Иван Грозни (film)

Ivan Groznый
Scena iz filma: krunisanje Vladimira Starickog.
Izvorni naslov	Иван Грозний
Žanr	istorijska drama
Režija	Sergej Ajzenštajn
Scenario	Sergej Ajzenštajn
Glavne uloge	Nikolaj Čerkasov Ljudmila Celikovskaja Mihail Žarov Serafima Birman Pavel Kadošnikov Andrej Abrikosov Vsevolod Pudovkin
Muzika	Sergej Prokofjev
Producentska kuća	Mosfilm Studio
Godina	1943.
Trajanje	Dva dela: 99 i 85 minuta
Zemlja	SSSR
Jezik	ruski
IMDb veza

Ivan Grozni (rus. Иван Грозный) je istorijska drama sovijetskog reditelja Sergeja Ajzenštajna. Snimljen u dva dela u preiodu 1943-1945, prvi deo filma premijerno je prikazan 30. decembra 1944. godine, a drugi deo, zbog staljinističke cenzure, tek u septembru 1958. godine.

Deo prvi

Priča počinje počinje 1547. godine u Moskvi. Na raskošnoj ceremoniji u Kremlju, 17-godišnji veliki knez Ivan Vasiljevič je krunisan za prvog ruskog cara. On izjavljuje svoju nameru da ujedini zemlju protiv nelojalnog plemstva i da proširi njene granice. Nakon ženidbe sa Anastasijom Romanovom (Celikovskaja), on pobeđuje Tatare i osvaja Kazanj, gde upoznaje Alekseja Basmanova (Bušma), koji ubrzo postaje njegov vatreni pristalica. Ipak, njegov ljubomorni prijatelj Kurbski (Nazvanov) beži u Poljsku, a Anastasija je otrovana od Evrosinije Staricke, carske tetke (Birman). U isto vreme, spoljna pretnja iz Poljske i Litvanije i unutrašnja subverzija se nastavljaju. Ivan se povlači iz Moskve u obližnji dvorac u Aleksandrovskoj Slobodi, da bi ga nazad na vlast pozvala velika povorka običnih Rusa.

Scene i motivi

Carsko venčanje

Prvi deo počinje dugom, sporom scenom koja prikazuje Ivanovo krunisanje i predstavlja većinu likova koji će postati njegovi protivnici. Nakon što se krunisao, Ivan drži govor u kojem objavljuje svoj plan da ujedini ruske zemlje na račun moći bojara i bogatstva Crkve. Saopštenje utvrđuje dve kontradiktorne narativne staze. S jedne strane, pokreće klasičnu socrealističku parabolu o velikom heroju, koji se suočava sa strašnim preprekama i savladava ih kako bi postigao dostojan cilj. S druge strane, prikazuje Ivana kao plašljivog, manipulativnog tiranina koji će voditi nepopularnu politiku, ma koliko koštao njegov narod, jer smatra da je to pravi put. U ovoj sceni upoznajemo se sa većinom glavnih likova, a njihova lica su oslikana strahom, neizvesnošću, mržnjom i paranojom. Jedini izuzetak su neke od žena u publici, uključujući Ivanovu buduću suprugu Anastasiju, koje zadivljeno gledaju na Ivana sa pogledom kojim je Staljin bio gledan na posterima, slikama i filmovima koji su tada bili izloženi širom Sovjetskog Saveza.

Sudbina Velike Rusije zavisi od Ivanove sposobnosti da zadrži lojalnost svojih podanika. Glavne prekretnice u prvom delu dolaze kada Ivan testira svoje podanike i razlikuje lojalne od nelojalnih. Veći deo prvog dela zauzimaju testovi lojalnosti, pokazivanja nelojalnosti i carevi odgovori na svaki od njih. Do Anastasijinog trovanja, on se nada da će moći da postigne svoj cilj uz dobrovoljnu podršku svog naroda, uključujući i neke od bojara. Kriza kraj Anastasijinog kovčega, gde razočaranje preti da ga uništi, umesto toga navodi ga da prihvati demagogiju, prinudu i nasilje. Ali i pre toga on koristi političku manipulaciju i da testira one oko sebe i da iznudi njihovu podršku. Nakon krunisanja, sledeće tri glavne sekvence (venčanje, narodna pobuna i bitka kod Kazanja) su očigledni prikazi moći, izazvani delima izdaje.

Požar i pobuna građana

Prvi direktan izazov Ivanovoj vladavini dolazi od „mračne rulje“ koja je preplavila palatu, prekidajući njegovo venčanje. Car lako pokorava rulju, ali ono što ovu scenu čini zanimljivom jesu različite konstrukcije carske vlasti i retorika koja ih prati. Pod vođstvom Maljute Skuratova, gomila juri u palatu da napadne cara. Ivan odguruje svoje čuvare, a Kurbski presreće Maljutu, kojeg iznenada obuzima strahopoštovanje, kao i gomila iza njega kada vide „Cara!“ Ivanov legitimitet (koji se dovodi u pitanje na drugom mestu u filmu) potvrđen je u očima naroda - sa jednim izuzetkom. Nikola, sveti jurodivi, ostaje prkosno na nogama i optužuje cara i njegove srodnike bojare da vradžbinama ubijaju ljude, cede krv iz njihovih srca i uništavaju njihove domove.

Maljuta se pridružuje tvrdnji da su začarana crkvena zvona padala sa njihovih tornjeva. Sada Ivan ide na izazov. Ignorišući zahteve svete lude za socijalnu pravdu, on optužbu za vradžbinu pretvara u šalu - na račun Maljute. „Glava koja veruje u veštičarenje je sama kao zvono... prazna!" Zatim naglo menja pravac (ne poslednji put) i šalu pretvara u zlokobnu pretnju. „I glava može sama da otpadne? Ne, to mora biti odsečeno." Zatim, on izjednačava carsku vlast sa prinudom i nasiljem. Onima koji ne poslušaju carska naređenja „biće odsečena glava“. Zatim, pretnja nasiljem je usmerena posebno na izdajničke bojare i konačno se pojavljuje kao opšte načelo ili pravilo: „Car može vladati samo ako drži uzde. Država bez uzde je nekontrolisana kao konj bez uzde.” Gomila je u njegovim rukama kada scenu prekine ambasador iz Kazanja, sa istim izuzetkom, sveti jurodivi Nikola.

