ХИВ

С Википедије, слободне енциклопедије
ХИВ, вирус хумане имунодефицијенције
Електронска микрографија ХИВ вируса (зелено)
Електронска микрографија ХИВ вируса (зелено)
Научна класификацијаEdit this classification
(нерангирано): Virus
Realm: incertae sedis
Царство: incertae sedis
Тип: incertae sedis
Класа: incertae sedis
Ред: Ortervirales
Породица: Retroviridae
Потпородица: Orthoretrovirinae
Род: Lentivirus
Врсте
Стилизовани приказ пресека вируса ХИВ

ХИВ (енгл. human immunodeficiency virus, вирус људске имунодефицијенције) је лентивирус из групе ретровируса, који својим деловањем изазива крајњи синдром познат као синдром стечене имунодефицијенције.[1][2] ХИВ је скраћеница од енглеског назива human immunodeficiency virus, што би окарактерисало овај вирус као узрочника опадања способности имунског система организма.[3] ХИВ за најчешћу мету напада има делове имунског система CD4+ лимфоците. Овај вирус директно и индиректно води до пада у производњи CD4+ T лимфоцита и до њиховог крајњег уништења. CD4+ T лимфоцити су главни покретачи одбрамбеног система и када је производња ових ћелија равна нули, имунски систем скоро да и не функционише. ХИВ такође директно напада органе као што су бубрези, срце и мозак, што доводи до прекида рада бубрега, кардиомипатије и енцефалопатије. Многи проблеми са којим се оболели од овог вируса суочавају су обичне опортунистичке болести, типа прехладе, од којих би у нормалним условима имунски систем могао да се одбрани.

Без лечења, просечно време преживљавања након инфекције ХИВ-ом се процењује на 9 до 11 година, у зависности од подтипа ХИВ-а.[4] У већини случајева, ХИВ је полно преносива инфекција и јавља се контактом или преносом крви, пре-ејакулата, семена и вагиналних течности. Истраживања су показала (и за истополне и за парове супротног пола) да је ХИВ непреносив сексуалним односом без кондома ако ХИВ-позитиван партнер има константно недетективо вирусно оптерећење.[5][6][7] Несексуални пренос може да се деси са заражене мајке на дете током трудноће, током порођаја излагањем њеној крви или вагиналној течности, и кроз мајчино млеко.[8][9][10][11] Унутар ових телесних течности, ХИВ је присутан и као слободне вирусне честице и као вирус унутар инфицираних имунских ћелија.

Пет телесних течности у себи садрже довољну концентрацију вируса за могућу инфекцију људи. То су: крв, сперма, предејакуларна течност, вагинални секрет и мајчино млеко. ХИВ се трансмитује путем телесних течности током аналног, вагиналног и оралног секса, путем трансфузије крви, несавесним коришћењем игала зависника од интравенске употребе дрога, преко плаценте (између мајке и фетуса) и дојењем беба са мајке на новорођенче.

ХИВ је пореклом из области јужно од Сахаре, у Африци, откривен током друге половине XX века. Тренутно је ова болест глобална епидемија. На крају 2004. године, верује се, према постојећим подацима, да 40 милиона људи имају ХИВ вирус.[12] Светска здравствена организација је потврдила да је у истој години, 2004, оболело 3 милиона људи више него у претходној години, и да ће током 2005. године 5 милиона људи тек оболети од овог вируса. Године 1983, научници у Француској, на челу са Ликом Монтањером, су први открили вирус који доводи до болести сиде. Назвали су вирус LAV, lymphadenopathy-associated virus, што значи да су они у почетку вирус уско повезивали са лимфним системом.[13] Исте године, Роберт Гало из САД-а потврдио је постојање вируса и назвао га HTLV-III, human T lymphotropic virus type III[14], јер је открио везу између CD4+ T ћелија и вируса. Оба назива су 1986. године преиначена у ХИВ[15]

