Integrativna medicina

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Integrativna medicina
Flickr - Official U.S. Navy Imagery - Cmdr. Yevsey Goldberg conducts an acupuncture procedure..jpg
Akupunktura, jedna od metoda integrativne medicine
Klasifikacija i spoljašnji resursi
ICD-9-CM99.9
MeSHD000529

Integrativna medicina je spoj klasične medicinske nauke i komplementarne medicine, i podrazumeva holistički pristup ljudskom organizmu koji spaja metode klasične i tradicionalne medicine, pružajući terapeutima mogućnost da kombinuju najbolje iz oba oblasti medicine i na taj način omoguće pacijentima i lečenje uzroka, a ne samo posledice, pre svega kroz zdravije i kvalitetnije načine života. Njene terapijske metode su ispitane, a terapijski učinci zvanično dokazani i provereni od strane službene (konvencionalne) medicinske nauke, poput akupunkture, masaže, refleksoterapije, detoksikacija i sličnih oblika lečenja. Medicina, bez obzira o kojoj se njenoj oblasti radi, uvek mora biti zasnovana na dobrim naučnim metodama i dokazima.

Glavni cilj integrativne medicine je da uvek i neprestano traži naučnu podlogu i dokaz za primenu tradicionalnih metoda lečenja u sopstvenoj praksi, a njenih lekara, ne samo da stalno budu „otvoreni” za nove (ali i stare) metode i pristupe, već i kritični prema njima. U tom smislu sem samog lečenja, lekar integrativne medicine mora da se trudi da bolesniku približi i širi koncept očuvanja zdravlja i prevencije bolesti, i time leči i osobu, a ne samo bolest.

Osnovne postavke[uredi]

Kada se u medicini koristi termin „integrativna” misli se na metode koje kombinuju i / ili objedinjuju različite terapijske pristupe i usmerenja. Ona takođe objedinjuje i sve metode koje istovremeno tretiraju i telo i duh i u sebi sadrže sva fundamentalna znanja potrebna za njen rad. Na primer:

Integrativna medicina, kao što joj i sam naziv kaže integriše - spaja, oba medicinska sistema, i prilagođava njene principe pacijentu, sjedinjujući ih pri tome u holističko razumevanje osobe. Ova grana medicine u svom radu ispituje korist homeoterapija, kvantne medicine, tradicionalne istočne medicine, akupunkture, kiropraktike, kristaloterapije, magnetoterapije, refleksoterapije, fitoterapije i narodne medicine.

Cilj integrativne medicine nije samo dijagostikovati i dati lek, odnosno posmatrati uski segment jedne osobe, već ona ima i za cilj da u anamnezi ispita i više od same bolesti: kakva je ishrana, kakve su životne navike, kakve su poslovne i porodične okolnosti osobe, da li joj je potrebna i psihološka pomoć, odnosno psihoterapija. Takvim pristupom ona zapravo pokušava da otkloni fizičke i druge faktore koji doprinose pojavi ili pogoršanja bolesti, i takođe otkloni i razorne posledice bolesti po psihu, teške bolesti, poput tumora, i time poprave ljudsko raspoloženje. Hronične urogenitalne infekcije, alergijske bolesti poput atopijskog dermatitisa, hronične kožne bolesti poput psorijaze - i hiljade sličnih, relativno „manje opasnih” bolesti, neće teže narušiti zdravlje, ali mogu ostaviti devastirajuće posledice po kvalitet života i psihički, socijalni i emotivni integritet obolele osobe.

Osnovni principi[uredi]

Zagovornici integralne medicine smatraju da danas ne postoji više različlitih medicina, već samo jedna, a koje metode koristi je potpuno nevažno, sve dok se postižu rezultati u lečenju sa što manje neželjenih dejstava. U tom smislu osnov integrativne medicine je da bolesnik i lekar lekar postaju „partneri u procesu ozdravljenja”, jer koliko je lekaru stalo da pronađe odgovarajuću terapiju, toliko je i na bolesniku da bude disciplinovan i pravovremeno i potpuno primenjuje terapiju.

Ono po čemu se integrativna medicina razlikuje od tradicionalne, je da ona u obzir uzima sve faktore koji utiču na zdravlje, opšte stanje organizma i bolest, i da u svom radu posebnu pažnju posvećuje umu, duhu, načinu života, društvenoj sredini u kojoj živi bolesnik itd.