Nikolin lik ovde ima višestruke odjeke. Prkosan glas naroda, sveti bezumnici su često govorili ono što su se drugi plašili da kažu. Ajzenštajnovog Nikolu, naprotiv, Ivan ponižava i samo on ostaje neubeđen Ivanovom vezom carske veličine sa carskim terorom. Ovaj Nikola je čudnog izgleda sveta budala, i skoro potpuno deplasiran čak i u Ajzenštajnovom idiosinkratičnom prikazu Kremlja iz šesnaestog veka. Sa svojim golim torzom umotanim u teške lance, ovaj sveti bezumnik se takođe može videti kao slika herojskog proletera iz revolucionarne ere: nemaš šta da izgubiš osim svojih lanaca. On je potčinjen od cara, zajedno sa ostalom ruljom, ali on silazi režeći u prkos, a ne smejući se saučesnički.

Površinski narativ u ovoj sceni nam govori da kako Ivan potvrđuje svoju vlast nad ljudima, on počinje da osvaja njihovu odanost. Način na koji to postiže, međutim, pokazuje poreklo njegove demagogije. Ivan potvrđuje svoj autoritet kombinujući obmanjujući humor, hirovitost i pretnje nasiljem. Najpre osvaja narod pretvarajući se da im se pridružuje u šali na račun njihovog druga, ismevajući Maljutu, što zarobljava gomilu u svojevrsno saučesničko jedinstvo. Tada, baš kada ih ima u rukama, Ivan menja taktiku bez upozorenja da bi jasno stavio do znanja da će, ako ga dobrovoljno ne podrže, upotrebiti svu silu koja je neophodna da zadrži vlast. To je infantilizirajući gest zajedno sa majstorskim prikazom demagoške taktike, i deluje: pojedini mladići se dive carevoj lukavosti i duhovitosti, čak i pre nego što se on okrene da zapreti bojarima. Lako je propustiti punu snagu carskih pretnji nasiljem, jer dok on izgovara reči, odvlače nas slike drugačije vrste bojarske izdaje: neuspešno zavođenje Anastasije od strane Kurbskog. Ovo nije ni prvi, ni poslednji put da će Ajzenštajn pratiti zlokobni humor sa stvarnom pretnjom.

Opsada Kazanja i careva bolest

Ogromna ruska vojska opseda utvrđeni grad Kazanj u stepi. Opsadnu vojsku predvode Ivan i knez Kurbski, sa Maljutom Skuratovom u pratnji. Kako bi pokolebao odlučnost branilaca, Kurbski naređuje da se zarobljeni Tatari razapnu pod zidinama, i pokušava da ih natera da pozovu svoje sugrađane na predaju: u odgovor, branioci ubijaju zarobljenike strelama, kako bi ih poštedeli mučenja. Ivan prekoreva Kurbskog zbog zverske surovosti, na šta knez odgurne cara, dok Maljuta, u blizini, iščupa kolac iz ograde kako bi odbranio Ivana: u tom trenutku, Kurbski podiže štit i zaklanja cara od dobro usmerene strele. Ivan glasno razmišlja kako je ta strela u pravi čas spasla kneza: jedan od prisutnih vojnika, Aleksej Basmanov, ubeđuje cara da se odrekne bojara i potraži pristalice i verne sluge među prostim narodom.

Na povratku iz pohoda car se razboli i padne u postelju: misleći da je na samrti, preklinje prisutne bojare da se zakunu na vernost njegovom sinu, malom careviću Dimitriju, koji je još odojče u caricinim rukama. Međutim, pod uticajem stranih ambasadora i carske tetke, kneginje Efrosinije Staricke, bojari odlučno odbijaju, govoreći bolesnom Ivanu da je njihovo pravo da izaberu cara među sobom, ističući pravo carevog rođaka, kneza Vladimira Starickog, prostog i ograničenog mladića, koji bi zbog svoje slabosti savršeno odgovarao i velikašima i stranim silama, koje žele slabu Rusiju. Jedini koji se opire i ostaje veran careviću Dimitriju je knez Kurbski, iako je očigledno da to čini iz požude prema carici. Bojarske intrige i zavere preseca Ivanov nenadani oporavak, ali je njegova vera u vernost velikaša ozbiljno poljuljana.

Caričina smrt i osnivanje opričnine

Sa svih strana dolaze loše vesti: bojari u Rjazanju (na istočnoj granici) odbijaju carske naredbe i traže pomoć od Krimskog Hana, a ruska vojska u Livoniji pod vođstvom kneza Kurpskog je potučena: sam knez i mnogi bojari prešli su na stranu neprijatelja i pobegli i Litvu. Na careve reči da će oduzeti imanja svima koji ne služe otadžbinu, Efrosinija Staricka, carska tetka, krišom sipa otrov u pehar vina i ostavlja ga u carevoj ložnici. Na vesti o izdaji Kurbskog, carica gubi svest, i Ivan joj svojim rukama daje vino iz otrovanog pehara, čime joj nehotice daje otrov namenjen njemu lično. Scena uz Anastasijin mrtvački kovčeg je vrhunac prvog dela i prekretnica u Ivanovoj evoluciji upotrebe moći. Površinski narativ ovde nam govori da ga Ivanova tuga zbog smrti njegove žene i jedine podrške ostavlja u očaju; taj očaj navodi ga da sumnja u valjanost svoje stvari, Velike Rusije. Ali, kao što očaj preti da ga uništi, on nalazi snagu da nastavi. On bira da traži podršku među ruskim narodom kako bi nastavio traganje za Velikom Rusijom. Ivanova izolacija u vođenju Velike stvari je lično tragična, a njegova spremnost da savlada prepreke je herojska. Njegov poslednji gest iznad kovčega njegove žene, ruku podignutih u vazduh, predstavlja odlučnost i trijumf.

