Infektologija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Infektologija je jedna od najkompelsnijih i najdinamičnijih grana medicine koja se bavi infekcijom (lokalizovana infektivnim promenama) i infektivnim (zaraznim) bolestim, kao raširenim (diseminovanim) infektivnim procesom. Ranije je ova grana medicine zarazne bolesti proučavala kao sistemske, da bi danas, u savremenim svetskim klinikama i medicinskim udžbenicima, infektivne bolesti postale deo interne medicine. Tako da savremeni infektolozi, danas učestvuju i u lečenju bolesti bubrega (urinarne infekcije), zapaljenja uva, infekcije očiju, itd. sarađujući pre svega sa specijalistima odgovarajućih specijalnosti koji dobro poznaju anatomiju određenih organa, ali ne i uzročnike njihovih infekcija.[1]

Kako se brojnost patogenih mikroorganizama, kontagioznost pojedinih zaraznih bolesti kao i rekombinovanje virusa stalno menjanja, to zahteva večitu borbu između čoveka (bolesnika), infektologa i infekta. Čovek se vara misleći da je pobedio zarazu - infekt, jer se on na svaki pritisak čoveka menja, postaje maligniji i uvek uzvraća udarac. Tako je bilo kroz evoluciju čovečanstva, i tako će biti i u budućnosti, što zahteva i nameće infektolozima potrebu za stalnim usavršavanjem i istraživanjem zaraznih bolesti.[2]

Osnovne postavke[uredi]

Za razliku od takozvanih endogenih oboljenja (sa patologijom unutrašnjeg porekla), koja nastaju kao posledica organskih poremećaja i/ili nasleđenih faktora, i koja su u medicini u manjoj ili većoj meri dobro poznate i izučene, infektivne bolesti uzrokuju veoma raznovrsni spoljašnji uzročnici, tzv. patogeni mikroorganizmi, koji ponekad mogu da budu i potpuna nepoznanica, bar za izvesno vreme dok se ne prouče.

Iz navedenih razloga, infektologija je jedna od najdinamičnijih i najkompleksnijih grana medicine, koja se neprestano menja, i na svakih pet do šest godina doživi nešto sasvim novo. Setimo se npr. pojave Lajmska bolesti (pre 30 godina) ili HIV -a, 1984. godine, kad su zabeleženi i prvi takavi slučajevi u ondašnjoj Jugoslaviji. U kliničkoj praksi bili su to gotovo revolucionaran događaji. Sledilo je potom još mnogo novih zaraznih bolesti; bolest ludih krava, ptičji grip, itd. Zato današnji infektolozi ali i svi lekari opšte prakse o infektivnim bolestima moraju da znaju sve više, pogotovo što se u međuvremenu saznalo, puno, i o tome su nastala čitava udžbenička poglavlja.

Infektologija u neprestanom razvoju[uredi]

Nove infektivne bolesti ne indukuje samo prirorda, već čovek sa napretkom medicine, pa je u tom smislu svaki „medicinski prodor“ može istovremeno biti praćen i pojavom novih rizika. Primer za to je razvoj transplantacione hirurgije, koja je veliki medicinski korak napred. Pacijenti sa transplantiranim organima dobijaju vrlo jake lekove koji odbacivanje presađenog organa sprečavaju drastičnim snižavanjem imuniteta. Ta činjenica je uzrok pojave takozvanih oportunističkih infekcija, izazvanih različitim suprotno prijateljskim mikroorganizama koji normalno žive u ljudskom organizmu, ali ih poremećaj imuniteta pretvara u uzročnike vrlo opasnih, često životno ugrožavajućih infekcija.

Sličan slučaj je i sa antibioticima - razvoj farmaceutske industrije i otkriće moćnih antibiotika neke zarazne bolesti su potpuno iskorenile, ali su, sa druge strane, izazvali otpornost pojedinih mikroorganizama i doveli do pojave „superbakterija“, za koje zasada nema leka.

Infektologija je u savremenom svetu sve više se susreće i sa fenomenima kao što su, klimatske promene. Klimatske promene u svetu su velike, prosečna temperatura na planeti Zemlji raste za gotovo dva stepena godišnje, tako da se i u krajevima sa nekad umerenom klimom počinju da stvaraju uslovi za razvoj insekata, prvenstveno komaraca, koji prenose različite infektivne bolesti. Toplota i vlažnost pogoduju ovim prenosnicima zaraznih bolesti jer u tim uslovima oni brže sazrevaju i duže su polno aktivni. U tako izmenjenim klimatskim uslovima neke tipično tropske bolesti počele su da se autohtono javljauju i u netropskim krajevima (nrp Grčkoj, Španiji, Italiji Francuskoj, pa i Srbiji) tako da se danas, registruju takozvani autohtoni slučajevi malarije kod ljudi koji nisu napuštali zemlju (npr Groznica Zapadnog Nila.[3]

Cilj, trajanje i struktura specijalizacije iz infektologije[uredi]

Cilj

Specijalizacija iz infektologije je obrazovni proces u toku kog specijalizant dobija teorijsko i praktično znanje iz područja infektologije koje ga osposobljava za samostalno lečenje bolesnika obolelih od akutnih ili hroničnih bolesti izazvanih raznim mikroorganizmima.

Pošto program specijalizacije npr. u Srbiji, ne obuhvata teoretsku i praktičnu nastavu iz tropskih bolesti, neophodno je da se sa svake klinike za infektivne bolesti dodatno obrazuje najmanje dva specijaliste infektologa u akreditovanim ustanovama za tropske bolesti, koje u Srbiji ne postoje.

Trajanje

Specijalizacija traje četiri godine.

Struktura specijalizacije
  • jedna godina zajedničke osnove za internističke specijalizacije pri bolnici sekundarnog nivoa,
  • jedna godina infektivno odeljenje opšteg tipa pri bolnici sekundarnog nivoa,
  • jedna godina - specijalističko infektološko kruženje na klinikama za infektivne bolesti,
  • jedna godina opšte specijalističko kruženje u bolnicama sekundarnog ili tercijarnog nivoa.

Izvori[uredi]

  1. ^ Friedrich Hofmann, Friedrich-Wilhelm Tiller: Praktische Infektiologie - Erreger/Diagnose/Therapie/Prävention, ecomed Verlagsgesellschaft, Landsberg. 2001. ISBN 978-3-609-63333-6.
  2. ^ Prof. dr Darko Nožić, Infektologija – zarazne bolesti. Kućni lekar. 2013.
  3. ^ Godsey, M.J., M. Blackmore, N. Panella, K. Burkhalter, K. Gottfried, L. Halsey, R. Rutledge, S. Langevin, R. Gates, and K. Lamonte (2005). West Nile virus epizootiology in the southeastern United States, 2001. Vector Borne and Zoonotic Diseases. 5(1): 82-89. ISSN: 1530-3667.

Spoljašnje veze[uredi]

Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).