Imobilizacija (medicina)
 | Ovaj članak je nedovršen. |
 Imobilizacije donjeg uda vazdušnom udlagom i vratne kičme Šancovom kragnom |
Imobilizacija, nepokretnost (lat. immobilis — „непокретан”) jedna je od medicinskih procedura, kojom se telo ili udovi postavljaju u prinudni položaj ili stanje mirovanja, radi njegove poštede, bržeg zarastanja rana i smanjivanja bola.[1] Iako je jedna od najstarijih medicinskih postupaka, kao oblik zbrinjavanja povređenih osoba, standardna primena imobilizacije započeta je tek početkom 20. veka.[2]
Mada je razvoj savremenih operativnih tehnika, potpomognut otkrićem antibiotika, sredinom 20. veka doveo do značajnih promena u pristupu lečenju povreda lokomotornog sistema primenom imobilizacije, i dalje je u konzervativnom pristupu lečenje povreda nezamislivo bez imobilizacije, kao primarne i glavna metoda lečenja. Time u savremenoj operativnoj hirurgiji imobilizacija postaje pomoćna metoda, koja treba da osigura, poboljšava i ubrza uspeh operativnog lečenja.[3]
Imobilizacija kao metoda u 21. veku neprestano se dopunjuje novim pristupima i pomagalima, a pojava novih (sofisticiranijih) sredstav i materijala omogućava da se klasični postupci imobilizacije sprovedu brže, jednostavnije, jeftinije i za bolesnika prihvatljivije.[4]
Imobilizacija može biti privremena, transportna (do mesta primene odgovarajućeg lečenja) ili trajna (do izlečenja). U bolničkom lečenju preloma kosti na udovima imobilizacija se može kombinovati sa ekstenzijom.[5]
Indikacije[uredi | uredi izvor]
- Indikacije
Najčešće indikacije za imobilizaciju su:[6]
- Sve vrste i tipovi preloma kostiju
- Povrede kičme i karlice
- Iščašenja (luksacija) zglobova
- Toplotna povrede udova
- Povrede tetiva i perifernih živaca
- Povrede velikih krvnih sudova
- Teška povreda mekih tkiva udova
- Sve sklopetarne i eksplozivne rane
Ciljevi[uredi | uredi izvor]
Primerni ciljevi imobilizacije su:[6]
- Sprečavanje daljeg bola.[7]
- Sprečavanje, das slomljena kost ošteti integritet kože (tj da se od zatvorenog prelom ne pretvori u otvoreni)
- Dalje sprečavanje oštećenja nerava i/ili velikih krvnih sudova (kako npr od nekomplikovanog ne bi nastao komplikovan prelom)
- Očuvanje prethodno uspostavljene hemostaze manjih krvnih sudova
- Sprečavanje širenje primarne infekcije u životnu sredinu
- Srvaranje uslovi za normalnu cirkulaciju postavljanjem tela ili udova u fiziološki položaj
- Brže i uspešnija rehabilitacija povrede.
Principi[uredi | uredi izvor]
Osnovni principi koji se moraju strogo poštovati u toku imobilizacije su:[8]
- Obavezna, imobilizacija najmanje dva susedna zgloba. Imobilizacija je dobro postavljena samo ako se učine nepokretnim dva susedna zgloba.
- Da se imobilisani ud postavi u neutralni (fiziološki) položaj (šaka polusavijena, lakat savijen pod uglom od oko 75 stepeni, koleno polusavijeno, stopalo savijeno pod pravim uglom u odnosu na potkolenicu). Ukoliko se povređeni ud nalazi u prisilnom položaju u takvom položaju se imobiliše.
- Da su meki delovi tela zaštićeni (uglavno vatom, zavojem ili delovima odeće). Udlage za imobilizaciju se uz telo učvršćuju poveskama načinjenim od trouglih marama, zavoja ili delova odeće, pri čemu se čvorovi poveska vezuju iznad udlage, a nikako iznad nezaštićenih delova uda.
- Da su oštećene delove (rane), obavezno zaštićeni sterilnom gazom.
- Da se u slučaju krvarenja, pre postavljanja imobilizacije, najpre stavi kompresivni zavoj.
- Da je povređeni ud postaviti u lako eleviran položaj (kako bi se sprečio otok i obezbedila efikasna cirkulacija)
- Da su vrhovi prstiju (imobilisanog uda) uvek vidljivi (zbog procene neuro-vaskularnog statusa niže od mesta povrede).
- Da imobilizaciju povreda kičme, karlice i većih kostiju vrši više spasilaca.