Ivanova odlučnost je prikazana politički pozitivno ili lično tragično, ali kakav je stvarni ishod njegovog vaskrsenja iz demobilizirajuće tuge? Po savetu Alekseja Basmanova, on se udružuje sa ruskim narodom i obećava da će u njegovo ime ujediniti Rusiju. Ključni prelaz ovde, od bojara ka narodu, ima pozitivan prizvuk, ali samo dok ne pogledamo ispod površine posledice Ivanove odluke. Oruđe Ivanove odluke nisu niko drugi do opričnici. Sinonim za teror, haos i uništenje, istorijski opričnici su bili odgovorni za raširenu okrutnost i nasilje, što je činjenica dobro poznata ruskoj publici. U svojim beleškama Ajzenštajn opisuje atmosferu među opričnikima kao duboku surovost i nelojalnost, gde je „čovek čoveku vuk.“

Satanistički simbolizam, prvi put viđen u Ivanovom vaskrsenju iz bolesti i smrti ranije u prvom delu, ponavlja se u ovom drugom vaskrsenju. Da je Ajzenštajn nameravao da povežemo ovo vaskrsenje iz tuge sa Ivanovim ranijim vaskrsenjem iz smrti, nagovešten je ponavljanjem slike njegove glave u istom položaju, horizontalnom, kao u sceni na samrti. Ivan polaže glavu na kovčeg svoje žene, ponavljajući pozu nalik Hristu, a njegova brada formira raspeće iza kojeg je crna sveća. Upravo u ovom trenutku, kada dospe do najnižeg nivoa tuge i očaja, on doživljava iznenadni nalet životvorne snage: njegova tuga postaje bes i rađa se njegova strašna osveta.

Ali opričnici nisu samo đavolja vojska, oni su đavolja porodica. Kada Basmanov preporučuje formiranje opričnika, on kaže Ivanu da „izabere ljude koji će se odreći svega, koji će uskratiti oca i majku da služe samo caru i diktatu njegove volje“. Drugim rečima, Ivan stvara opričnike po svom liku: otuđen od svih ljudskih i rodbinskih veza, posvećen samo političkom ocu, caru, i apstrakciji, Velikoj Rusiji. Basmanov ide tako daleko da svog sina, Fedora, predaje Ivanu. U ovom zagrljaju apstraktnog i odricanja od porodičnog, Ivan intimno i tragično prepliće lično i političko, pojedinačno i nacionalno. Ovaj čin, trenutak osnivanja opričnika, predstavlja i vrhunski patriotizam i hladnu žrtvu: Aleksejevo prinošenje sina je dvostruka obmana. Njegov glavni cilj, pokazalo se, nije da podrži državu za njeno dobro, već da uzdigne sopstvenu porodicu i garantuje njen kontinuitet preko svog sina. Odriče se uloge oca kako bi povećao moć svoje porodice. Aleksej daje Ivanu Fedora kao prvog sina opričnika, ali takođe pojačava moć svog klana nudeći Fedora Ivanu kao zamenu za Anastasiju: oženio je klan Basmanov u dinastiju. I sledeći put kada Ivan bude tražio podršku za svoju stvar, on će se okrenuti od mrtve Anastasije i pitati Fedora šta treba da uradi. Kada mu Fedor ponudi istu jednostavnu lojalnost koju je imala Anastasija, Ivan poljubi svoju ženu za rastanak i poželi dobrodošlicu svojoj novoj deci na svet.

Ivan zaokružuje scenu odbacivanjem idealizma prvog objavljivanja njegovog Velikog dela. Prvi put, na krunisanju, on je tvrdio da je potrebna centralizacija vlasti za dostojne ciljeve zaštite nezavisnosti ruskih zemalja i stvaranja Velike Rusije. Sada, u onome što nam Ivan kaže da će biti „novo krunisanje“, car traži „neograničenu moć,... omogućavajući mu da nemilosrdno dovrši veliki zadatak“. Šta opravdava ovu „neograničenu moć“ i „nemilosrdnu“ posvećenost? Ako je to bilo ubistvo Anastasije, onda je motiv samo osveta, a ne velika istorijska misija. Ajzenštajn se trudi da istakne ne samo Ivanovu obnovljenu posvećenost njegovom slavnom cilju, već i prelazak ka guranju stvari preko prvobitnih (i politički razumnih) granica.

Narodni poziv u Moskvu

Finale prvog dela prikazuje celokupno društvo (seljaci, sveštenstvo i bojari se jasno mogu identifikovati) koje dolazi caru u molitvi, upadajući u njegovu zamku. Ivan je iskušao ruski narod odričući se prestola; došli su da ga mole da se vrati i zavlada njima. Ovim činom narod se odrekao vlastite vlasti da bi se potčinio caru u cilju podrške apstrakciji, Velikoj ruskoj državi. Na kraju prvog dela, san o jedinstvenoj, nezavisnoj državi (na ruskom jeziku samodržavlje) za dobro Rusije i njenog naroda zamenjen je realnošću vladavine jednog čoveka, u kojoj je vladar izolovan, a njegova moć centralizovana. i neograničeno (edinoderžavie). On vlada u ime naroda, ali je stvorio instrument da obezbedi i zaštiti carsku vlast u slučaju suprotstavljanja, mračnog, vučjeg i zastrašujućeg gvozdenog bratstva opričnika.

Veličanstvene kadrovske kompozicije finala naglašavaju ogromnu moć cara i minijaturnu beznačajnost naroda. Ivan je toplo razgovarao sa Maljutom o svojim strahovima i nadama dok zajedno nestrpljivo čekaju da ljudi stignu, ali kada se ljudi pojave, Ivan odbacuje svoju poznatu ličnost i usvaja kraljevsku masku. On postaje odvojena, bezlična, simbolička figura, apstrakcija: oličenje Velike Rusije. Pozitivna valencija je ovde politička: Ivan je država, on oličava narod i naciju. Međutim, u ljudskom smislu, on je nečovečan, izdvojen, dehumanizovan i nadljudski.

Ajzenštajn je koristio ponavljanje u finalu za snažan efekat. Na dvadeset i jednom zasebnom kadru Ivan je posmatran sa raznih pozicija, sa sićušnim figurama ljudi koji se vijugaju po snegu, slušajući svaki njegov gest. Ivan zaista izaziva strahopoštovanje, apstraktna, ritualizovana slika veličanstvenosti.

Deo drugi: Bojarska zavera

Priča počinje počinje 1565. godine u Varšavi. Poljski dvor i njihov lakej Kurbski raduju se zbog tobožnje careve abdikacije. U međuvremenu, Ivan sprovodi svoju politiku centralizacije sa sumornom odlučnošću, vladajući uz pomoć specijalne policije, opričnika. Njegov bivši prijatelj, Fedor Količev (Abrikosov), sada već mitropolit moskovski, pokušava da ga ublaži, ali uzalud. Uz pomoć svog sveprisutnog „oka“ (vođe opričnika), Maljute Skuratova (Žarov), Ivan predupređuje zaveru koju je predvodila Evrosinija, sa namerom da njenog sina Vladimira (Kadočnikov) uzdigne na presto. Ivan uspeva da nadmudri zaverenike, ostavljajući Vladimira mrtvog na kraju lažnog krunisanja.

