Ispiranje želuca

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ispiranje želuca
Ispiranje želuca deteta pomoću gastrične sonde sa pričvršćenim levkom

Ispiranje želuca jedan je od medicinskih postupaka dekontaminacije digestivnog trakta, koji uključuje više puta ponovljeno unošenje vode u želudac i njeno naknadno uklanjanje.[1]

Ispiranje želuca bi trebalo da bude ograničeno na pacijente koji su u opasnosti po život bilo kod potpuno budnih i kooperativnih pacijenata ili pacijenata sa zaštićenim disajnim putevima.

Ispiranje želuca ne treba smatrati jednom od rutinskih metoda dekontaminacije u toksikologiji i njegova upotreba opada zbog različitih potencijalnih komplikacija, oskudnih dokaza i neizvesnih kliničkih efekata. Dok studije na zdravim dobrovoljcima i životinjama pokazuju smanjenu apsorpciju toksina i određenih markera, jer nedostaju visokokvalitetne kliničke studije.[2]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Ova medicinska procedura iako se prilično često koristi u kliničkoj praksi, do sada nije dokazala punu efikasnost, jer je utvrđeno da se ovom metodom npr. može ukloniti iz želuca najviše do 10% unetog otrova.Pa se smatra da nema opravdanja za ispiranje želuca duže od četiri, a najviše šest sati nakon trovanja.[3] Međutim po nekim istraživačima, određene specifične situacije koje opravdavaju ispiranje želuca nakon ovog vremena, su:

  • unošenje velike količine izuzetno toksične supstance
  • gutanje supstance koja usporava gastrointestinalnu peristaltiku ( antiholinergici ili lekovi sa takvim dejstvom) gutanje toksične supstance u obliku lekova sa produženim oslobađanjem
  • potrošnja supstanci koje formiraju naslage u digestivnom traktu (salicilati)..

Indikacje[uredi | uredi izvor]

Trovanja

Ispiranje želuca može se razmotriti u roku od 1 sata od oralnog uzimanja značajne količine toksične supstance opasne po život.[4] Primeri uključuju nedavno uzimanje značajnih količina tricikličnih antidepresiva, labetalola, organofosfata ili toksičnih alkohola.[2]

Hipertermija

Kako kod sluzokoža želuca ne dolazi do značajnog vazokonstrikcije i on se nalazi u neposrednoj blizini jetre i donje šuplje vene, ispiranje želuca je razumna metoda za brzo hlađenje hipertermičnih pacijenata. Ovom metodom može se postići smanjenje temperature jezgra od približno 0,15°S u minuti.[5]

Ova tehnika je bezbedna kada se koristi za pacijente sa toplotnim udarom pri naporu (npr. sportisti, vojni regruti), ali treba biti oprezan kod pacijenata sa klasičnim toplotnim udarom (npr. stariji pacijenti, pacijenti sa alkoholizmom), za koje je prijavljeno da imaju stopu mortaliteta do 14% povezanih sa ovom metodom hlađenja. Međutim, čak i kod ovih pacijenata, koristi od brzog hlađenja obično prevazilaze rizike procedure.[6]

Način izvođenja[uredi | uredi izvor]

Kod trovanja[uredi | uredi izvor]

Ispiranje želuca (prvi akt). Pacijent guta oko 35-40 cm savitljive cevi (od linije zuba do kardije želuca) , a drugi kraj se podiže iznad glave i onda se što više vode (otprilike 200-300 mililitara) sipa kroz levak u želudac. .

Zahvat se izvodi kod:[7]

  • svesnog pacijenta u sedećem položaju,
  • pacijenata sa vrtoglavicom u bočnom položaju sa spuštenom glavom,
  • nesvesnog pacijenta samo nakon prethodne intubacije .