Činjenica je da klasična medicina ne može uvek da postigne sve rezultate, jer biomedicinski model zdravstvene zaštite, odnosno moderna zapadna medicina, koristi redukcionistički pristup koji se fokusira na fizičke i objektivne osnove bolesti i uz pomoć najnovijih naučnih dostignuća i hirurških procedura koje spasavaju život, moderna zapadna medicina uspešno tretira onu drugu stranu spektra zdravlje-bolest. Međutim, problem ovakvog pristupa je njegova ograničenost da se posveti prvom delu spektra, odnosno održanju zdravlja i unapređenju blagostanja - što se delom ogleda i u broju pacijenata koji se okreću alternativnim metodama zbog nezadovoljstva sadašnjim sistemom. Međutim to ne znači da je tradicionalna medicina ta koja pruža odgovore na sva pitanja. I zato su obe medicine komplementarne, jer dok klasična - biomedicina može da postigne radikalne rezultate i izleči mnoga oboljenja (a lista se sa novim istraživanjima stalno proširuje), često pojedini lekovi ostavljaju posledice na druge organe (npr citostatici) ili se često ne zna uzrok određenih bolesti, pa se tretira samo posledica. Sa druge strane tradicionalna medicina može da poboljša opšte zdravlje i pomogne da se u određenoj meri spreči nastanak bolesti, ali nije svemoguća i često nema ni efekat ni brzinu modernih medicinskih metoda. Takođe dok neki prirodni lekovi koje nudi tradicionalna medicine rešavaju određene probleme bez nuspojava koje njihovi farmaceutski ekvivalenti izazivaju, u nekim slučajevima zdravstveni problem se može rešiti samo primenom hirurških metoda ili specifičnom vrstom hemijskih lekova, što tradicionalnu medicinu ostavlja potpuno nemoćnom.

Imajući u vidu da sve više zdravstvenih radnika, političara i socioekonomskih analitičara poslednjih godina uviđa da je jedan od najvećih nedostataka zapadnog zdravstvenog sistema njegova usredsređenost na akutnu i epizodičnu zdravstvenu zaštitu, kojom se na izvestan način u drugi plan stavljaju druga važna zdravstvena pitanja, pre svega hronične bolesti. Na to npr. ukauzuju istraživanja Centra za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD, u kojima se navodu da je 70 % svih smrtnih slučajeva posledica hroničnih bolesti, i da se zbog toga troškovi zdravstvene zaštite hroničnih bolesnika samo u SAD kreću oko 1,5 milijardi dolara godišnje, odnosno čine 75 % svih zdravstvenih izdataka. Od tog budžeta samo se neznatan deo troši na prevenciju i promociju zdravlja, uprkos dokazima da je ona najefikasniji način za smanjenje distribucije hroničnih bolesti.

Zato integrativna medicina, propagira jedan novi model ponaćanja koji treba da obuhvata sve metode koje mogu da doprinesu očuvanju zdravlja i izlečenju ili kontroli bolesti, bez obzira na njihovo „poreklo”, koje može biti iz klasične ili tradicionalne medicine.

U tom smislu ntegrativna medicina, nastala je kao novi pojavni oblik medicine, koja nudi novo rešenje i efikasan način borbe protiv epidemije hroničnih bolesti koja predstavlja veliki balast za sve ekonomije, u svetu je postala sve više prepoznatljiva kao strategija koja može da zatvori brojne praznine u postojećem zdravstvenom sistemu, a da istovremeno održi troškove lečenja pod kontrolom.

Međutim, za ljude koji se zalažu za novi sitem lečenja, inegrativna medicina predstavlja i nešto više od načina da se smanje medicinski troškovi. Prema Konzorcijumu akademskih centara za integrativnu medicinu (koga čini 46 akademskih zdravstvenih centara posvećenih napretku integrativne zdravstvene zaštite, integrativna medicina) ona je „medicinska praksa koja reafirmiše odnos između lekara i pacijenta, fokusira se na celu ličnost, zasniva se na dokazima i koristi odgovarajuće terapijske pristupe , zdravstvene profesionalce i discipline da bi postigla optimalno izlečenje i zdravlje”.[3]

Principa koji definišu integrativnu medicinu[uredi]