Teme

U Drugom delu, ortodoksni površinski narativ je sve više osporen zloslutnim elementima koji dolaze do izražaja do kraja Prvog dela. Na površini, Drugi deo se sastoji od uspešne careve borbe protiv njegovih bojara i klerikalnih protivnika, koji sada aktivno pokušavaju da ga svrgnu s prestola. . Na kraju, bojari su potpuno poraženi i Ivan se u Trećem delu može okrenuti spoljnim neprijateljima Rusije na Zapadu i slavnom širenju carstva. Tragično, car se oseća prinuđenim da deluje protiv svog poslednjeg prijatelja, Fedora Količeva, sada poznatog kao sveštenik Filip, i da uništi svoje rođake, kneževe Staricke, Efrosinju i Vladimira. Uklanjajući svoje nelojalne prijatelje i rođake, Ivan žrtvuje sopstvenu dobrobit za dobrobit svog cilja. On žrtvuje svoju savest i svoju humanost, ali država ostaje. Do kraja Drugog dela Ivan je krenuo dalje sa svojim državotvornim projektom, ali konstrukcija koju podiže je sve praznija.

Do kraja Drugog dela, zaokret je intenziviran ponavljanjima i preokretima koji se umnožavaju, obično u zlokobnijem obliku, da bi se razotkrile opasnosti koje leže u osnovi specifičnih slika državne moći prikazane u prvom delu ili uvlačenja više ljudi u vrtlog nereda i ubistava. Da navedemo samo najočiglednije primere, krunisanje je duplirano u Kurbskom ulasku na poljski dvor, u Ivanovom povratku u Moskvu i u njegovom „farsičnom” krunisanju Vladimira Starickog. Carev brak sa Anastasijom se već ogleda u njegovom „braku“ sa Fedorom Basmanovim u sceni kovčega i ponavlja se u Drugom delu, u Kurbskom „bračnom“ zavetu vernosti Sigismundu, (što se samo ogleda u Ivanovom milovanju Maljute pre nego što je pristao da pogube Količeve), i na gozbi opričnika sa crnim labudovima, pijanim vođama opričnika, i najočiglednije u Fedorovoj ženskoj maski i haljini. Trovanje Anastasije će se ponovo pojaviti u trovanju Ivanove majke, u reprizi trovanja od strane Fedora Basmanova koja primorava Ivana da prepozna da su njegovi rođaci protiv njega i da je i kriv i da nije kriv za trovanje Anastasije, i u Ivanovoj ponudi isti putir najpre (prazan) Efrosiniji, a zatim (pun) Vladimiru, ispunjen pićem koje će mu biti pogubljenje.

Dvostruki krupni planovi, obraz uz obraz i nos uz nos, ponoviće sliku majke/deteta Ivana pripijenog uz svoju umiruću majku: Ivana i Filipa, Ivana i Fedora, Ivana i Maljutu, Ivana i Vladimira i Efrosinju i Vladimira. Konačno, finale Drugog dela, vijugava povorka ratnika-monaha opričnika koji prolazi kroz katedralu, rimuje se sa vijugavom linijom celog stanovništva na kraju Prvog dela.

U Drugom delu Ivanove strategije za zaštitu sebe i svoje države i za kažnjavanje svojih neprijatelja postaju zamršenije, nemoralnije i okrutnije. U poslednjim epizodama, Ivan se ne samo štiti od atentata, već manipuliše pijanim, ranjivim detetom da primi nož koji mu je namenjen. Uništava majku toga deteta, prisećajući se (i osvećujući?) ubistva sopstvene majke. On radije nagrađuje nego kažnjava ubicu Petra Volinjeca, i iako je Ivan sada neprikosnoveni gospodar svog domena, klanja se skromnom iskušeniku (odjekujući svoj naklon narodu na kraju Prvog dela i Vladimiru u parodiji na krunisanje), pretvarajući se da ignoriše činjenicu da je prestravljeni Petar došao da ga ubije. Eskalirajuća prevrtljivost i okrutnost ogledaju se u sve većem kajanju. Napadi pokajanja i sumnje su praćeni obnovljenom privrženošću Velikoj stvari, ali svaki put kada se ta sumnja ostavi radi utvrđivanja, cena Velikog dela i broj njegovih žrtava raste.

Drugim rečima, drugi deo je manje o subverzivnim elementima koji se probijaju kroz površinski narativ nego o otvorenoj borbi između sukobljenih upotreba moći. Ivan više ne može da se pretvara, uprkos izuzetnim naporima u samoobmani, da ga podržavaju prijatelji i porodica. Prva polovina Drugog dela vrti se oko Filipovog protivljenja i Ivanove podmukle odmazde protiv Filipove porodice Količeva. Ostatak Drugog dela se bavi još složenijom akcijom protiv njegove tetke Efrosinije i njegovim zamršenim preokretom njene zavere da ga ubije. Uklanjajući stare neprijatelje (prijatelje i rođake), Ivan razvija nove odnose sa opričnicima, svojim novim prijateljima i porodicom, koji će ga takođe na kraju izdati i izolovati. Jedini napredak koji Ivan čini prema Velikoj ruskoj državi u Drugom delu je sve okrutnije i nehumanije uklanjanje prepreka.

Scene

Sukob sa patrijarhom Filipom

Ivan uspostavlja glavne teme Drugog dela kada se pojavljuje lično po povratku u Moskvu iz svoje lažne abdikacije. On deli Rusiju, u ime njenog ujedinjenja (na zemščinu i opričninu) i najavljuje da će iskorijeniti izdaju. Baš kao što je izneo svoju politiku na početku prvog dela, Ivanov govor na početku drugog dela može se posmatrati kao novi krunski govor posle novog krunisanja koje je najavio na kraju prvog dela. Vidimo snimke njegovih mladih slugu , opričnika, preteći postrojenih duž jednog zida sa starim bojarima u glomaznim brokatnim kaftanima poređanim duž suprotnog zida prestone sobe. Konačno, u dvostrukom bogohulnom preokretu, Ivan primorava bojare na kolena dok podiže svoje opričnike na noge, i prisvaja Bogu slične moći. „…kao što je Bog stvorio čoveka po svom obličju, tako sam i ja stvorio ljude po svome. Kao na znak, Filip ulazi u dvoranu poput anđela osvete, vičući: „Ovi planovi ne dolaze od Boga... već od đavola!“ U površinskom narativu, Filipova optužba može izgledati kao religiozni kliše predstavnika Ivanove klerikalne opozicije. Međutim, rasprostranjenost demonskih slika koje su već povezane sa Ivanom, uključujući svetogrdnu izjavu koju je upravo izgovorio, daju poverenje Filipovoj optužbi.