Ispiranje želuca započinje plasiranjem debela cevi (premazane lokalnim anestetikim lidokainom) u želudac. Pre nego što se započene sa ispiranjem želuca terapeut teba da se uveri da je cev plasirao na odgovarajuću dužinu na osnovu:[8]

  • rastojanje koje je od linije zuba do kardije želuca 40 sm.
  • nakon pokušaja da se apiracijom iz želuca izvuče sadržaj želudačnog soka.
  • auskultacije u predelu želuca dok pokušavate da uvedete vazduh kroz cev pomoću šprica
  • potapanje vrha sonde u posudu sa vodom. (ako se pojave mehurići, epruvetu treba odmah ukloniti.
  • rendgenskog snimka .

Zatim se na cev postavlja levak kroz koji se sipa 200-300 mililitara vode zagrejane na telesnu temperaturu tela. Uvek se ostavlja malo vode u levku kako bi ona delovala kao sifon.

Potom se levak spušta ispod nivoa želuca pre nego što voda iz levka nestane – što omogućava povratni tok vode koja sa želudačnim sadržajem napušta želudac.

Ispiranje želuca (drugi akt). Kraj cevi se spušta ispod nivoa želuca što omogućava povratni tok vode koja po principu ravnoteže tečnosti, sa želudačnim sadržajem napušta želudac.

Postupak se ponavlja mnogo puta dok se ne dobije čist sadržaj. U poslednju porciju vode za ispiranje dodaje se 50-100 grama aktivnog uglja,[9] iako prema nekim autorima ugalj treba davati više puta (u ponovljenim dozama aktivnog uglja (počevši od 1 g/kg i zatim 0,5-1 g/kg svaka 2-4 sata) kod pacijenata koji su uzimali doze kinina, dapsona, fenobarbitala, karbamazepina ili teofilina opasne po život.[10]

Pojedinačna doza aktivnog uglja (1 g/kg) može se uneti u želudac nakon završetka ispiranja prema indikacijama. Izuzeci uključuju supstance koje nisu adsorbovane aktivnim ugljem (alkoholi, živa, olovo ili gvožđe).[2]

Dobijanje ostataka tableta leka ili konzumiranih pečuraka tokom ispiranja dokazuje efikasnost postupka.

Kod hipertermije[uredi | uredi izvor]

Kad se obezbede pacijentovi disajni putevi plasira se nazogastrična ili orogastričnu sonda velikog prečnika. Kroz ovu sondu preko otvora na vreći za ispiranje želuca (okačene iznad pacijenta i povezane sa želudačnom sondom pomoću konektora) dodaje se vodu ili fiziološki rastvor i led.[5]

Kroz sondu se brzo ukapava10 mL/kg ledene vode (ne leda) tokom 30-60 sekundi. Nakon 30-60 sekundi usisavanjem uklanja se voda iz želuca..

Kontraindikacije[uredi | uredi izvor]

Kontraindikacije za primenu ispiranja želuca su:

  • trovanja korozivnim materijama,[11]
  • trovanje isparljivim otrovima, ugljovodonicima deterdžentima (zbog visokog rizika od aspiracije)[12]
  • trovanje pesticidima,[13]
  • rizik od gastrointestinalnog krvarenja
  • pacijent bez svesti osim ako nije izvršena intubacija

Komplikacije[uredi | uredi izvor]

Rutinska upotreba ispiranja želuca nedavno je dovedena u pitanje zbog ograničenih podataka o ishodu i povećanog morbiditeta. Ako je ispiranje želuca neophodno, pravilno pozicioniranje pacijenta i striktna pažnja na odgovarajuću tehniku su neophodni da bi se sprečile komplikacije, koje mogu biti:[14]