Утврђено је постојање два типа вируса, ХИВ-1 и ХИВ-2. ХИВ-1 је опаснији и има већи степен заразе и лакше се преноси са особе на особу, и великом броју је главни узрочник сиде у свету. ХИВ-2 је локализован на делове западне Африке. Међутим, оба типа вируса воде порекло из централне Африке, тачније испод Сахаре. ХИВ води биолошко порекло од СИВ (вируса мајмунске имунотропије, Simian Imunotropic Virus), који изазива имунодефицијенцију афричких зелених мајмуна. Сматра се да је за еволуциони прескок са врсте на врсту требало више стотина година. Вирус има омотач састављен од протеина и масти који га чини осетљивим на дезинфицијенсе и раствараче (типа медицинског алкохола, формалдехида, дездермана, хлороформа и сл.). Вирус је такође веома неотпоран у спољашњој средини, ван људског организма живи неколико секунди, осетљив је на повишене температуре. Ван људског организма може живети једино на веома ниским температурама (темп. течног азота од минус 70 степени). У свим здравственим установама користе се или инструменти за једнократну употребу или стандардна сува стерилизација или аутоклавирање, који су више него довољни да униште вирус ХИВ-а.

ХИВ напада првенствено CD4 позитивне ћелије, а то су CD4 лимфоцити, макрофаги и антиген презентујуће ђелије,[16] последња две су заправо резервоар вируса. ХИВ користи CD4 рецептор ових ћелија као улазна врата-везује се за њега што му омогућава да продре у ћелију. Међути потребан му је још један корецептор, а то је молекул CCR5 или CXCR4, који се такође налази на мембрани ових ћелија. Сматра се да су људи којима ови рецептори фале или су промењени путем мутације имуни на сиду.[17][18] Смањењем броја ових ћелија имунитета, посебно CD4 лимфоцита, одбрамбени систем слаби што омогућава инвазију других микроорганизама-вируса, бактерија, гљива и паразита, али и тумора, који су у ствари одговорни за симптоме ове болести. ХИВ инфекција доводи до ниског нивоа CD4+ Т ћелија кроз низ механизама, укључујући пироптозу абортивно инфицираних Т ћелија,[19] апоптозу неинфицираних посматрачких ћелија,[20] директно вирусно убијање инфицираних ћелија и убијање инфицираних CD4+ Т ћелија [[CD8 cytotoxic lymphocyte|CD8+ цитотоксичним лимфоцитима који препознају инфициране ћелије.[21] Када број CD4+ Т ћелија опадне испод критичног нивоа, ћелијски посредован имунитет се губи, а тело постаје све подложније опортунистичким инфекцијама, што доводи до развоја AIDS-а.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Weiss RA (мај 1993). „How does HIV cause AIDS?”. Science. 260 (5112): 1273—9. Bibcode:1993Sci...260.1273W. PMID 8493571. doi:10.1126/science.8493571. 
  2. ^ Douek DC, Roederer M, Koup RA (2009). „Emerging Concepts in the Immunopathogenesis of AIDS”. Annual Review of Medicine. 60: 471—84. PMC 2716400Слободан приступ. PMID 18947296. doi:10.1146/annurev.med.60.041807.123549. 
  3. ^ Powell MK, Benková K, Selinger P, Dogoši M, Kinkorová Luňáčková I, Koutníková H, Laštíková J, Roubíčková A, Špůrková Z, Laclová L, Eis V, Šach J, Heneberg P (2016). „Opportunistic Infections in HIV-Infected Patients Differ Strongly in Frequencies and Spectra between Patients with Low CD4+ Cell Counts Examined Postmortem and Compensated Patients Examined Antemortem Irrespective of the HAART Era”. PLOS ONE. 11 (9): e0162704. Bibcode:2016PLoSO..1162704P. PMC 5017746Слободан приступ. PMID 27611681. doi:10.1371/journal.pone.0162704Слободан приступ. 
  4. ^ UNAIDS; WHO (децембар 2007). „2007 AIDS epidemic update” (PDF). стр. 16. 
  5. ^ Rodger AJ, Cambiano V, Bruun T, Vernazza P, Collins S, Degen O, et al. (јун 2019). „Risk of HIV transmission through condomless sex in serodifferent gay couples with the HIV-positive partner taking suppressive antiretroviral therapy (PARTNER): final results of a multicentre, prospective, observational study”. Lancet. 393 (10189): 2428—2438. PMC 6584382Слободан приступ. PMID 31056293. doi:10.1016/S0140-6736(19)30418-0Слободан приступ. 