Carevo detinjstvo

Ivan se brani od Filipovih optužbi sećanjima na njegovo detinjstvo, u scenama koje su prvobitno nameravale da idu na samom početku Prvog dela i ponovo unete ovde u Drugom. Prolog, kako su ga zvali, nudi ključno objašnjenje za Ivanovo ponašanje i opravdanje njegove želje za osvetom prema bojarima. Prva scena iz detinjstva počinje snimkom Ivana, sa sedam godina, samog u praznom, zamračenom predvorju: uplašenog, budnog i ranjivog. Neizvesnost se pretvara u noćnu moru kada čuje jeziv (iako scenski, melodramatičan) vrisak i otkrije da su njegovu majku, Elenu Glinskaju, otrovali bojari. Ona ga upozorava da ne veruje bojarima, stisne ga za obraz, a nekoliko trenutaka kasnije je odvedena, mlitavo vukući ruke po podu.

Nakon što je utvrdio Ivanovu nesposobnost da spase svoju majku od bojara, Ajzenštajn mu pokazuje da nije u stanju da zaštiti svoju zemlju od plaćenih stranaca i bojara koji su u dosluhu sa njima. Nešto stariji Ivan se pojavljuje u prestonoj sobi tokom trgovinskih pregovora. Stidljivo se popne na presto i prisluškuje, nesposoban da se založi dok se Šujski i Belski, dva moćna bojara (suprotni po izgledu, blizanci u sopstvenom interesu), raspravljaju oko toga koja grupa stranaca će kontrolisati rusku trgovinu. Politička debata je ruglo, Ivanova vlast kao vladara je farsa, a rusko vođstvo je šala. I Ivan i država kojom vlada nemoćni su i žrtvovani od moćnih sila oko njih.

Vrativši se u carsku odaju, Ivan iskače iz svoje uloge žrtve. On izlazi iz tišine, prekida besmislene prepirke bojara i ističe potrebu Rusije za nezavisnošću. Šujski i Belski mu se samo smeju. Ivan ponovo potvrđuje svoju nameru da Rusiju učini nezavisnom od strane kontrole. Bojari se samo jače smeju. Evo još jednog, malo izmenjenog primera smenjivanja humora i pretnji. Šujski i Belski su klovnovski u svojoj raspravi; njihov suprotan izgled dodajući komediji vodvilja. Ali Šujskom nedostaje Ivanova lukavost. Prestaje da se šali da bi osporio Ivanov legitimitet, očev identitet i vernost njegove majke pre nego što je fizički napao Ivana. Mladi car uzvrati udarac, čineći poslednji skok od žrtve do nasilnika, naređujući hapšenje Šujskog. Ovaj prvi ukus moći plaši Ivana: u briljantnom pravcu, Ajzenštajn ga je naterao da vikne naređenje: „Uhvatite ga!“ dok je koračao unazad i zaštitnički pokrivao lice. Ivan ispravlja odeću i, obraćajući se kameri, prvi put kaže: „Ja ću carovati sam...ja ću biti car.” Kad Ivan vikne "Uhvatite ga!" nevin dečak odbacuje svoju nevinost, dobija ukus krvi i prvi put doživljava moć. Individualna moć i nezavisnost Rusije blisko se poistovećuju sa nasiljem i odmazdom i jedino su mogući. Ivan postaje car tako što je naredio da se čovek uhapsi i pogubi.

Ajzenštajn je u Prolog uneo i autobiografsko iskustvo i svoje razumevanje ljudske i kulturne evolucije. Kao teoretičar, Ajzenštajn je dugo bio zainteresovan za kreativni proces i način na koji su drevni mitovi i legende nudili objašnjenja za poreklo i tranzicije. Počeo je da veruje da su tranzicije svih vrsta – u individualnom razvoju, između generacija iu nacionalnim istorijama – traumatične i praćene nasiljem. Verovao je da mitovi o takvim tranzicijama predstavljaju stvarna, a ne metaforička iskustva u ljudskoj evoluciji i da pojedinci repliciraju te faze u svom ličnom razvoju. Potvrdu za ove hipoteze Ajzenštajn je našao u čitanju o Ivanu iu sopstvenom životu sa ocem.

Verovao je da su tiranija i okrutnost odraslih odbrana razvijena kao reakcija na ranjivost i strahove u detinjstvu i da se duboka promena dešava u tranziciji u odraslo doba, kada pojedinci otkriju sopstveni autoritet. Uplašena ili žrtvovana deca će oponašati one kojih se plaše kako bi ih raselili.

Ako prelazak u odraslo doba zahteva izbacivanje teškog ili tiranskog roditelja, tranzicija može biti traumatična i nasilna. I to nasilje će u sebi nositi seme još nasilja. Za Ivana je prvi čin prkosa i prvi ukus moći opojni i zavisni. Prema Ajzenštajnovim beleškama, Ivan kuša „prvu krv“ kada je naredio hapšenje Šujskog i ponovo gledajući leševe Količevih, prva pogubljenja koja je naredio kao car. U oba slučaja, „prva krv“ pojačava njegovu želju za osvetom i spremnost da prolije krv da bi je postigao.

Međutim, pažljivo posmatranje suptilne karakterizacije mladog cara Erika Pirjeva otkriva obe strane lika budućeg cara. Pirjev prenosi budnu spoljašnjost i mirnu masku koju je mladi Ivan nosio da bi prikrio strah i mržnju prema bojarima, a u poslednjem kadru hvata vatru mržnje i ambicije iznutra. Senka nevinosti i privlačnosti mladog cara ostaje svuda, ali njegovo pojavljivanje kao cara je pojava zveri, plen postaje predator.