  • aspiraciona pneumonija
  • perforacija digestivnog trakta ili grla
  • hipoksemija
  • aritmija srca
  • poremećaji metabolizma vode i elektrolita.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lanphear, Warren F (1986). „Gastric lavage”. The Journal of Emergency Medicine (na jeziku: engleski). 4 (1): 43—47. doi:10.1016/0736-4679(86)90111-3. 
  2. ^ a b v „Gastric Lavage”. empendium.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-13. 
  3. ^ Wheeler-Usher, Donna H.; Wanke, Lee A.; Bayer, Marc J. (1986). „Gastric Emptying: Risk versus Benefit in the Treatment of Acute Poisoning”. Medical Toxicology (na jeziku: engleski). 1 (2): 142—153. ISSN 0112-5966. doi:10.1007/BF03259833. 
  4. ^ Heard, Kennon (2006). „The Changing Indications of Gastrointestinal Decontamination in Poisonings”. Clinics in Laboratory Medicine (na jeziku: engleski). 26 (1): 1—12. doi:10.1016/j.cll.2006.01.001. 
  5. ^ a b Safarik, Jakub; Vrba, Jan (2008). „Slotted Applicator for Microwave Local Hyperthermia”. 2008 14th Conference on Microwave Techniques. IEEE. doi:10.1109/comite.2008.4569942. 
  6. ^ McGugan, Elizabeth A (2001). „Hyperpyrexia in the emergency department”. Emergency Medicine. 13 (1): 116—120. ISSN 1035-6851. doi:10.1046/j.1442-2026.2001.00189.x. 
  7. ^ American Academy of Clinical Toxicology; European Association of Poisons Centres and Clinical Toxicologists, (2004). „Position Paper: Gastric Lavage”. Journal of Toxicology: Clinical Toxicology (na jeziku: engleski). 42 (7): 933—943. ISSN 0731-3810. doi:10.1081/CLT-200045006. 
  8. ^ Vale JA: Position statement: gastric lavage. American Academy of Clinical Toxicology; European Association of Poisons Centres and Clinical Toxicologists. J Toxicol Clin Toxicol. 1997, 35: 711-719.
  9. ^ Bateman, D. N. (1999). „Gastric decontamination--a view for the millennium”. Journal of Accident & Emergency Medicine. 16 (2): 84—86. ISSN 1351-0622. PMC 1343284 Slobodan pristup. PMID 10191436. doi:10.1136/emj.16.2.84. 
  10. ^ Peto R, Pike MC, Armitage P, Breslow NE, Cox DR, Howard SV, Mantel N, McPherson K, Peto J, Smith PG: Design and analysis of randomised clinical trials requiring prolonged observation of each patient. I. Introduction and design. Br J Cancer. 1976, 34: 585-612.
  11. ^ Qiu, Miao-zhen; Wang, Zhi-qiang; Luo, Hui-yan; Zhang, Dong-sheng; Zhou, Zhi-wei; Li, Yu-hong; Jiang, Wen-qi; Xu, Rui-hua (2010-12-22). „Prognostic analysis in node-negative gastric cancer patients in China”. Tumor Biology. 32 (3): 489—492. ISSN 1010-4283. doi:10.1007/s13277-010-0142-5. 
  12. ^ Li, Yi; Yu, XueZhong; Wang, Zhong; Wang, HouLi; Zhao, XiangHuai; Cao, YuPing; Wang, WeiZhan; Eddleston, Michael (2006-10-19). „Gastric Lavage in Acute Organophosphorus Pesticide poisoning (GLAOP) – a randomised controlled trial of multiple vs. single gastric lavage in unselected acute organophosphorus pesticide poisoning”. BMC Emergency Medicine. 6 (1): 10. ISSN 1471-227X. PMC 1624845 Slobodan pristup. PMID 17049100. doi:10.1186/1471-227X-6-10. 
  13. ^ Li, Yi (2013-01-17). „Gastric Lavage in unselected acute organophosphate poisoning (OP)”. http://isrctn.org/>. Pristupljeno 2024-01-17.  Spoljašnja veza u |website= (pomoć)
  14. ^ Tucker, Jeffrey R. (2000). „Indications for, techniques of, complications of, and efficacy of gastric lavage in the treatment of the poisoned child:”. Current Opinion in Pediatrics (na jeziku: engleski). 12 (2): 163—165. ISSN 1040-8703. doi:10.1097/00008480-200004000-00014. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Испирање_желуца&oldid=27442922”