Инфектологија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Инфектологија је једна од најкомпелснијих и најдинамичнијих грана медицине која се бави инфекцијом (локализована инфективним променама) и инфективним (заразним) болестим, као раширеним (дисеминованим) инфективним процесом. Раније је ова грана медицине заразне болести проучавала као системске, да би данас, у савременим светским клиникама и медицинским уџбеницима, инфективне болести постале део интерне медицине. Тако да савремени инфектолози, данас учествују и у лечењу болести бубрега (уринарне инфекције), запаљења ува, инфекције очију, итд. сарађујући пре свега са специјалистима одговарајућих специјалности који добро познају анатомију одређених органа, али не и узрочнике њихових инфекција.[1]

Како се бројност патогених микроорганизама, контагиозност појединих заразних болести као и рекомбиновање вируса стално мењања, то захтева вечиту борбу између човека (болесника), инфектолога и инфекта. Човек се вара мислећи да је победио заразу - инфект, јер се он на сваки притисак човека мења, постаје малигнији и увек узвраћа ударац. Тако је било кроз еволуцију човечанства, и тако ће бити и у будућности, што захтева и намеће инфектолозима потребу за сталним усавршавањем и истраживањем заразних болести.[2]

Основне поставке[уреди]

За разлику од такозваних ендогених обољења (са патологијом унутрашњег порекла), која настају као последица органских поремећаја и/или наслеђених фактора, и која су у медицини у мањој или већој мери добро познате и изучене, инфективне болести узрокују веома разноврсни спољашњи узрочници, тзв. патогени микроорганизми, који понекад могу да буду и потпуна непознаница, бар за извесно време док се не проуче.

Из наведених разлога, инфектологија је једна од најдинамичнијих и најкомплекснијих грана медицине, која се непрестано мења, и на сваких пет до шест година доживи нешто сасвим ново. Сетимо се нпр. појаве Лајмска болести (пре 30 година) или ХИВ -а, 1984. године, кад су забележени и први такави случајеви у ондашњој Југославији. У клиничкој пракси били су то готово револуционаран догађаји. Следило је потом још много нових заразних болести; болест лудих крава, птичји грип, итд. Зато данашњи инфектолози али и сви лекари опште праксе о инфективним болестима морају да знају све више, поготово што се у међувремену сазнало, пуно, и о томе су настала читава уџбеничка поглавља.

Инфектологија у непрестаном развоју[уреди]

Нове инфективне болести не индукује само прирорда, већ човек са напретком медицине, па је у том смислу сваки „медицински продор“ може истовремено бити праћен и појавом нових ризика. Пример за то је развој трансплантационе хирургије, која је велики медицински корак напред. Пацијенти са трансплантираним органима добијају врло јаке лекове који одбацивање пресађеног органа спречавају драстичним снижавањем имунитета. Та чињеница је узрок појаве такозваних опортунистичких инфекција, изазваних различитим супротно пријатељским микроорганизама који нормално живе у људском организму, али их поремећај имунитета претвара у узрочнике врло опасних, често животно угрожавајућих инфекција.

Сличан случај је и са антибиотицима - развој фармацеутске индустрије и откриће моћних антибиотика неке заразне болести су потпуно искорениле, али су, са друге стране, изазвали отпорност појединих микроорганизама и довели до појаве „супербактерија“, за које засада нема лека.

Инфектологија је у савременом свету све више се сусреће и са феноменима као што су, климатске промене. Климатске промене у свету су велике, просечна температура на планети Земљи расте за готово два степена годишње, тако да се и у крајевима са некад умереном климом почињу да стварају услови за развој инсеката, првенствено комараца, који преносе различите инфективне болести. Топлота и влажност погодују овим преносницима заразних болести јер у тим условима они брже сазревају и дуже су полно активни. У тако измењеним климатским условима неке типично тропске болести почеле су да се аутохтоно јављаују и у нетропским крајевима (нрп Грчкој, Шпанији, Италији Француској, па и Србији) тако да се данас, региструју такозвани аутохтони случајеви маларије код људи који нису напуштали земљу (нпр Грозница Западног Нила.[3]

Циљ, трајање и структура специјализације из инфектологије[уреди]

Циљ

Специјализација из инфектологије је образовни процес у току ког специјализант добија теоријско и практично знање из подручја инфектологије које га оспособљава за самостално лечење болесника оболелих од акутних или хроничних болести изазваних разним микроорганизмима.

Пошто програм специјализације нпр. у Србији, не обухвата теоретску и практичну наставу из тропских болести, неопходно је да се са сваке клинике за инфективне болести додатно образује најмање два специјалисте инфектолога у акредитованим установама за тропске болести, које у Србији не постоје.

Трајање

Специјализација траје четири године.

Структура специјализације
  • једна година заједничке основе за интернистичке специјализације при болници секундарног нивоа,
  • једна година инфективно одељење општег типа при болници секундарног нивоа,
  • једна година - специјалистичко инфектолошко кружење на клиникама за инфективне болести,
  • једна година опште специјалистичко кружење у болницама секундарног или терцијарног нивоа.

Извори[уреди]

  1. Friedrich Hofmann, Friedrich-Wilhelm Tiller: Praktische Infektiologie - Erreger/Diagnose/Therapie/Prävention, ecomed Verlagsgesellschaft, Landsberg. 2001. ISBN 978-3-609-63333-6.
  2. Prof. dr Darko Nožić, Infektologija – zarazne bolesti. Kućni lekar. 2013.
  3. Godsey, M.J., M. Blackmore, N. Panella, K. Burkhalter, K. Gottfried, L. Halsey, R. Rutledge, S. Langevin, R. Gates, and K. Lamonte (2005). West Nile virus epizootiology in the southeastern United States, 2001. Vector Borne and Zoonotic Diseases. 5(1): 82-89. ISSN: 1530-3667.

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).