Oblici[uredi | uredi izvor]
Privremena imobilizacija[uredi | uredi izvor]
Privremeni imobilizacija je ograničena u vremenu, i najčešće se primenjuje na mestu povređivanja i u toku transporta povređenog do zdravstvene ustanove gde će mu biti ukazana definitivni tretman.
U zavisnosti od lokalizacije, vrste i težine povrede i sredstva dostupnih na mestu povređivanja, imobilizacija se može izvesti korišćenjem priručnih ili standardnih sredstva.
- Imobilizacija priručnim sredstvima.
U nedostatku fabričkih sredstava, na mestu povređivanja koriste se priručna sredstva (daščice, trouglasta marama, kaiš, i drugi predmeti koji se mogu naći na licu mesta, čiji izbor i način postavljanja zavisi od snalažljivosti osobe koja povređenom pruža prvu pomoć.
Priručna sredstva izabrana za imobilizaciju treba da imaju podesan oblik, i odgovarajuću čvrstinu i dužinu. Sredstva za imobilizaciju se oblažu mekom tkaninom (vata, zavoj, delovi odeće,) ili se stavljaju preko odeće unesrećenog ili uz prethodno postavljene podloške od meke tkanine na ugroženo mesto.
- Imobilizacija standardnim sredstvima
Medicinske ekipe koje ukazuju hitnu medicinsku pomoć povređenog opremljene su fabrički proizvedenim udlagama-šinama (tomasova, kamerova, ditrihsova) od lako savitljive žice koja se lako modelira, okovratnicima i vazdušnim jastucima za imobilizaciju udova i kičme.[9]
- Transportna imobilizacija
Transportna imobilizacija je stavljanje jednog dela tela u stanje mirovanja tokom transporta radi sprečavanja naknadnih povreda i bolova. Transportna imobilizacija se vrši:
- ručnim sredstvima (daska, letva, šal, pištolj i sl.) koja se pričvršćuju za povređeni ekstremitet, telo (daska u slučaju preloma kičme) i sl.; </nowiki>
- standardnim sredstvima, transportnim udlagama, zavojem (npr poveskom mandibule u slučaju preloma donje vilice)
Definitivna imobilizacija[uredi | uredi izvor]
Definitive imobilizacija primenjuje se kao osnovni terapijski pristup (npr u lečenju preloma) ili kao dodatni terapijski pristup (npr nakon repozicije iščašenog zgloba, povređenog mekog tkiva, struktura zgloba), nakon rekonstrukciju tetiva i nerava) ili nakon velikih rekonstrukcija mekih tkiva i kože, (kako se ne bi ugrozili rezultati operacije).
Defenitivnata imobilizacija može da se izvede gipsenim poveskama (samostalno ili zajedno sa plastični materijalima) i trakcijom-ekstenzijom.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Imobilizacija”. www.enciklopedija.hr. Pristupljeno 27. 1. 2020.
- ^ Bobrov A.A. Rukovodstvo k izučeniю hirurgičeskih povяzok : Desmurgiя. — M.: T-vo «Pečatnя S.P. Яkovleva», 1890. — S. 62—91. — 206 s.
- ^ - Arnold JL, Annals of Emergency Medicine, January 1999, Vol.33, No 1.
- ^ „Fracture Education : Management Principles”. www.rch.org.au. Pristupljeno 2024-02-05.
- ^ Naranje, Sameer M.; Erali, Richard A.; Warner, William C.; Sawyer, Jeffrey R.; Kelly, Derek M. (2016). „Epidemiology of Pediatric Fractures Presenting to Emergency Departments in the United States”. Journal of Pediatric Orthopaedics. 36 (4): e45—e48. ISSN 0271-6798. doi:10.1097/bpo.0000000000000595.
- ^ a b Poskurica M.: Hitna stanja u medicini. Prizma Kragujevac, Univerzitet u Kragujevcu, Medicinski fakultet, Kragujevac, 2006.
- ^ Weiner, Richard (2002). Pain management: a practical guide for clinicians. Boca Raton: CRC Press. str. 741. ISBN 978-0-8493-0926-7.
- ^ Janko Hančević, Tonisav Antoljak, Želimir Korać, Imobilizacija, Medicinska naklada, 2001;168. ISBN 953-176-141-8.
- ^ „Medicinska oprema za imobilizaciju, Na: medicinska oprema.com”. Arhivirano iz originala 7. 10. 2015. g. Pristupljeno 3. 10. 2015.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Weiner, Richard (2002). Pain management: a practical guide for clinicians. Boca Raton: CRC Press. str. 741. ISBN 978-0-8493-0926-7.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