Pogubljenje Filipove porodice

Careva surovost ponovo je prikazana u jednoj od najčudnijih scena u ovom čudnom filmu. Nakon što je dozvolio Maljuti da pogubi nevine članove Filipove porodice kao lekciju svima koji bi mogli da pomisle na izdaju, Ivan se ušunjao u scenu, kao u transu. Pokloni se, poče da se prekrsti, zastane i onda besno gleda leševe. Pokazujući van ekrana na tela, on se baca unazad, savijajući leđa, ali se naprežući i pokazujući napred, glave podignute, ali očiju dole, kao da bukvalno oličava kontradikciju. To je trenutak mučne neizvesnosti i jedan od centralnih prelaza u njegovom životu: da li će ga njegov prvi pravi ukus krvi pokrenuti dalje ili se ovde završiti? „Premalo“, šapuće on, pozivajući na još smrti. Od ovog trenutka pa nadalje, Ivanov životinjski instinkt za osvetom neće mu dati odmora.

Ostatak drugog dela sastojaće se od njegove pobede nad dva pokušaja da ga obuzdaju. Prvo, Filip pokušava da osramoti Ivana da se pokaje izvođenjem „Ognjene peći“, alegorije o tiraninu i tri nevine žrtve. Ali gledajući u ovo ogledalo i videći sebe kao zlog vavilonskog kralja Navuhodonosora, Ivan ne samo da se ne kaje, nego prihvata strah, i ponavljajući Prolog, ponovo tvrdi: „Biću ono što me zoveš: biću Užasan.

Gozba opričnika

Zatim, poslednje scene drugog dela, gozba opričnika i atentat na Vladimira Starickog, prikazuju Ivana (i Ajzenštajna)na vrhuncu svojih moći. Ivan se nadvija nad svima okolo njega, kontrolišući svaki trenutak poput majstora lutkara. Opričnici plešu, smeju se i kovitlaju se po sobi kao da jesu puki produžeci carske demonske energije. On savladava najozbiljniji izazov svojoj vladavini bez napora. I stara se da njegovi moćni novi poručnici Aleksej Basmanov i Maljuta Skuratov znaju svoje mesto kao njegovi „robovi“. Ivan je ovde sav „veličina i oštroumnost“, ali dostižući tako visoko, on se još više izoluje od ljudi i prkosi ljudskom biću u sebi.

Ove poslednje epizode ​​su debelo naslojene motivima koji se ponavljaju, odrazima u ogledalu, zamenama i preokretima, ali dok aludiraju na, pa čak i artikulišu protivrečnosti, one ukazuju na Ivanovu nerazvodnjenu moć i bistrinu, hladnokrvnost sa kojom on ovde koristi moć do kraja Drugog dela. Suočeni sa svim ovim dokazima o Ivanovoj demonskoj tiraniji, potrebno je potruditi se da se seti da je Staljin smatrao da je Ivan iz Drugog dela nedovoljno nemilosrdan, neodlučan i slab.

Ajzenštajnov metod ovde dostiže svoj vrhunac u poslednjim epizodama Drugog dela. Sve njegove teme - političke, estetske, psihološke, filozofske – predstavljene su višestrukim promenljivim prikazima svakog lika, koji se spajaju kao motivi koji se preklapaju, a ne na neki realističniji način. Fedorove višestruke uloge kao Ivanovog agenta, žene, sina i špijuna okružuju cara kao odraz njegovog velikog i strašnog, zavodljivog i uznemirujućeg autoriteta. Odsustvo majke, Efrosinije, podvrgava toj grabežljivoj sili njenog bespomoćnog sina Vladimira, koga Ivan hvata u zamku kao mačka miša.

U potpunoj kontroli, Ivan glumi slabost i neznanje. Vladimir odgovara na Ivanovu molbu, njegova pijana glava na Ivanovom kolenu, oponašajući prethodnu scenu u kojoj ga je Efrosinija nagovarala da učestvuje u zaveri. Kao što je Fedor sin dva oca (Ivana i njegovog rođenog oca Alekseja), Vladimir je primoran da bira između Ivana i svoje prirodne majke Efrosinije. On pravi loš izbor. Ivanovo zavođenje Vladimira prekida Aleksej Basmanov, čija je korisnost skoro na kraju. Znojav i pijan, Aleksej kudi Ivana što se družio sa bojarima, posebno sa Starickim. Ovde se dešavaju brojni interesantni preokreti, od kojih svi upadljivo podsećaju na politiku Komunističke partije iz prethodnih decenija. Ivan ima moć da izgovara izjave koje se značajno razlikuju od stvarnosti, izazivajući našu sposobnost da razlikujemo istinu od laži i umeće svakoga ko veruje u bilo koje od njih. Slaganje sa carskom laži čini čoveka lakejom i budalom, a odbrana istine od carske reči čini ga izdajnikom.

Ivan kaže Basmanovu da nije njegov posao da savetuje cara, a to je u stvari bio njegov posao: Ivan je poslušao njegov savet da stvori opričnike. Ivan kaže Basmanovu da nije na njemu da diže ruku na carske rođake, a u stvari je baš to bio posao za koji je Basmanov angažovan. Kada ga Basmanov podseti na ovo, Ivan to poriče, rekavši da su njegovi rođaci dragoceniji od saveznika koji nisu u krvnom srodstvu, „ja ne sečem hrastove da bih napravio mesta bednim jasikama“, iako je uništenje bojara i uzdizanje nižih slojeva i običnih opričnika je upravo ono što je Ivan uradio. Ivan kaže Basmanovu da su „krvne veze svete“, a u stvari, Ivan je konačno otvorio oči za izdaju svojih rođaka i u procesu je smišljanja njihove kazne za to. Kada Basmanov oprezno sugeriše da ih veze prolivene krvi vežu čvršće nego krv srodstva, Ivan ga gurne u stranu i kaže: „Ti mi nisi rod. Vi ste moji robovi“, odbacujući odgovornost za prolivenu krv i odbacujući zakletvu.

Ovaj gotovo beskrajni lavirint preokreta i kontradikcija je odricanje od politike koja je omogućila Ivanu da dobije apsolutnu, „Strašnu” moć. Sada na vrhuncu svoje moći, Ivan se odriče politike koja ga je tamo dovela i uništava pojedince koji su mu pomogli da tamo stigne. Ivan shvata da da bi sam održao vlast, što je njegov cilj od krunisanja u prvom delu, ne samo da treba da uništi svoje prvobitne neprijatelje, bojare, već i da se zaštiti od svojih novih saveznika, opričnika.