Integrativna medicina koristi istovremeno i klasične lekove iz biomedicine, ali i biljne lekove, dodatke ishrani, zavisno o proceni lekara i njegovog iskustva i znanja. Ona je po svom pristupu holistička (od grčke reči ολος - holos, što znači ceo, celokupan, sveobuhvatan, kompletni. Kako holizam istovremeno zahteva i vrlo solidno znanje iz medicine i patofizioloških procesa i farmakologije, ovo područje zahteva i iskustvo i doslovce erudiciju iz područja medicine. Osim duboke specijalizacije kao jednog od pristupa medicini, poput pojedinih područja hirurgije, holistički, integrativni pristup je jednako zahtevan zbog potrebe širine znanja i iskustva, i zato je možda prikladnije umesto naziva holizam, prihvatljiviji naziv integrativna medicina.

I upravo takav (holistički) pristup definiše integrativnu medicinu i neke od njenih najvažnijih principa, koji se zasnivaju na sledećem:

  • Pacijent i lekar su partneri u procesu lečenja;
  • Svi faktori koji utiču na zdravlje, blagostanje i bolest, uključuju ne samo telo, već i um, duh i zajednicu;
  • Samo pravilno odabrana kombinacija konvencionalnih i alternativnih metoda stimuliše prirodnu težnju organizma ka isceljenju;
  • Da kada je god moguće, treba koristiti efikasne intervencije koje su prirodne i manje invazivne;
  • Da integrativna medicina ne odbacuje konvencionalnu medicinu niti prihvata alternativne terapije nekritički;
  • Da se dobra medicina zasnova na dobroj nauci, koju za njen napredak „vuče želja za novim znanjem”;
  • Da suuštinu integrativnog pristupa ne čini samo koncept lečenja već širi koncept promocije zdravlja i prevencije bolesti;
  • Da zdravstveni radnici koji se bave ovom medicinom treba ličnim primerom da proklamuju zdrav način života i da su posvećeni otkrivanju sebe i sopstvenog napretka.

Ko se bavi integrativnom medicinom?[uredi]

Integrativnom medicinom se bave zdravstveni radnici posvećeni principima i praksi integrativne medicine. To su najčešće lekari, ali mogu da bude i doktor osteopatske medicine i doktor naturopatske medicine, ali i medicinske sestre. Zajedničko im je da oni pristupaju bolesniku kao celini i da koriste kako konvencionalne, tako i nekonvencionalne (tradicionbalne, komplementarne i alternativne) medicinske metode da bi pospešili isceljenje i poboljšali zdravlje bolesnika.

Danas su mnoge tradicionalne i dopunske metode lečenja priznate od strane Ministarstva zdravlja mnogih zemalja, pa i Srbije ali se u Srbiji one još ne primenjuju u svim državnim bolnicama, a državno osiguranja ne pokriva troškove lečenja ovim metodama. Sa druge strane, u većini zemalja Evrope i Severne Amerike integrativna medicina je potpuno prihvaćena, tako da državne klinike uz standardne primenjuju i integrativne metode lečenja.

Izvori[uredi]

  1. ^ Zeller, T.; Muenstedt, K.; Stoll, C.; Schweder, J.; Senf, B.; Ruckhaeberle, E.; Becker, S.; Serve, H.; Huebner, J. (01. 03. 2013). „Potential interactions of complementary and alternative medicine with cancer therapy in outpatients with gynecological cancer in a comprehensive cancer center”. Journal of Cancer Research and Clinical Oncology. 139 (3): 357—365. ISSN 1432-1335. PMID 23099993. doi:10.1007/s00432-012-1336-6. 
  2. ^ Ben-Arye, Eran; Polliack, Aaron; Schiff, Elad; Tadmor, Tamar; Samuels, Noah (01. 12. 2013). „Advising patients on the use of non-herbal nutritional supplements during cancer therapy: a need for doctor-patient communication”. Journal of Pain and Symptom Management. 46 (6): 887—896. ISSN 1873-6513. doi:10.1016/j.jpainsymman.2013.02.010. 
  3. ^ Raičević, Dr Jovan. 20.8.2012. „Integrativna medicina za 21. vek” Proverite vrednost parametra |url= (pomoć). [mrtva veza]

Spoljašnje veze[uredi]

Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).