioda, nije precizno poznat vek izuma ovog broša, te se on procenjuje na period između četrnaestog i trinaestog veka pre nove ere. Fibule se smatraju pretečama savremenih ziherica prvenstveno zbog istovetne upotrebe.[8] Ipak, poznato je i da su imale ozbiljnih nedostataka. Nisu imale nikakav mehanizam, pa ih je bilo veoma teško i bolno koristiti. Neuporedivo su bile veće i često su spadale.[1] S vremenom, usled navedenih nedostataka, prestalo se sa njihovom upotrebom.[8]
Mehaničar iz Njujorka Volter Hant smatra se izumiteljem savremenih sigurnosnih igli. Njegov patent imao je mehanizma istovetan onom današnjih primeraka ovog alata.[9] Izum je nastao veoma spontano. Naime, razmišljajući kako da vrati dug od petnaest američkih dolara (što bi prema današnjoj ekonomskoj situaciji bilo oko 355$),[10] Hant je među prstima savijao komad žice. Posle višečasovnog okretanja i nasumičnog oblikovanja, pogledao je u žičani sklop u svojim rukama i shvatio da bi mogao biti pogodan za svakodnevnu upotrebu.[1][11]
Izum je patentiran 10. aprila 1849, a zatim za četiristo dolara prodat čoveku kome je Volter dugovao, vlasniku kompanije V. R. Grejs i ostali. U pitanju je bio američki patent broj 6281, dok je otkupna suma ekvivalent oko 10.000 savremenih dolara. Hant je umro 8. juna 1859. i nije doživeo popularnost svog izuma, od koje ionako ništa ne bi ni zaradio, jer je svoj patent prodao.[8] U devetnaestom i dvadesetom veku, spučanice su pravljene od raznih metala i u najrazličitijim veličinama. Bile su izuzetno popularne, a na suknje i haljine kačile su se kao modni detalj. Pritom su, sem od prostih i jeftinih legura, pravljene i od skupocenih materijala poput zlata, ali i ukrašavane vrednim nakitom. Iako proste, sigurnosne igle se i danas često koriste i nalazi gotovo u svakom domaćinstvu.[1]
U današnje vreme, proizvodnja sigurnosnih igala je u potpunosti automatizovana. Razvijene si mašine koje ih izrađuju u nekoliko koraka, što je zamenilo veliki broj radnika, ali i značajno poboljšalo i ubrzalo sam proces. Moguće je napraviti preko tri miliona artikala po pogonu za jedan dan, što je oko milijardu godišnje. U svetu postoje brojne fabrike ovog tipa, a u SAD samo dve. Prodaja industrijskih zihernadli u pojedinim državama nije teška. U Indiji, na primer, igle i slični predmeti veoma se vrednuju i prenose sa generacije na generaciju, te je to tržište veoma pogodno za prodaju ovakvih proizvoda.[12]
Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]
Tokom uspona pank-roka kasnih sedamdesetih godina dvadesetog veka, sigurnosne igle su postale deo potkulture, prvenstveno kao modni detalj. Nije jasan nastanak ove upotrebe, ali kao neki od poznatih pankera koji zagovaraju njihovo korišćenje jesu Ričard Hel i Džoni Roten. Međutim, drugi napominje da u upotrebi ovog alata vidi samo pragmatični značaj. Poznato je da danas mnogi ljubitelji panka iz Ujedinjenog Kraljevstva koriste ovaj predmet kao ukras na garderobi, pirsing i u druge svrhe, koje nemaju mnogo veze sa izvornom namenom. Stoga nije redak slučaj da savremeni britanski mediji ziherice povezuju sa supkulturom panka.[13]
Prema britanskim novinama „Ekspres“, na spisku odobrenih patenata Evropske kancelarije za patente u toku 2013. godine nalazilo se 755 izuma sa pojmom „sigurnosna igla“ u nazivu. Prema istom izvoru, sto i tri osobe u Ujedinjenom Kraljevstvu hospitalizovane su zbog povreda nastalih ovim pradmetom. Britansko ministarstvo zdravlja propisuje najmanje šest zihernadli u kutiji za prvu pomoć.[14] Zvezde poput Lejdi Gage i Elizabet Herli nose haljine sa ovim predmetom.[15]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d „Kako je nastala zihernadla”. Politika. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ „Kako se kače takmičarski brojevi?”. Trčanje. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ „Šta kad vam se desi "bjuti katastrofa"?”. Vesti Online. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ „Zihernadle dozivaju mladoženju”. Ekstravaganca. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ „Safety Pins – Find the Right Type and Size”. Create for Less. Arhivirano iz originala 04. 09. 2013. g. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ „Make a safety pin from a paperclip!”. Instructables. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ „The Magnificent Safety Pin”. St. Joseph Catholic School. Arhivirano iz originala 01. 09. 2005. g. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ a b v „The Safety Pin”. Ring of Fire Science Company. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ „Walter Hunt”. National Inventors Hall of Fame. Arhivirano iz originala 14. 07. 2007. g. Pristupljeno 05. 09. 2013.
- ^ „April 10, 1849: Safety Tech Gets to the Point, Baby”. Wired. Arhivirano iz originala 05. 09. 2013. g. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ „Ko se prvi setio?”. Stil. Arhivirano iz originala 26. 08. 2014. g. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ „safety pin”. Answers. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ M. Hannon, Sharon (2009). Punks: A Guide to an American Subculture. Greenwood. str. 53. ISBN 978-0-313-36456-3.
- ^ „Top 10 facts about safety pins”. Express. Pristupljeno 5. 9. 2013.
- ^ „Not ‘That dress’ again?”. Telegraph. Pristupljeno 5. 9. 2013.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- M. Hannon, Sharon (2009). Punks: A Guide to an American Subculture. Greenwood. str. 53. ISBN 978-0-313-36456-3.