Ivan je do sada shvatio da su njegovi novi saveznici bili loši kao i stari neprijatelji. Aleksej Basmanov želi moć i bogatstvo za svoju porodicu više nego što želi slavu za Rusku državu. Ovde se sukobljavaju dva politička principa. Staru rodbinsku moć bojarskih porodica dovodi u pitanje nova masovna moć opričnika, koji su se odrekli rodbinskih veza i svoju lojalnost poverili samom caru. Bojari su nemilosrdni u potrazi za moći za sebe i svoje porodice. Opričnici su nemilosrdni u zaštiti cara, ali se ispostavilo da traže istu vrstu moći koju je uživala stara elita. Uspešno podržavajući cara i njegovu ideologiju, oni potkopavaju njegovu stvar. Ovo odricanje od svete zakletve označava Alekseja kao državnog neprijatelja, ali pokazuje i njegovu suštinsku ljudskost: on više brine za svog prirodnog sina nego za apstraktni ideal države. Aleksej je podeljen kao Ivan. Ivanova lažna briga za njegovog „sina“ Vladimira preokrenuta je u Basmanovovoj istinskoj brizi za budućnost njegovog sina. Oba su u suprotnosti sa navedenim zavetima da će ostvariti svoje ciljeve: Ivanovom zavetu da će uništiti pohlepne bojare i Basmanovom da stavi političku lojalnost iznad lojalnosti svojoj porodici. Kod oba „oca“, Zakletva i njeno odricanje pokazuju tragičnu manu. I jedno i drugo otkriva nagrizajuću moralnost težnje za moći i tragediju autokratske vladavine jednog čoveka.

Ovi nedostaci opričnika trebalo je da se razviju u Trećem delu, kada će Ivanova revolucija početi da proždire sopstvenu decu, ali oni su ovde predočeni. Pored dijaloga, vizuelni prikaz epizode ​​sa svojim intenzivno senzualnim elementima unosi u igru sirovu fizičnost. Eksplozija boja, muzike i pokreta skreće pažnju na instinktivnu, životinjsku prirodu osvete, lojalnost klanu i želju za moći, za koju je Ajzenštajn verovao da je fundamentalna za ljudsku prirodu.

Propast zavere Starickih

Ponavljanja i kontradikcije nastavljaju da se množe kako se zavera za ubistvo Ivana odvija i osujećuje. Vladimir, sada pijan, „izbrblja” zaveru, a onda parodija na Prolog, sa ustoličenim, nemoćnim detetom, i Krunisanje, sa njegovim preobražavajućim krunisanjem. Dualnost kojoj Ajzenštajn teži nikada nije jasnija nego u ovoj sceni. Ivan je i žrtva (usamljeno dete, usamljeni car, meta atentata) i viktimizator (eksploatiše nemoć deteta, moćni car, inženjer atentata). Preoblikovanje krunisanja je očigledno dok je Vladimir krunisan i otkriva uzbuđenje moći. Ivanovo rođenje kao cara je rekonfigurisano kao Vladimirova smrt. Trougao koji formiraju Kurbski i Količov koji okružuju Ivana na krunisanju se ovde ponavlja sa Ivanom i Fedorom (najkrokodilskiji i najzavodljiviji) koji stoje iza Vladimirovog prestola. Ivan (sada svemoćni car koga je prognozirao na krunisanju) klanja se lažnom caru kojeg šalje u smrt. Ivan je otac svom narodu, ali ubija sina. Svoju carsku odeždu menja za monašku odeždu kada je najdemoniji. Pokriva oba oka kada ih konačno otvori.

Ivan pušta Vladimira da orkestrira svoju smrt. Zapravo, ovaj trik je dva puta uklonjen: Vladimir ponavlja Efrosinju govoreći „Uzmi krunu, uzmi ogrlicu“. Ivan odgovara Efrosiniji preko Vladimira (kao što je Efrosinija preko Ivana ubila Anastasiju) i oblači Vladimira u carske haljine. Prisećajući se i neprikladne haljine koju je mladi Ivan nosio na prestolu i svog svlačenja od strane sluge, Vladimir pijano dozvoljava sebi da ga obuče i kruniše. Maskarada čini Vladimira i ubicom i mučenikom, i nemoćnim i ukusnim. Kada se Ivan pokloni Vladimiru, istinski se iznenadi kada otkrije da dečak koji je odbijao da razume zašto bi neko želeo krunu, sada smatra da je neodoljiva. "On je želi!"

Upravo u tom trenutku pravi car stavlja tačku na igru: Farsa je gotova, viče, ali farsa nije gotova, već postaje smrtno ozbiljna. „Braćo, obratimo se Svemogućem“ Ivan podstiče, dok se okreće od svete veze krvi, mami svog mladog rođaka u smrt koju je sam planirao. Opričnici, sada obučeni u crne monaške haljine, sa crnim svećama, prate Vladimira do njegove smrti. Polako idu u katedralu, gde boja ustupa mesto crno-beloj. Vladimir vidi kako ga čeka smrt (i na trenutak poplavi od smrtnog straha), monasi ga guraju napred kroz prolaze i vrata, u mračnu katedralu gde ga Volinjec konačno probode nožem. Ivanov poslednji rival je dokrajčen kada se Efrosinija otkrije i otkrije svoju tragičnu grešku.

Careva pobeda

Drugi deo ima tri završetka. Prvo, opričnici odvlače Vladimira i uzimaju krunu iz Efrosinijinih paralizovanih ruku, dok Ivan i opričnici maskirani u monahe prolaze pored nje. Drugo, u parodiji na hrišćanski ritual, opričnici-monasi idu iza Ivana kroz katedralu do oltara, izgovarajući svoju „strašnu zakletvu“ umesto liturgije. Ivan tone, opričnici iza njega padaju na kolena otkrivajući, na fresci iza njih, đavola bačenog u plamen pakla. Kamera se vraća na Ivana, zatim na krupni plan Ivana, koji podiže pogled, pokriva mu oba oka i žalosno odgovara na pitanje koje je postavio na početku drugog dela: „S kojim pravom se postavljaš za sudiju, Care Ivane?" nedvosmisleno intonirajući njegov odgovor: „Radi Velike Rusije“. I treće (u boji), Ivan se skoro direktno obraća kameri, i kaže nam da car mora da kazni krivce. Sada kada je pobedio unutrašnje neprijatelje Rusije, on može da se bori sa stranim snagama koje blokiraju moć Rusije u inostranstvu. U drugom delu Ivan postiže političku nadmoć, vladavinu jednog čoveka, dozvoljavajući svojim neprijateljima da se međusobno ubijaju u borbi za moć da ga svrgnu sa trona. „Moje ruke su slobodne“, likuje Ivan na kraju Drugog dela, i upravo je to problem.