  6. ^ Eisinger RW, Dieffenbach CW, Fauci AS (фебруар 2019). „HIV Viral Load and Transmissibility of HIV Infection: Undetectable Equals Untransmittable”. JAMA. 321 (5): 451—452. PMID 30629090. S2CID 58599661. doi:10.1001/jama.2018.21167. 
  7. ^ Hoffman H (10. 1. 2019). „The science is clear: with HIV, undetectable equals untransmittable” (Саопштење). National Institutes of Health. National Institute of Allergy and Infectious Diseases. Приступљено 3. 5. 2019. »NIAID Director Anthony S. Fauci, M.D., and colleagues summarize results from large clinical trials and cohort studies validating U=U. The landmark NIH-funded HPTN 052 clinical trial showed that no linked HIV transmissions occurred among HIV serodifferent heterosexual couples when the partner living with HIV had a durably suppressed viral load. Subsequently, the PARTNER and Opposites Attract studies confirmed these findings and extended them to male-male couples. ... The success of U=U as an HIV prevention method depends on achieving and maintaining an undetectable viral load by taking ART daily as prescribed.« 
  8. ^ Mabuka J, Nduati R, Odem-Davis K, Peterson D, Overbaugh J (2012). Desrosiers RC, ур. „HIV-Specific Antibodies Capable of ADCC Are Common in Breastmilk and Are Associated with Reduced Risk of Transmission in Women with High Viral Loads”. PLOS Pathogens. 8 (6): e1002739. PMC 3375288Слободан приступ. PMID 22719248. doi:10.1371/journal.ppat.1002739. 
  9. ^ Hahn RA, Inhorn MC, ур. (2009). Anthropology and public health : bridging differences in culture and society (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 449. ISBN 978-0-19-537464-3. OCLC 192042314. 
  10. ^ Mead MN (2008). „Contaminants in human milk: weighing the risks against the benefits of breastfeeding”. Environmental Health Perspectives. 116 (10): A426—34. PMC 2569122Слободан приступ. PMID 18941560. doi:10.1289/ehp.116-a426. Архивирано из оригинала на датум 6. 11. 2008. 
  11. ^ „Preventing Mother-to-Child Transmission of HIV”. HIV.gov. 2017-05-15. Приступљено 2017-12-08. Јавно власништво Овај чланак садржи текст из овог извора, који је у јавном власништву.
  12. ^ 2008 Report on the global AIDS epidemic, Приступљено 29. 4. 2013.
  13. ^ Isolation of a T-lymphotropic retrovirus from a patient at risk for acquired immune deficiency syndrome (AIDS)., Приступљено 29. 4. 2013.
  14. ^ Detection, isolation, and continuous production of cytopathic retroviruses (HTLV-III) from patients with AIDS and pre-AIDS., Приступљено 29. 4. 2013.
  15. ^ What to call the AIDS virus?, Приступљено 29. 4. 2013.
  16. ^ Cunningham AL, Donaghy H, Harman AN, Kim M, Turville SG (август 2010). „Manipulation of dendritic cell function by viruses”. Current Opinion in Microbiology. 13 (4): 524—9. PMID 20598938. doi:10.1016/j.mib.2010.06.002. 
  17. ^ Coakley E, Petropoulos CJ, Whitcomb JM (2005). „Assessing ch vbgemokine co-receptor usage in HIV”. Current Opinion in Infectious Diseases. 18 (1): 9—15. PMID 15647694. doi:10.1097/00001432-200502000-00003. 
  18. ^ Deng H, Liu R, Ellmeier W, Choe S, Unutmaz D, Burkhart M, Di Marzio P, Marmon S, Sutton RE, Hill CM, Davis CB, Peiper SC, Schall TJ, Littman DR, Landau NR (1996). „Identification of a major co-receptor for primary isolates of HIV-1”. Nature. 381 (6584): 661—6. Bibcode:1996Natur.381..661D. PMID 8649511. doi:10.1038/381661a0. 
  19. ^ Doitsh G, Galloway NL, Geng X, Yang Z, Monroe KM, Zepeda O, et al. (јануар 2014). „Cell death by pyroptosis drives CD4 T-cell depletion in HIV-1 infection”. Nature. 505 (7484): 509—14. Bibcode:2014Natur.505..509D. PMC 4047036Слободан приступ. PMID 24356306. doi:10.1038/nature12940. 
  20. ^ Garg H, Mohl J, Joshi A (новембар 2012). „HIV-1 induced bystander apoptosis”. Viruses. 4 (11): 3020—43. PMC 3509682Слободан приступ. PMID 23202514. doi:10.3390/v4113020Слободан приступ. 
  21. ^ Kumar V (2012). Robbins Basic Pathology (9th изд.). стр. 147. ISBN 978-1-4557-3787-1. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]