Сергеј Прокофјев

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сергеј Прокофјев
Sergei Prokofiev circa 1918 over Chair Bain.jpg
Сергеј Сергејевич Прокофјев
Датум рођења (1891-04-23)23. април 1891.
Место рођења Сонтсовка
  Руска Империја
Датум смрти 5. март 1953.(1953-03-05) (61 год.)
Место смрти Москва
  СССР
Веб-сајт www.sprkfv.net

Сергеј Сергејевич Прокофјев (рус. Сергей Сергеевич Прокофьев, 11. април/23. април 18915. март 1953) био је руски композитор и пијаниста.

Биографија[уреди]

Сергеј Прокофјев је почео да компонује са десет година. Музици се учио од своје мајке. Године 1904 почео је студије на Санкт Петерсбуршком конзерваторијуму. Студирао је клавир, композицију и инструментацију (професор му је био Николај Римски-Корсаков). Током студија компонује дела која му доносе позитивне критике услед иновативног приступа. Од 1913 - 1915, Прокофјев путује по Француској, Енглеској, Риму и Швајцарској, а онда кроз Сибир до Јапана и САД.

После избијања Октобарске револуције живео је у емиграцији (1918 - 1932) - Париз, САД и Немачка. У том периоду компоновао је оперу Заљубљен у три поморанџе (1919), Ватрени анђео (1927), балете Блудни син (1928), На Дњепру (1930), симфоније 2, 3 и 4. Сарађивао је у Паризу са Руским балетом. Наступао је као пијаниста по целој Европи, а 1932. вратио се у Русију.

Компоновао је 1935. своје најпознатије балетско дело Ромео и Јулија. У доба Другог светског рата сарађивао је са Сергејем Ејзенштајном на филмовима Александар Невски и Иван Грозни. Тада је настало и једно од његових најбољих дела, Шеста симфонија es-moll. После рата, власти су биле сумњичаве и критички расположене према Прокофјеву, тако да се он углавном повукао из јавног живота. Умро је у Москви 1953.

Музичко дело[уреди]

Поштанска марка Пошта Совјетског Савеза из 1991. године са ликом Сергеја Прокофјева, издана поводом стогодишњице његовог рођења.

Сам Прокофјев је описивао свој стил као сплет четири утицаја. Први утицај је класични који се огледа у његовом интересовању за историјске елементе, рецимо старе игре, као и за традиционалне музичке форме. Одиста у неокласицистичком стилу компоновао је једино у својој „Класичној симфонији“, јер је сматрао да је неокласицизам донекле у супротности са његовим схватањем музике. Модерни утицај се огледа у склоности иновативним хармонијама, дисонанцама и необичним комбинацијама акорада. У неким делима Прокофјев експериментише са границама тоналитета. Као трећу карактеристику своје музике Прокофјев наводи „моторику“. Многа његова дела се одликују једноличним ритмом и дивљом моториком. Као контраст томе стоји лирска линија. Прокофјеву је често успевало да комбинује лирске и меланхоличне тренутке са снажним и експресивним мелодијама. Овим одликама његове музике може се додати хумор и иронија, које у његовим делима играју значајно место. Оркестарска дела Прокофјева имају посебан звук, услед своје необичне оркестрације, на пример некад тубе и виолине звуче унисоно.

У раду Сергеја Прокофјева могу се уочити три стваралачке фазе. Прва фаза се обично назива „Руски период“, јер укључује дела настала пре његове привремене емиграције. Дела из овог периода карактеришу произвољни ритмови, јаке дисонанце, саркастичан хумор и јака виталност. Иако је у јаком контрасту са музиком касног романтизма, ова музика није сасвим нова, јер се и даље заснива на тоналитету. И поред тога, нека дела из овога периода су изазвала скандал, рецимо „Скитска свита“. Прелазни период су обележили Први виолински концерт, и Трећи клавирски концерт, када звук постаје смиренији. Овај „страни“ период почиње 1918, и још је модернији. Прокофјев делимично напушта тоналитет. Звукови су сконцентрисани и избијају у дивљим музичким епизодама. И поред тога, ова музика није модерна и експериментална у толикој мери колико је то музика неких његових савременика. Од почетка тридесетих видљива је промена његовог стила. До одлучујуће промене је дошло његовим повратком у Совјетски Савез, отуда се овај период назива „совјетски период“. Његову музику овога периода одликује поједностављена хармонија и јасније уобличавање мелодија. Пошто је била чвршће укорењена у традиције руске народне музике, она је постала разумљивија и популарнија. Тоналитет је чвршћи, а посебан значај се даје софистицираној полифонији. У каснијим делима Прокофјев је и даље упрошћавао свој стил. Његова последња дела карактеришу лирске тенденције, тиха равнодушност и готово романтичарско расположење.

Прокофјев важи за класика међу композиторима модерне музике. Његов значај је велики и у области филмске музике. Музика за филм Александар Невски важи за кључно дело у историји филмске музике. Утицао је на модерну филмску музику класично-романтичног стила, па се варијације његовог стила могу приметити у филмској музици с краја 20. века (Џон Вилијамс, Џејмс Хорнер).

Дела[уреди]

Списак композиција Сергеја Прокофјева

Спољашње везе[уреди]