Kritička analiza

Ivan Grozni je čudan, složen i uznemirujuć film; težak film snimljen u teškim vremenima. Bio je kontroverzan čak i pre nego što je objavljen, a njegova značenja su dugo bila osporavana. Ajzenštajn je dobio zadatak da snimi film po Staljinovom direktnom naređenju i široko se shvatalo da bi takav film trebalo veličati Staljina u liku Ivana i opravdavati nasilni teror oba režima. Ajzenštajn je, međutim, imao komplikovaniji projekat na umu. Od samog početka priprema za film Ivana je video kao kompleksnog čoveka podložnog protivrečnim porivima i nasilja i kajanja. I iako je njegov portret Ivana delimično zasnovan na Staljinu, nije uvek o Staljinu ili samo o Staljinu.

Film sadrži kritiku apsolutne moći i masovnog nasilja, ali Ajzenštajnov primarni cilj je bio da razume vrstu gladi za moći koja vodi vladare da podvrgnu svoj narod vladavini nasilja. To je nesumnjivo zasnovano na istoriji koju je Ajzenštajn proživeo – degeneraciji idealističke revolucije u kult ličnosti i masovnog terora – ali nije uvek lako videti gde njegova sadašnjost oblikuje njegov pogled na prošlost.

Ajzenštajn je učinio film teškim za čitanje iz tri razloga: da bi preneo protivrečnosti u ljudskoj prirodi, da bi pobedio cenzuru i da prkosi konvencijama socijalističkog realizma postavljajući teška pitanja bez jasnih odgovora. Stoga pisanje o Ivanu Groznom predstavlja nekoliko poteškoća. Prvo, film nikada nije završen; iskasapljena je cenzurom i neke scene koje su uklonjene su izgubljene. Imamo kompletan scenario, koji je Ajzenštajn napisao 1941. i objavio u književnom časopisu Novi svet (Novi svet) 1943/44. Međutim, Prvi i Drugi deo značajno odstupaju od objavljenog scenarija, tako da pruža samo najgrublji vodič za rediteljevu nameru za nedovršeni Treći deo.

Drugo, zaplet filma je namerno obmanjujući. I da bi izbegao cenzuru i da bi istražio različite teme, Ajzenštajn prikazuje događaje u Ivanovom životu na način koji istovremeno čini da hvali Ivana kao vođu vizionara, da ga proklinje kao brutalnog tiranina i da saoseća s njim kao tragičnim, rastrzanim, i usamljenim čovekom. Razumevanje odnosa između ovih tematskih niti je jedan od izazova koji ovaj film postavlja.

Treće, svaki pokušaj da se razume zaplet je komplikovan zbog sličnog stepena dvosmislenosti u pogledu svakog od likova filma. Samog Ivana je teško odrediti. U različitim vremenima, Ajzenštajn je poistovećivao Ivana sa Staljinom, sa svojim ocem, pa čak i sa samim sobom, a sve ove likove (uključujući i sebe) je video kao duboko podeljene figure, rastrgane između kontradiktornih želja. U bilo kojoj sceni teško je odrediti kog Ivana (ili Ivane) treba da vidimo.

Četvrto, u Ivanu Groznom Ajzenštajn je eksperimentisao sa mnogo više od narativa i identiteta. Film sadrži rediteljeva trenutna razmišljanja o individualnoj psihologiji, umetničkoj kreativnosti i gledanosti, i načinima na koje bi bioskop mogao da pokrene osećanja i misli i omogući transcendenciju, ili ono što je on nazvao ekstazis (ekstaza). Guste mreže ponovljenih i obrnutih slika, imitacija animacije, čudnih i preuveličanih gestova, maski i maski, unakrsnog oblačenja i zamena likova rade zajedno (ili jedna protiv druge) da formiraju promenljivu, slojevitu seriju epizoda koje komentarišu sve ovo predmeta u isto vreme. Razumevanje ove neobične strukture i razlikovanje različitih konceptualnih delova filma je još jedna od zagonetki koje Ivan Grozni predstavlja.

Konačno, pisanje o Ivanu je komplikovano kontradiktornim prijemom koji je dobio 1940-ih kada je proizveden i pogrešnim pretpostavkama koje ljudi rutinski prave o umetničkoj produkciji pod Staljinovim režimom. Pošto je prvi deo Ivana Groznog dobio Staljinovu nagradu (neka vrsta kombinacije Oskara i predsedničke medalje časti), a drugi deo je zabranjen samo nekoliko meseci kasnije, mnogi su pretpostavili da se dva dela filma radikalno razlikuju u njihov portret svemoćnog vođe, ali ova pretpostavka je pogrešna.

Akademski radovi

• Eisenstein, Sergeii Mikhailovich et al. The Film Sense. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1975. ISBN 978-0-15-630935-6
• Eisenstein, Sergei and Jay Leyda. Film Form. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1949. ISBN 0-15-630920-3
• Ejzenstejn, Sergej et al. The Eisenstein Reader. London: British Film Institute, 1998. ISBN 0-85170-675-4
• Neuberger, Joan. Ivan the Terrible. London: I.B. Tauris, 2003.
• Nesbet, Anne. Savage Junctures: Sergei Eisenstein and the Shape of Thinking. City: I.B. Tauris, 2003. ISBN 978-1-85043-330-9
• Minturn, Neil. The Music of Sergei Prokofiev. New Haven: Yale University Press, 1997. ISBN 0-300-06366-0
• Thompson, Kristin. Eisenstein's "Ivan the Terrible": A Neoformalist Analysis. Princeton: Princeton University Press, 1981. ISBN 0-69110-120-5
• Tsivian, Yuri. Ivan the Terrible. London: B.F.I. Publishing, 2002. ISBN 0-85170-834-X

Spoljašnje veze

• Ivan the Terrible part I na sajtu IMDb (jezik: engleski)
• Ivan the Terrible part II na sajtu IMDb (jezik: engleski)
• Ivan the Terrible part I na sajtu Rotten Tomatoes (jezik: engleski)
• Ivan the Terrible part II na sajtu Rotten Tomatoes (jezik: engleski)
• Ivan the Terrible na sajtu AllMovie (jezik: engleski)